Gledajući kroz mrak: “Blowin in the Wind” ili “seksualna radnica”

Sat na lokalnoj crkvi spremao se da otkuca ponoćni čas. Uredno održavan, on je zaista, možda malo i čudno za ovo vreme, pokazivao popriličnu tačnost. Velika kazaljka gotovo se preklopila sa malom. Promenjivo vreme, za zimu koja još nije rekla svoje do kraja, ali i prolećni dah koji se lagano osećao da pristiže, tiho su se uklapale u kišnu noć.

Koliko puteva čovek mora da prevali
Da ga nazovu čovekom?
Da, i koliko mora golubica da preleti
Da zaspi okružena peskom?
Da, i koliko puta đule mora da poleti
Da ga ukinu zabranom večnom?
Odgovor ti, druže moj, u vetru odjekuje
Odgovor u vetru odjekuje.

Problem u meni je što sam uvek više verovao svojim očima i nekakvoj dubinskoj intuiciji, negoli onome što mi se od drugih predočava. Vlastiti užas tuge trudio sam se da komprimujem u bezosećajne tačke izlazeće negativne energije, a poraze pretvorim u malaksale oduške ravnodušnosti. Nisam neki filmofil, ali odgledam tu i tamo ponešto, uglavnom na preporuku. Gde ćete veće preporuke no da gledate film koji je dobio Oskara. Pukim slučajem, još krajem prošle godine, natrčao sam na zvaničnu recenziju filma, u kojoj je ukratko prepričana njegova radnja. Manje-više sve je to OK, ali mi je pažnju privukao epitet koji je išao uz glavnu junakinju filma. Doslovce je stajalo “seksualna radnica”. Pomislih interesantno, i tu se okončala moja zanimacija za navedeno ostvarenje. E, onda je “Anora” proglašena za najbolji film i okitila se zlatnom statuetom. U svim mogućim recenzijama za ovo delo, dve jednostavne reči, probadale su mi oči: seksualna radnica… Dobro, da se pogleda film…

Sem scena, manje više viđenih u lagano interpretiranim filmovima za odrasle, scena tinajdžerskog seksa na brzinu, romeovskojulijskog zapleta, ništa posebno u dva sata zabave, moram reći niskobudžetskog formata, moje interesovanje za sedmu umetnost, ništa posebno nije opčinilo.

No, tu stoje dve interesantne linije. Prva je da se sve lagano iz teškog moralnog ništavila pridiže i daje se pod svetlom nekog uposlenja. Da, strptizeta, nosilja glavne ženske uloge, jeste seksulna radnica, no ona je i prostitutka, jer svoje telo prodaje za novac. Kada se sve to ogoli, jednostavno se dođe do poente da je Anora, kako vam drago, kurva od zanata. Jeste, sve to stoji da je ona seksualna delatnica u savremenom zakrivljenom društvu, ima pravo na sopstvene poglede na svet i mogućnost da bogatim klijentelama pruža seksualne usluge. Prosečnog izgleda i inteligencije, mlada junakinja ni na koji način, pa ni glumom, ne stvara nikakvu dozu poverenja.

Setih se antologijskog dela “Lovac na jelene“, u trajanju od tri i po sata, gde prvi sat filma predstavlja toliki zamor, ali je u ostalih sat i po film ušao u legendu, po svim perfomansama. Jednostavo, kvaliet je isplivao. U “Anori” to se nije zbilo.

Druga crtica je ta što je slikovito dat prikaz kako se deca ruskih oligarha rasipaju po Americi. Nedorasli i razmaženi troše teško stečena sredstva njihovih roditelja koji se ubijaju u domovini objašnjavajući sopstvenom narodu kako lepo živi. Strah me da pomislim da ima i naše dece u belom svetu zbrinute na taj način.

Koliko godina planina može da opstane
Dok se ne surva u more?
Da, i koliko još godina treba ljudima
Da se za slobodu izbore?
Da, i koliko će puta ljudi glavu okrenuti
Koristeći svakakve izgovore?
Odgovor ti, druže moj, u vetru odjekuje
Odgovor u vetru odjekuje.

Nedostaje taj blatnjavi trag na skupom tepihu da nas sve seti odakle smo iznikli, ta sterilna čistoća strasti nije ništa drugo do umiranje na sopstvenom sećanju života. Nakon toga nema natrag, a napred se teško može proći. Prosto, život nas jače oduva nego bilo koji vetar.

Numera Boba Dilana iz naslova datira još iz 1962. godine, ali ni danas nije izgubila na aktuelnosti. Naravno da sebi postavljamo stalno neka pitanja, šta, kako i koliko, je li nešto vredno našeg truda ili nije. To nikada ne možemo saznati, sve do onog časa kada se svi događaji, na koje smo pristali ili su nas drugi priterali, ne okončaju. Dilan na početku svoje karijere, u nekakvom sasvim drugačijem svetu, ima ono što, hajde da se ne lažemo, svi u poodmaklom dobu žele da poseduju, uredna sećanja, a to je mladost. Ona zna da zagrmi, da čiste duše i laganog koraka umaršira u jedan mikrosvet, a svakim sledećim korakom ga nadograđuje. Udobnost cipela nije relevantni ukus moći. Pored mladosti imao je i upornost.

Vezu između navedene dve stvari, Dilanove pesme i nosioca ovogodišnjeg oskarovca, čine različiti pogledi na svet. U Anori, po meni, filmu koje će brzo pasti u zaborav lake zabave i raskošnog uživanja u tuđoj muci, daje se prikaz savremene otimačine ljudskog ponosa, dok se u pesmi “Blowin in the Wind” nižu pitanja na koje se teško mogu dati odgovovori, bez da se mladi čovek poprilično potrudi da svoj put čiste duše, ljubavi i razuma prođe, a pre sve da mu ponos i čast budu na prvom mestu.

Koliko puta čovek mora uvis da pogleda
Da nebo mu dospe do vida?
Da, i koliko ušiju bi mu trebalo
Da čuje da mnogo ljudi rida?
Da, i koliko još smrti dok čovek ne shvati
Da toliki nisu smeli stradati?
Odgovor ti, druže moj, u vetru odjekuje…

Uz kišu, vetar je tiho zahučao. Na crkvi je odzvonio ponoćni, dvanaesti sat. Zatim je sve utihnulo. Znam da posle svega, šta god se zbilo, točkovi sreće i života se ponovo zarolaju. Da, možete birati uvek svoju stazu, lagodnu, besčasnu, poput filma koji je dobio Oskara kao najbolji za prošlu godinu, ili ćete tabanati u izlizanoj obući uz stihove Dilana sa neizvesnim krajem. U stvari, izvesnost postoji u oba slučaja, samo je pitanje vremena. Moj izbor je Dilan i njegov “Huk“, a vi razmislite što vam je činiti… Dok kazaljke se ne poklope…

U Iščekivanju Elvisa

Tags: Anora, Blowin in the Wind, Bob Dilan