Ilka, Christopher, Deni i Áron (Dunyha): Ne želimo u „world music kutiju“

Ilka: Ne koristimo harmonijske muzičke instrumente na kojima se izvode akordi, već smo se orijentisali na sirovi zvuk koji donosi više emocija… Christopher: Nisam se previše prilagođavao, ali nisam ni nastavio da budem Amerikanac. Sebe doživljavam kao migranta, izbeglicu iz Amerike… Deni: Teško da si mogao da nađeš četvoro ljudi poput nas koji imaju tako različita muzička interesovanja, a koja svako od nas donosi sa sobom u zajednički izraz… Áron: Mešanje žanrova ponekad ima, a ponekad nema smisla. No, za mene to nije pitanje muzičkog stila, već šta time želiš da izraziš.

Nabrojene veštine su definitivno potrebne za potpuni doživljaj muzike koju stvara eksperimentalni sastav Dunyha nastao u Budimpešti. Ovaj bend kombinuje transilvanijsku tradicionalnu muziku sa jazzom, doom metalom, punkom i slobodnom improvizacijom. Već sam opis njihovog stvaralaštva zvuči veoma kompleksno, a tek da čujete kako to zvuči uživo… U najmanju ruku vam neće biti svejedno, a iskreno verujem da ćete biti oduševljeni, kao što sam i ja bio.

Prvi put sam imao prilike da ih čujem na ovogodišnjem izdanju MENT Festivala u Ljubljani. A nedavno su Ilka Kisgyörgy (vokal), Deni Omeragić (bas), Christopher Robin Cox (trombon i truba) i Áron Porteleki (bubanj i viola) nastupili u Crnoj kući (CK13), novosadskom domu alternativne kulture. To je bila prilika da ih ponovo vidim na delu, ali i malo bolje upoznam i razgovaram sa članovima benda.

Ako sam dobro razumeo, „dunyha“ je reč koja označava nešto što čoveku prija, ali ga istovremeno i uznemirava.

Ilka: Da, baš tako. Pošto se mi bavimo tradicionalnom muzikom, to je arhaična reč za jorgan napunjen perjem. Taj jorgan može da bude mek i topao, ali i veoma težak. I naše pesme su, na neki način, veoma prijatne i utešne, ali isto tako umeju da budu teške i da vas guše.

A koji je to „teški“ deo? Socijalni, politički… ?

Ilka: To je ono što smo naučili iz života svojih predaka: kako su oni živeli, u kakvim uslovima, kakav je bio njihov životni stil, kako su roditelji uticali na život svoje dece, sećanja i traume iz ratnih vremena… To je nešto na šta se naše pesme fokusiraju, na psihološku dubinu ljudske duše i međuljudskih odnosa.

Muzička improvizacija je veoma popularna na ovim prostorima. Kako ste došli na ideju da pomešate tradicionalnu muziku iz Transilvanije i Mađarske sa doom metalom i jazzom?

Ilka: Motiv nam je bio da nađemo zvuk koji se uklapa u tu psihološku dubinu. Imali smo osećaj da će ovakav zvuk biti dobar dodatak toj vrsti dubine u našim tekstovima. Želimo da se odaljimo od originalnog zvuka koliko god to bilo moguće kako bismo imali slobodu da se igramo sa emocijama. Ne koristimo harmonijske muzičke instrumente na kojima se izvode akordi, već smo se orijentisali na sirovi zvuk koji donosi više emocija.

Kako ste se uopšte spojili? Ima vas sa više strana sveta, ti si Mađarica poreklom iz Rumunije, a uz tebe je još jedan Mađar, te po jedan Amerikanac i Makedonac.

Ilka: Svima nama je Budimpešta baza i tokom nekoliko „srećnih“ meseci svi živimo u istom gradu. Upoznali smo se na koncertima improvizovane muzike. Árona poznajem više od 10 godina, još otkako sam došla u Budimpeštu. Pratila sam njegov rad i počeli smo da nastupamo zajedno ubrzo nakon što sam se doselila. Njegov otac dolazi iz tog folk žanra, tako da Aron ima korene u tradicionalnoj muzici, a ujedno je i deo impro scene.

Deni: Svirali smo tri puta zajedno u slobodnom improvizacijskom bendu u Budimpešti, koji je organizovao Isik Sarihan (Inverted Spectrum Records). Nakon toga smo ostali u kontaktu i nastavili da sarađujemo.

Christopher: Bila je tu gomila ljudi iz različitih muzičkih okruženja, pa su svirali zajedno u ansamblu, svi su improvizovali i to je bilo veoma zanimljivo. Deni i ja smo bili zajedno u bendu, a Ilka je bila tu negde u blizini. Sećam se da je došla do nas dvojice i jednostavno nas pitala: „Da li to možete da odsvirate u okviru transilvanijske narodne pesme?“. Moja reakcija je bila: „Hmm… Valjda možemo. Deluje zanimljivo, možemo da pokušamo“ (smeh).

Tvoja priča je naročito zanimljiva, s obzirom da si ti Amerikanac koji se oženio u Budimpešti…

Christopher: Tehnički, ja sam se oženio u Americi, ali sam svoju suprugu upoznao u Budimpešti i sada živimo u predgrađu mađarske prestonice.

Koliko te je dolazak u Budimpeštu kulturološki promenio?

Christopher: Nisam se previše prilagođavao, ali nisam ni nastavio da budem Amerikanac. Sebe doživljavam kao migranta, izbeglicu iz Amerike koja je jebeni pakao. Imam osećaj da je život u Budimpešti veoma dobar iz više aspekata. Imao sam i malog dečaka kada sam doselio u Budimpeštu, on je tada imao samo četiri i po godine. U poređenju sa odgajanjem deteta u Seattleu, mađarska prestonica je fantastična. Potom sam počeo da otkrivam i muzičare u tom gradu i bio sam zapanjen nivoom talenta prosečnih underground umetnika. Tada sam i sebi rekao da moram da počnem ponovo da sviram.

Ilka: Moji koreni su u tradicionalnoj narodnoj muzici, s obzirom da je moj otac svirao violu i ja sam odrasla slušajući takve pesme. Ali, kada sam odrasla, u narodnoj muzici sam se osećala kao stranac, možda zbog toga što se ona mnogo menjala tokom godina. Želela sam da tu muziku interpretiram na svoj, slobodniji način, da pomešam muzičke žanrove poput tradicionalne i eksperimentalne muzike.

To je verovatno bio razlog zašto ti je bio potreban još jedan muzičar koji svira violu (Áron)?

Ilka: Da, baš tako. Ideja je bila da sarađujem sa umetnicima izvan narodne muzike, Denijem i Christopherom, koji ne znaju kako ta muzika autentično zvuči, pa mogu da naprave odmak od nje. Mađari koji se bave tradicionalnom muzikom ponekad nisu u stanju da se od nje dovoljno odmaknu, čak i kada promene medijum ili instrument. Želela sam da imam taj odmak, ali da istovremeno zadržim jezgro, ritam i osećaj te tradicionalne muzike.

Muzičari iz Mađarske su veoma skloni mešanju tradicionalne muzike sa drugim muzičkim žanrovima, uključujući klasičnu muziku, rock ‘n’ roll, jazz… Zbog čega je taj mashup kod vas toliko popularan?

Áron: Mislim da je to potpuno prirodna stvar, i muzičari u drugim zemljama regiona rade to isto. Tim mešanjem možete uraditi mnogo toga, možete otići i u osamdesete godine. Velikim oživljavanjem „dance house pokreta“ (Táncház), u Budimpešti je bilo mnogo različitih žanrova koji su se mešali. Nešto od toga se dešavalo iz čiste zabave. Mešanje žanrova ponekad ima, a ponekad nema smisla. No, za mene to nije pitanje muzičkog stila, već šta time želiš da izraziš. Nemam problem ako je to van svih standarda.

I Makedonci vole da mešaju svoju tradicionalnu muziku sa drugim muzičkim žanrovima. Gde si ti našao vezu između makedonske i mađarske, odnosno transilvanijske tradicionalne muzike?

Deni: Mislim da baš i ne doprinosim tom tradicionalnom i narodnom segmentu izraza benda. Ne želim da budem arogantan i uplićem svoje prste u nešto što ne poznajem, u nešto što Ilka i Aron znaju mnogo bolje od mene. Moj doprinos muzici benda uglavnom dolazi iz punka, doom metala i improvizovane muzike. Teško da si mogao da nađeš četvoro ljudi poput nas koji imaju tako različita muzička interesovanja, a koja svako od nas donosi sa sobom u zajednički izraz. Nažalost, nemamo mnogo vremena da radimo zajedno, ali jednu kompoziciju probamo potpuno akustično ili potpuno haotično i stalno pričamo o tome kako se osećamo povodom toga što radimo. Naš sledeći koncert je tek u novembru, pa imamo 2-3 meseca da razmišljamo o svemu. Ali, sve što smo u dosadašnjih 20 meseci zajedničkog rada naučili, to ćemo i primeniti tokom naših nastupa.

Ilka: Kada sam prvi put čula Denija uživo, a to je bilo sa njegovim drugim bendom Svetlost, impresionirao me je time što se prema instrumentu odnosi kao solista i lider, a ne kao prosečni basista. To mi je veoma zanimljivo i veoma je važno za naš bend.

Christopher: Moje prirodno „stanište“ je improvizacija. S jedne strane, ovde imate groove, melodije, aranžmane, ali moja uloga je slična onoj koju imam kada sviram free jazz. Kada sam svirao sa Marcom Eneidijem ili Johnom Dikemanom, tu jeste bilo elemenata free jazza, ali sam morao da isključim svoje emocije. I mislim da je to za mene najmoćnija stvar. Jer, kao duvač ja mogu sve da osetim. Dugo nisam želeo da znam tekstove naših pesama, želeo sam samo da sviram bez obzira na njih. I onda sam jednog dana pitao Ilku šta ti stihovi znače, pa sam skontao da znače baš ono što sam i mislio (smeh).

Iako još niste objavili svoj prvi album, poznati umetnik i osnivač izdavačke kuće Glitterbeat Records Chris Eckman je prepoznao vaš kvalitet, tako da ste već imali prilike da sarađujete sa njim.

Ilka: Chrisa Eckmana smo upoznali na MOST Sessions programu, gde mi je kao predstavniku našeg benda nekoliko meseci bio mentor. Takođe, u tom periodu je prisustvovao i našem koncertu na MENT Festivalu u Ljubljani. Nakon toga smo dobili grant za snimanje našeg debi albuma, pa je poziv Chrisu da bude producent tog albuma bio sasvim prirodna stvar. Ta saradnja je organski rasla kroz mentorski program, tako da sada zajedno radimo na našem prvom albumu.

I, kada se može očekivati taj album?

Ilka: Nadam se da će to biti početkom naredne godine. No, mi ga već sada sviramo na našim koncertima.

Áron: Zaista je izazov naći adekvatan kanal za ovakvu muziku. Ona ide u više pravaca: jazz, world, noise… Kad uđemo u sve to, ponekad nam se desi da se zaglavimo, pa tražimo izlaz.

Deni: U neformalnim razgovorima sa publikom čuli smo da pojedinci ovu muziku doživljavaju kao drone, drugi kao improvizaciju, ali mislim da je možemo pripisati i tradicionalnoj, odnosno narodnoj muzici. Zapravo, ova muzika se nigde u potpunosti ne uklapa, pre se može reći da je crna ovca u svakom stadu. Znate li za izdavačku kuću „Fuck Yoga Records“ iz Skoplja? Mislim da bi to mogla da bude najbolji „dom“ za naš bend, jer oni su poznati po drone i doom metal izdanjima, baš kao i po improvizacijskoj muzici. Isto tako, neki drugi, specifičniji projekti idu u Sharla Records i PMG Jazz, a to su sve makedonske kuće. Takođe i Aksioma, to je etiketa kojoj sam pomogao da započne sa radom i sada funkcioniše veoma dobro.

Vaš bend je, rekao bih, veći underground od samog undergrounda. Iako ste vi daleko od toga, pojedinci vas svrstavaju u world music žanr. Šta mislite o tome?

Ilka: Svesna sam da je temelj našeg benda tradicionalna muzika i jasno mi je da nas to, na neki način, prirodno povezuje sa world music scenom. Dobro je to što naša muzika ima više slojeva, pa se može uklopiti u različite muzičke kontekste i privući različitu publiku. Ali, kada stvaramo muziku, mi nikada ne polazimo od toga u koju scenu ili tržište ćemo se uklopiti. Naš fokus je uvek bio na kreiranju svog jedinstvenog zvuka i ne želimo da odustanemo od njegovog karaktera ili radikalne oštrice kako bismo se uklopili u neki kalup.

Christopher: Kada bismo bili deo jednog takvog „kluba“ kao što je world music, to bi značajno povećalo našu vidljivost. Ipak, mislim da mi tamo ne pripadamo i ne želimo da pravimo takve vrste kompromisa.

Damir Martinović Mrle i Zoran Prodanović Prlja (Let 3): Ženska energija jača je od bilo čega

Tagovi: CK13, Crna kuća, Dunyha