Luka Šipetić i Laura Matijašević (nemanja): Sve ovo se nije ni trebalo desit

Luka: Mi nikako nismo party bend niti imamo party album ili tako nešto, ali imamo taj neki, nazovimo ga narodno-veseli moment, taj neki world music… Khruangbin je eksplodirao malo prije nego što sam ja izdao Tarot Funk. A kad su ga ljudi ulovili, stvari su se složile i mnogi su počeli gurat moju glazbu u svoje playliste… Laura: Naše prve probe i svirke bile su dosta psihodelične i jam oriented, tako da smo mi brzo izgradili cijelu priču… Osjećam da smo se smirili, da je neki midtempo, da su pjesme koje radimo jako prozračne i način na koji sada sviramo je vrlo smiren, konkretan i minimalan.

Kako stvari izgledaju iz ugla autora? Verujem da nema većeg zadovoljstva za muzičara od toga da bude ono što jeste, a da publika njegov rad prepozna i potvrdi kao umentičku vrednost. Ako se to dogodi organski, bez bilo kakvog prilagođavanja ili povlađivanja ukusima, trendovima i standardima, takva priča je pun pogodak i ima sve predispozicije za uspeh.

Hrvatski bend nemanja prvi put sam čuo u leto 2020. godine. Bila je to zarazna numera „Dāw Yĕn“, za koju sam, kako zbog naziva, tako i zbog zvuka, u startu pomislio da je to, zapravo, novi singl holandskog sastava YĪN YĪN. U tom ubeđenju živeo sam dobra dva meseca, sve dok, nanovo čuvši taktove ove pesme, jednog dana nisam uključio Shazam i pomerio granice saznanja. nemanja… Luka Šipetić… Tarot Funk… Algoritam me nosi dalje… NLV… Para Lele… Otvorio sam „portal“ koji me je odveo u potpuno novi muzički svet.

Dakle, nemanja (sa malim n) je bend (mada je pravilnije reći projekat ili ideja) pulskog muzičara Luke Šipetića, koji je do sada objavio tri albuma: Tarot Funk, Cosmic Disco i Voodoo Beat. U pripremi je i četvrti, za koji još nije poznato kako će se zvati, ali znamo da će se četiri pesme sa njega zvati „Asja“, „Kada te nima tu“, „Sedmo nebo“ i „Calma“.

Uz Luku Šipetića, koji je mastermind, gitarista i glavni vokal benda, tu je i Laura Tandarić, perkusionistkinja i prateći vokal, sjajni bubnjar Đuro Dobranić, poznat iz sastava KaliKamo i Je Veux. Osim što svira sintisajzere, talentovana pijanistkinja iz Požege Elizabeta Marjanović je još jedan prateći vokal u bendu.

Basistkinju Lauru Matijašević namerno ostavljam za kraj, jer je za mene veliko otkrovenje kada je reč o živim nastupima. Poznat mi je njen angažman u bookingu, gde ostvaruje sjajne rezultate. Znam i da svira bas, ali je do majskog nastupa nemanje u novosadskom Bulevar Booksu nisam čuo i video uživo. Kakva strast i posvećenost muziciranju! Ona na scenu donosi tako dobru energiju i hemiju da bi je bukvalno svaki bend poželeo. Pogledajte fotografije i sve će vam biti jasno…

S obzirom da je nemanja, to odgovorno tvrdim, jedan od najboljih živih bendova u ovom trenutku, red je i da ga detaljnije predstavimo na našem portalu. Kao osnivač i nezamenljiva članica benda, Luka i Laura M. bili su sasvim logičan izbor sagovornika za tu priliku. I pokazali su se jednako dobri u verbalnom i u muzičkom izrazu…

Još davno ste rekli da „nemanja“ nije osoba, već ideja. Koja je zaista bila ideja iza takvog naziva benda, pa još i sa malim slovom n?

Laura: Luka, budi iskren (smeh).

Luka: Pa, bila je ideja da se napravi bend, projekt, album koji će nekako više bit, ajmo reć, koncertno usmjeren, koji će bit za ljude. Bilo mi je zanimljivo gledat kako ljudi dolaze na party, plešu i uživaju, dok ljudi koji dolaze na koncert stoje i gledaju. Pa, ajmo probat spojit to dvoje. Da se razumijemo, mi nikako nismo party bend niti imamo party album ili tako nešto, ali imamo taj neki, nazovimo ga narodno-veseli moment, taj neki world music. I onda mi je tu bila neka ideja da se stvori bend za ljude, muzika za ljude, neki ugodan i veseo space za ljude di mogu pjevat, plesat, zabavit se i opustit se. Ima tu puno ideja, ovo je samo jedna od njih.

Koju nisi pomenuo drugim novinarima?

Luka: Da, tako nekako (smeh).

No, u biti je, ipak, neko ne(i)manje?

Luka: Dukat iz Stray Dogga bio je prvi koji je bacio foru i oslovio me „nemanja“ u nekoj zezanciji na nekom koncertu. I onda je meni ostala ta riječ, „nemanja, nemanja, nemanja…“, skužio sam da to dobro zvuči kao ime za bend, kao ne-imanja, ideja muzike očišćena od “ego momenta” gdje će naglasak biti na publici, a ne na onom koji izvodi muziku. To jest, da se vratim na prethodni odgovor, da to bude muzika za ljude. I onda se tako spojilo par raznih stvari i ostalo je – „nemanja“.

Pretpostavljam da si svestan i jedne druge činjenice, a to je da naziv vašeg benda zvuči poprilično srpski zbog dinastije Nemanjića, Stefana Nemanje i, uopšte, vlastitog imena Nemanja. Da li je ta aluzija možda bila i namerna?

Luka: Nije, ali zanimljivo se poklopilo… Kad smo bili svi mlađi na faksu, ljudi su u Zagrebu otkidali na bendove iz Beograda, kao što su i ljudi iz Beograda otkidali na bendove iz Zagreba. Hrvati misle da je srpski bend, Srbi misle da je čudni hrvatski bend.

Laura: Znači, ti si isključivo za srpsko tržište radio ovaj bend (smeh)?

Luka: Ja nisam mislio da će išta bit od toga, nisam mislio da će ovaj bend uopće svirat. Meni je u glavi bilo samo da se igram i snimam glazbu…

Laura: Kad sam ja ušla u bend dvije i devetnaeste, ti si rekao da imamo samo tri koncerta i to je to. Ništa se od ovoga, zapravo, nije trebalo desit.

Luka: Ja sam prvi neki EP snimio čisto da naučim snimat, da vidim kako snimat sam, da li je to za mene moguće. Izbacio sam nešto nebitno i onda mi je pala na pamet ideja da snimim taj album. Ali, onda su ljudi počeli toliko agresivno zvat na svirke…

Laura: … da si morao iskombinirat i ostala dva-tri albuma (smeh).

Luka: Bukvalno! Doslovno sam rekao „ako ja uspijem skupit ljude, ja idem svirat“. Uspio sam skupit i išli smo svirat. I, evo nas šest godina kasnije, i dalje sviramo… Samo što sada imamo plan (smeh).

Da li je možda neko doživeo naziv benda kao neku vrstu provokacije?

Laura: Ja bih rekla da ne, ali sigurno je bilo nekih malih duša koje su mislile da je provokacija. Zapravo, to nikada nije bila provokacija, jer „nemanja“ nije vlastito ime, već je kao stvar, počinje malim slovom.

Možemo reći da nemanje u ovom obliku ne bi bilo da ti Leo Beslać nije preporučio Lauru kao basistkinju za bend.

Luka: Pa, da… Mislim da je Leo bio prvi koga sam pitao…

Laura: … i on ti je mene preporučio, jer ti i ja se tada nismo ni znali. Leo Beslać u srcu!

Luka: Drugi je bio Matej Perić, njih dvoje sam pitao, s obzirom na materijal tog prvog albuma, oni su mi djelovali kao da bi im glazbeno to “sjelo”. I nikad do tada nisam svirao s niti jednim od njih, znali smo se, ali smo svirali u drugim projektima. I, onda, Laura je bila zadnja karika. Da nije došla Laura… U bendovima treba biti i muške i ženske energije. I bilo je: „OK, nas smo tri lika, za basom mora bit cura. Ja neću svirat ako nemamo curu za basom“. A ja nisam znao nijednu i mislio sam da od toga nema ništa. Ali, Leo je preporučio Lauru, našli smo se… I, to je to.

Zapravo, došlo je do toga da je Laura postala nezamenljivi deo benda. Jer, ljudi se menjaju na perkusijama, na bubnju, ali ona je, uz tebe, u nemanji Bog i batina.

Luka: Ona je veći Bog i veća batina nego ja!

Laura: Ne znam kako nam se dogodilo da smo ostali toliko dugo skupa. Luka nikada nije bio ego triper koji je nametao neka pravila i ograničavao nas. Upravo suprotno, davao nam je previše slobode, a nikad nije imao ni moment „sad će ovo bit najjači bend na Balkanu“, već smo gađali dobar vibe. Nikad nije bio moment da mi sad moramo ne znam šta. Meni je to pasalo, a i Luka je skroz easy.

Jeste li se u međuvremenu „zaimali“, odnosno stekli nešto, makar to bilo saznanje, osećaj…

Luka: … stekli smo prijateljstva (smeh).

Laura: Ja sam ti jako zahvalna, jer da nije bilo tebe, mislim da ja ne bih ovih zadnjih sedam godina ni bila dio ove scene. Ja sam imala neke bendove prije, ali sam tek od nemanje krenula raditi booking…

Luka: … i sada rastura booking, najbolja je u regiji. U Hrvatskoj definitivno.

Da je suočimo sa našom Aleksandrom Pavlović iz SKC Kragujevac?

Laura: Daaa, Alex je kraljica! Pričale smo, rekla mi je da će uskoro krenut nešto svoje, samo neka ide za time i roka booking. Htjela sam reći da sam dosta toga naučila iskustveno, puno toga smo prošli kao bend, cijeli Balkan. Trst je najdalje što smo otišli, sad ove godine imamo Italiju (Threesound Festival) i Belgiju (Space Safari Festival), pa idemo van regije.

Luka: Svi ljudi koji su prošli kroz bend, sva mjesta na koja nas je ova muzika odvela, stvarno smo prošli cijeli Balkan uzduž i popreko bar deset puta, ako ne i više. Upoznali smo i masu divnih ljudi, od muzičara, DJ-eva, organizatora, promotora… koji su nam i danas dragi prijatelji. Van sviranja i snimanja, taj dio te dosta puni energijom. Koliko god to zvuči kao kliše, zbog svih tih ljudi osjetiš da si dio nečega, da svi nekako guštamo sve te stvari koje se rade. Krenuo sam snimat sam, ja sam brijao da ne mogu nać nikog ko misli isto kao i ja. I onda sam rekao „sad ću ja napravit ovo, pa…“. U međuvremenu sam skužio da ima ljudi koji briju i više i bolje nego ja.

Do sada ste objavili tri albuma, ali ja bih se najviše posvetio Tarot Fanku, jer to je bio vaš „ulazak u igru“. Taj album je nastao 2019, u neko vreme kada čak ni velike svetske senzacije u tom žanru, poput YĪN YĪN, Altın Gün, Glass Beams… još nisu postale ultrapopularne, odnosno nisu došle do svog zenita. Šta je tebi tada, baš u tom trenutku, bila inspiracija da kreiraš jednu takvu priču?

Luka: Ja sam slušao masu stare turske, afro i arapske muzike, pogotovo kad smo Dino Santaleza iz Pridjeva i ja živjeli zajedno, kopali i snimali muziku. Iz tog druženja i prijateljstva su se izrodile Para Lele, gdje smo istraživali razne (za tadašnje pojmove) opskurne žanrove koji su nas zanimali. Zanimanje za sve te žanrove je opstalo, a snimanje Tarot Funka je bio spoj svih mojih interesa uz moment “meni se sluša takav album, ne mogu ga nać, daj da ga ja snimim“. I onda se to dogodilo, a dosta ljudi je to kasnije povezalo sa Khruangbinom, koji tad nije bio toliko popularan. Khruangbin je taman eksplodirao malo prije nego što sam ja izdao taj album (Tarot Funk). A kad su ga ljudi ulovili, stvari su se složile i mnogi su počeli gurat moju glazbu u svoje playliste i onda se valjda dodatno dogodio taj neki moment.

Sve te bendove koje smo pomenuli, uključujući i Khruangbin, karakteriše ozbiljno prisustvo basa, a to se, s obzirom na žanrovsku bliskost, moglo očekivati i u nemanji. Kakva je bila tvoja reakcija kada te je Luka pozvao u bend? O čemu si razmišljala, da li je bilo lako odgovoriti zahtevima i očekivanjima?

Laura: Ja sam mislila da su, zapravo, sve bas dionice jako jednostavne (smeh). Kada smo maloprije spomenuli Perića i Lea… Mi smo svi samo kliknuli, meni je baš dobro sjeo Perić kao bubnjar, na tim jamovima sve je bilo tako prirodno. Nisam pretjerano razmišljala, meni je samo bilo jako zabavno. Te naše prve probe i svirke bile su dosta psihodelične i jam oriented, tako da smo mi brzo izgradili cijelu priču. U isto vrijeme, ti napraviš neki bas, a ja ga uživo znam previše „zaorat“ i zakomplicirat. No, s vremenom smo postali mekši.

Zašto je Tarot Funk muzika za introverte?

Luka: To sam isto izjavio negdje?!

Da, to baš zvuči kao nešto što bi ti rekao…

Luka: … kao nešto što bih ja izvalio…

Laura: Šta si to rekao, molim te?

Luka: Da je to party mjuza za introverte. Pa, je! Da si đuskaš doma…

Jesi li i ti introvert?

Luka: Mislim da jesam. Možda se to na prvu ne vidi, ali kako godine idu, sve više i više sam introvert (smeh).

Da te citiram… „Ja živim u svojoj glavi, van ljudi“.

Luka: Pa, i to je istina, mada zvuči pretenciozno, vjerojatno sam samo htio trigerat ljude koji čitaju. Ali, živim u nekom svom svijetu, imam svoje rituale i specifičnu briju i mariniram se u njoj. Sad malo više pokušavam izać iz svoje zone komfora i socijalizirat se. I nastupi su dosta tome pomogli.

Na koji način onda slušaš muziku? Pošto si introvert, da li je slušaš sam?

Luka: Definitivno sam. U zadnje vrijeme i DJ-iram, pa dijelim muziku s drugima. Kad nešto slušam što me jako zanima, onda slušam sam. I volim slušat u autu, ali onda uvijek slušam jedne te iste pjesme. Ja sam lik koji sluša jedne te iste pjesme konstantno! No, i to ovisi o godišnjim dobima. Na primjer, imam tri stvari koje slušam ljeti. Kad idem na more, imam jednu stvar koju uvijek zavrtim, a to je (otvara Spotify da pogleda) „Existe Uma Voz“ od Rogêa.

Ali, ti si Puležanin, ti si uvek na moru…

Luka: Da, ja sam uvijek na moru (smeh)!

Veliki broj bendova u Hrvatskoj voli da koketira sa tim „cosmic“ zvukom. Chui, Svemirko… A i vi ste odlučili da malo iskusite svemir. Zašto „cosmic disco“, šta vas je navelo na napustite planetu?

Luka: Dok sam snimao „Tarot Funk“, zamislio sam da postoji trilogija funk, disco i beat, te da joj onda treba dodat ezoterični prefiks. I onda je bio „tarot“, „cosmic“ i „voodoo“. Ima podvrsta disca koji se baš zove „cosmic disco“, ali moj album nije ono što spada u taj podžanr, to je nešto posve drugo. To je više bila neka izvedenica u mojoj glavi, tri poglavlja jedne knjige: Tarot Funk, Cosmic Disco i Voodoo Beat.

Laura: Drugi album je bio po knjizi smrti.

Luka: Da, po Tibetanskoj knjizi smrti, a treći je bio Orfej i Euridika.

U kom momentu ste odlučili da ta prva tri albuma treba da formiraju svojevrsnu trilogiju i zbog čega?

Luka: Kada sam snimio prvi album, pomislio sam da bi to trebala bit neka trilogija, da bi pored “Tarot Funka” bilo super imat još dva albuma. Imao sam te neke nazive, ali nisam točno znao kako to treba zvučat, ali sam dosta toga skužio kroz svirke. Kad smo krenuli svirat “Tarot Funk”, pomislio sam da bi bilo super da imamo i neke koherentnije pjesme. “OK, ajmo sad napravit neke pjesme da je nešto pjevno”. I, onda, dok smo svirali, skužio sam da bi bilo super da imamo neku pjesmu koja je takva ili onakva, što je poslije oblikovalo album “Voodoo Beat”. Sviranje je uvijek nekako formiralo kako bih ja volio da izgleda neki koncert na koji publika dolazi. Dakle, tako se nekako formirao zvuk, a ti koncepti albuma su nekako nastajali dok sam snimao. I, kako su te stvari išle, nekako su mi se i puzle sklapale.

Dakle, imamo funk, disco, beat… Koji muzički pojam će se naći u nazivu četvrtog albuma?

Luka: Pa, mislim da neće bit muzičkog naziva.

Laura: Da, jer smo završili trilogiju.

Luka: Čak razmišljam da se idući album zove samo „nemanja“.

Ali, tako se zvao i prvi EP…

Luka: Je, ali to ne računam kao ikakvo izdanje.

Laura: Ne znam, nije mi pričao o ovome da će četvrti album nazvat „nemanja“ (smeh)…

Luka: Da, to je sad neka moja ideja u glavi…

Tvoja ideja u kojoj nema ega?

Luka: Gle, otvoren sam za sugestije, pogotovo jer sam ja loš u davanju imena, ipak sam bend nazvao „nemanja“… A žanr… neće biti kao nešto što je bilo do sada, bit će nešto što je bliže meni i vibeu u kome sam trenutno.

Laura: Ja se slažem s time i sve ovo što sada radiš nekako je album bijele boje iako je…

Luka: … da, ona ga vidi bijelo.

A zašto belo?

Laura: Nema to veze sa čistoćom ili nevinosti, već osjećam da smo se smirili, da je neki midtempo, da su pjesme koje radimo jako prozračne i način na koji sada sviramo je vrlo smiren, konkretan i minimalan.

Tako nekako i novi singl „Asja“ izgleda: kao žurka na plaži u sedamdesetim ili osamdesetim, sa retro kupaćim kostimima. A „Kada te nima tu“ je nekako introvertna, kao neki vapaj za neostvarenom ljubavi…

Laura: Koliko god imamo taj ljetni ili festivalski feeling i vibe, uvijek ubaciš onaj moment „ljubavi koja grize“, „srce koje je slomljeno“, „teška depresija koja nas boli“… (smeh)

I dalje vas takve stvari muče?

Luka: Ljubav je uvijek inspiracija. Kako bi rekao Branko Kljajić Fox: „Najjača droga na svijetu je neuzvraćena ljubav“ (smeh).

Zašto si odlučio da se na novom albumu preseliš iz tog nekog „širokog sveta“ koji si do sada percipirao? Zašto si pobegao u sebe?

Luka: Na to je dosta utjecalo to što sam se vratio živjet u Pulu i cijeli krug mojih prijatelja, način na koji živimo, atmosfera dolje na jugu Istre, pogotovo zadnjih godinu dana di sam uzeo da se maknem od svega. U jednom trenutku sam bio u fazonu „OK, ova tri albuma su izašla, šta dalje?“.

Laura: Pričali smo… Em su u Zagrebu porasle cijene nekretnina, razna sranja su se dešavala, u tom nekom smjeru je išlo sve… Sjećam se da sam ti rekla: „Idi u Pulu, tamo si bolje, guši te ovaj grad i treba ti more“. I mislim da trenutna muzika nekako odiše autentičniji moment onoga što si izgradio s prvim nemanjom i što, zapravo, slušaš. Ti si čovjek s mora i bolje je da si na moru.

Luka: Da, ovo je iskreno šta ja brijem. Odnosno, to je muzika mog karaktera.

Luka je pomenuo da će četvrti album biti malo više ličan, a istovremeno smatra da je nemanja bend bez ega. Pa, kako ostatak benda gleda na taj ličniji momenat u izrazu benda?

Laura: Kao netko ko je starosjedioc u bendu (smeh), rekla bih da je bend u ovoj fazi okej s tim. Nekako sam oduvijek smatrala da je nemanja kreativno Lukin projekt i on gradi smjer u kojem ćemo ići. Osobno nikad nisam imala problem da o čemu god da je htio pisat ili pjevat da to radi kako želi, jer nam je davao u lajv izvedbi da se izrazimo kako hoćemo i da interpretiramo dionice na svoj način. Na novijim izdanjima su trenutne članice benda Elizabeta i Laura uključene, a i Luka i ja smo isto krenuli radit na nekim novim numerama.

Luka: Imam ja plan za tebe…(smeh)

Laura: Ja sam više u biznis vodama što se tiče benda, nemam tako puno vremena za kreativni dio, ali uvijek mi je drago ako ima prostora dodat neki pečat.

Ilka, Christopher, Deni i Áron (Dunyha): Ne želimo u „world music kutiju“

Tagovi: Bulevar Books, Đuro Dobranić, Elizabeta Marjanović, Laura Matijašević, Laura Tandarić, Luka Šipetić, nemanja