Milan Saitović – DJ Jazzysad: Balkanskog jazza nema bez folklora

Ljudi žele jeftinu zabavu putem muzike jer su opterećeni svime što se dešava oko njih… Treba napraviti više mesta za mlade izvođače iz Srbije poput Rastka Obradovića i Katarine Kočetove… Poslednje tri ili četiri godine moderni jazz više zvuči kao klasična muzika, a meni se to ne dopada

Ako neko u Srbiji neguje različite forme fusiona, onda je to definitivno Nišville Jazz Festival. Popularni crossover bendovi i muzičari su mamac za širu publiku, a neko će se preko njih upecati i na, recimo, Mingus Dynasty, jazz u svom najtvrdokornijem obliku. Potom će to preneti na pripadnike mlađih generacija, od kojih će neko poželeti da svira saksofon, upiše jazz akademiju… I tako se jazz dubinski usadi u neku kulturu. A kada jednom spoznate njegovu privlačnost, više mu se ne možete odupreti.

Nišville već deset godina ima i Midnight Jazzdance Stage, prostor za noćobdije koji posle regularnog programa na festivalu ne žele da idu kući. Na bini se smenjuju razni crossover muzičari i DJ-evi koji koketiraju sa različitim popularnim žanrovima, ali je ta muzika u osnovi jazz. To je bio pun pogodak organizatora, jer je navedeni stage privukao veliki broj posetilaca. I, ne, nije to samo dobar „after“, već ozbiljan muzički program koji kreiraju respektabilna imena poput Nicole Contea, Rocca Pandianija, Lubija Jovanovića i drugih.

Jedan od „najzaslužnijih građana“ za uspeh Midnight Jazzdance bine je njen menadžer Milan Saitović, poznat i kao Jazzysad. No, spektar delovanja ovog DJ-a i producenta iz Subotice je znatno širi, s obzirom da priprema radijske emisije koje se emituju na brojnim stanicama širom sveta. Cilj tih emisija je promocija balkanskog jazza u svetu i jazzdance kulture uopšte. Ovaj razgovor je prilika da saznate šta sve Milan radi, ali i da to čujete, s obzirom da je pripremio i specijalnu Balkan jazz selekciju za čitaoce Rockomotive.

Lista numera iz selekcije:

Janko Nilović – Psychic

Powers Greek Fusion Orchestra – Papadia

Ion Baciu – Nu Privi

Inapoi Rousse Quartet – The Scarecrow

YU – ALL STARS – Kosmet

Csaba Deseõ Quintet – K 14

Okay Temiz Trio – Ulah Balkan

Tome Iliev Sextet – Tikvesh Old School

Marimanga Trio – Rrënjët

Jazzysad nam je došao u Novi Sad… Šta ti je bila inspiracija za taj pseudonim, odakle on dolazi?

Milan: Prethodni pseudonim, pod kojim sam aktivno radio do 2015. godine, bio je Master Flow i bio je vezan za electro-swing projekte. A te godine smo na Midnight Jazzdance Stageu na Nišvillu imali Rustama Ospanoffa, koji je u to vreme u Kazahstanu radio festival koji se zvao Jazzystan. To je meni u ušima zazvučalo nekako interesantno, pa sam zbog Jazzdance bine, ali i zbog mog muzičkog sazrevanja, smatrao da sam produkcijski prevazišao electro-swing. Onda sam pomislio i da treba da smislim novi pseudonim za projekat koji je više organska muzika poput jazza, nu jazza i slično. Jazzystan, Novi Sad, Jazzy Sad… I na kraju je bilo Jazzysad – jedna reč. Ubrzo sam uradio i logo, koji neodoljivo podseća na logo Jugotona. To je ručno rađeno i trebalo mi je mnogo vremena da izvedem taj font, s obzirom da ga nema na internetu. Od tog momenta Jazzysad postaje ne samo pseudonim za moje nastupe, već i brend koji promoviše jazz i jazzdance kulturu.

Kako i zašto si odlučio da uđeš u DJ-ing i produkciju? Šta te je odvelo u industriju zabave?

Milan: Ja sam generacija koja je skupljala muziku sa MTV-ja ujutro, u nekim ranim jutarnjim satima pre škole. Oduvek sam želeo da posedujem tu muziku. Kod kuće sam imao nešto što je više bilo jazz i pop, a u tim momentima MTV-ja počeo sam da spoznajem hip-hop kulturu. Tako sam krenuo da pratim i hip-hop izvođače, pa sam upoređivao semplove u hip-hop matricama i skontao da su one, zapravo, jazz. U suštini, sve je krenulo iz potrebe da posedujem fizička izdanja muzike. Možda je to neki poremećaj, kažu da se to dešava ljudi koji skupljaju stvari (smeh).

U Srbiji ima mnogo DJ-eva koji se bave raznim vrstama muzike, ali to uglavnom bude house, dance, minimal… Međutim, ti si odabrao sasvim drugačiju nišu, potpuno atipičnu za ove prostore. Koliko takav izbor otvara vrata u tom poslu, a koliko vezuje ruke?

Milan: Poslednjih dvadesetak godina, sa ekspanzijom interneta, došli smo u situaciju da muzika ne mora fizički da se poseduje. Nju su „zamenili“ digitalni fajlovi, s obzirom da je došlo do evolucije softvera, kontrolera i slično. To mladim ljudima daje mogućnost da ne uče muziku, da ne moraju da znaju strukturu numere, da li je odsvirana parno ili neparno, već jednostavno skinu neki fajl i kreću da puštaju elektronsku muziku. Ponavljam, još od detinjstva sam više slušao jazz, a u pubertetskim danima me je više vozila hip-hop kultura nego rokenrol. Stoga, kao osoba sam bliži harmoniji u muzici nego ritmovima. Verovatno me je to i dovelo do toga da u ovim godinama aktivno radim jazz projekte i da me više zanimaju jazz i jazzdance nego elektronska muzika, mada zaista nemam ništa protiv nje. Kada je o samom poslu reč, ne mogu da kažem ni da je najbolje niti da je najgore. Ja aktivno radim i vinske festivale, ne samo u Srbiji, već i u svetu, a za takve komercijalne događaje su prikladniji jazz i nu jazz, to je realnost. Nema nas mnogo (DJ-eva koji rade jazz), a bilo bi dobro da nas ima više, jer dobra konkurencija svakoga čini boljim. U suprotnom, uljuljkavaš se i misliš da si „najbolji dasa“ u poslu koji radiš, a prava stvar je tek kada izađeš izvan granica i izmeriš se sa drugima, baš kao i fudbalski timovi i reprezentacije.

Pošto si istovremeno i promoter balkanskog jazz zvuka u svetu, šta je to što karakteriše jazz sa ovih prostora? Zbog čega jazz u Bugarskoj i Makedoniji odudaraju od ostatka te „balkanske scene“?

Milan: Da bismo to razjasnili, potrebno je da se vratimo na same početke jazza u Jugoslaviji. Za razliku od nekih drugih država poput Grčke ili Turske, kod nas je narodna muzika i dalje veoma važan faktor. U Grčkoj i Turskoj je element folklora bio implementiran u popularnu muziku, a njihovi disco i funk su bili kopija američke muzike. Makedonija i Bugarska su specifične jer su ubacivale folklorne elemente čak i u te žanrove. Dakle, nisu kopirale Amerikance i presviravale numere, što se na našim prostorima i te kako dešavalo. U Jugoslaviji smo imali zlatnu generaciju džezera poput Duška Gojkovića, Stjepka Guta, Vojislava Bubiše Simića… Ti ljudi su imali neki svoj senzibilitet i odrastali su na muzici koja je bila između folklora i tada dostupne popularne muzike. Tu, pre svega, mislim na italijanske note, San Remo i meksičku kulturu, pa se sve to slagalo jedno na drugo da bi se ta zlatna generacija džezera ostvarila i da bismo mi dobili neki zvuk „balkanskog jazza“ početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Tu bih izdvojio Bokija Miloševića, to je za mene bio „balkanski jazz za početnike“. Njegova ploča „Žal za mladost“ je neverovatna i dan-danas, strani DJ-evi se oduševe kada čuju te numere i ne mogu da veruju da je to na taj način svirano u to vreme, a da je i sada moderno i popularno, naročito u aranžmanima.

Da li se u Srbiji dovoljno radi na razvoju i popularizaciji jazza? Da li tom žanru posvećujemo dovoljno pažnje s obzirom na nasleđe koje imamo?

Milan: Mislim da ne, a taj utisak je vremenom sve jači. Da si mi ovo pitanje postavio pre 10 godina, verovatno bih dao drugačiji odgovor. Sada, a naročito nakon svih dešavanja sa koronavirusom, ljudi žele jeftinu zabavu putem muzike jer su opterećeni svime što se dešava oko njih. To nije slučaj samo u Srbiji, već nešto što je globalna pojava. Sada imamo i jazz akademije, odseke za jazz u srednjim muzičkim školama i naravno da je to sada na mnogo većem nivou nego što je bilo pre 10 ili 15 godina. Ima tu nekih projekata koji su dobri, ali ne mogu da zažive jer ne postoji sponzorstvo za njih kako bi oni nastavili da budu aktuelni i profitabilni. Ja i dalje ne mogu da verujem da, na primer, u Beogradu postoji nešto što se zove „Jazz za dž“. To i slični projekti spuštaju lestvicu običnim ljudima, koji u takvim okolnostima jazz percipiraju kao nešto što je jeftino. A kada to prenesemo na koncert ili festival, ljudi očekuju da karta za takav događaj bude jeftina i da im sve bude kao na tacni. Ljudi koji se bave tim poslom su i te kako svesni da treba uložiti sredstva u infrastrukturu, organizaciju i realizaciju tih projekata, ali jazz onda ne može da bude „za dž“. Verujem da je mladim ljudima sada lakše da uče o jazz kulturi, ali im je i mnogo teže da nađu svirke i nastupaju. To nije situacija samo u Srbiji, već, recimo, i u Austriji, gde postoje ozbiljne jazz akademije u Gracu i Beču. Ukoliko bendovi iz Srbije žele da sviraju na nekim evropskim festivalima, taj booking uglavnom ne uspeva. Organizatori ih mejlom obaveste da mogu da nastupaju samo ako naša država ili ambasada snose troškove puta, hrane i smeštaja. Na kraju dana, mi smo izgubili taj specifični zvuk balkanskog jazza delom i zbog toga što naši mladi ljudi studiraju u Gracu, Beču, Kelnu i drugim evropskim gradovima. Taj savremeni, moderni jazz svuda zvuči nekako isto, pa ti mladi ljudi pokušavaju da sviraju onako kako je u datom trenutku aktuelno. A time beže od sebe, od svog folklora i porekla.

Kada je već jasno da bez lokalnog folklora nema balkanskog jazza, u kojoj meri se taj naš folklor i dalje naslanja na tradiciju, a koliko naginje primitivizmu, odnosno kiču i šundu?

Milan: Nažalost, nema više te niti… Moram ponovo da pomenem Bokija Miloševića koji je uspeo da nađe odgovarajuću meru u svojim numerama, da to ne bude suviše „svadbarski“, a da i dalje bude jazz u svom aranžmanu. To je mogao da izvede i Duško Gojković. Boki je poreklom iz Prokuplja, Šaban Bajramović je iz Niša, Ljubiša Stojanović Luis je iz Leskovca… Dakle, to ima veze i sa poreklom, gde je čovek odrastao, šta je slušao kao dete, da li je i sam bio učesnik folklornih priredbi… Recimo, ja sam na folkloru učio da sviram harmoniku, pa sam shvatio kako ona funkcioniše kao instrument. Ceo taj projekat „Južnog vetra“, Mile Bas i ekipa iz Leskovca su napravili muzičku revoluciju. Da li je to bilo kvalitetno ili su to bili kič i šund? Sa stanovišta muzike koja je danas popularna u Srbiji, ono je bila avangarda. Za neke od tih numera možemo da kažemo da su bile „skoro pa jazz“. Generalno, publika u Srbiji treba da ima mnogo veći pristup toj Balkan jazz kulturi, da imamo događaje koji su tome mnogo više posvećeni. Naravno, ima izvođača i iz Rumunije, Bugarske, Makedonije, Bosne i Hercegovine… Da bi se tu napravio kvalitet od kvantiteta, važno je da ljudi sviraju ono svoje, a ne da teže da zvuče kao izvođači koji su trenutno aktuelni na jazz sceni, jer to je i nemoguće.

foto: Mateja Jeremic Zuks

Sve to što si pobrojao može da se vidi na Nišvillu. Koliko je taj festival, u čijoj si pripremi i realizaciji i sam veoma prisutan, doprineo razvoju i popularizaciji jazz kulture u Srbiji, a naročito Balkan jazz kulture?

Milan: Može i više i bolje. Po mom mišljenju, svake večeri treba da imamo po jednog izvođača iz Srbije, pre svega na glavnoj bini. Imamo mnogo mladih izvođača koji sjajno sviraju i koji nemaju priliku da nastupaju na velikim pozornicama i festivalima. Uz dužno poštovanje svim ostalim jazz festivalima u Srbiji, Nišville je pravi jazz festival, a ne skup koncerata u toku dana. Dve glavne bine, ozbiljna infrastruktura, ozbiljan rad… Uvek može bolje, ali se svake godine trudimo da podignemo lestvicu, pre svega u organizacionom smislu. Treba napraviti više mesta za mlade izvođače iz Srbije kao što su Rastko Obradović, Katarina Kočetova… Tu je i srednja generacija džezera poput Miloša Bosnića koji ima neke elemente Balkan jazza, ali on, na primer, više voli afričku muziku, pa sve to meša i pokušava da dočara kroz svoje projekte. Daleko od toga da je to loše, ali ne treba imati samo jednu tacnu, već više malih i probati ponešto sa svih strana.

Šta ti znači nagrada Nišvilla koju si dobio ove godine, baš na desetogodišnjicu Midnight Jazzdance Stagea?

Milan: Prvo bih rekao neku svoju internu definiciju jazzdancea. Jazz dance (kada se piše odovojeno, misli se na ples) i njemu svojstvena muzika prepoznati su kao jedan od originalnih i najmoćnijih umetničkih oblika. Od svojih afričkih korena do danas, jazz je omogućio spajanje sa svim drugim umetničkim, kulturnim i društvenim pravcima i žanrovima u umetničkoj industriji, pružajući pristupačnu plesnu platformu za plesače, edukatore i kreativce da uživaju i rekreativno i profesionalno. Jazzdance kultura obuhvata sve inovatore, koreografe, plesne kreativce, ali i bendove, DJ-eve, organizatore događaja i novinare koji tu kulturu pomno prate. U njoj spoznajemo specifičnosti jazz estetike, korake i stilove plesa, ali i individualnost pojedinca u težnji za nečim jedinstvenim u okviru te estetike. Nagrada koju sam dobio je za moj individualni rad, a ne za rad na festivalu. Ona je za promociju jazzdance kulture i Balkan jazza u svetu, što je lepo i ozbiljno priznanje za čoveka mojih godina. Bilo je u poslednjoj deceniji značajnih izvođača na festivalu koji su nagradu zaslužili da dobiju pre mene. No, od mene je počelo i verujem da se tu neće završtiti. Nagrada je rezultat konstantnog ulaganja u posao, kupovine muzike, plaćanja autorskih prava za emisije u državama gde je to neophodno… Setim se samo situacije od pre nekoliko godina kada sam sedeo i učio programski jezik Python kako bih mogao da imam nekakav posao i zaradim novac u momentu kada je skoro cela planeta bila zaključana i nije moglo da se svira. Zahvalan sam mojoj porodici i bliskim prijateljima koji me podržavaju, ali i ukazuju na to da mogu i moram bolje, kako u poslu, tako i u privatnom životu. U Srbiji nikada nisam bio zaposlen na radiju sa frekvencijom, a poslednjih deset godina fokusiran sam na online radio emisije. Na vreme sam shvatio da niste vidljivi i relevantni ukoliko ne radite emisije, a želite da puštate jazz kao DJ. Lepa vest je da se od 1. septembra Jazzysad emisija se konačno može slušati na radiju sa frekvencijom, a reč je o Radiju Sloboda iz Kraljeva. Pomenuo bih Dejana Boškovića Boleta koji, nažalost, više nije sa nama. On me pozvao da radim emisiju za njegov Ammonite Radio krajem 2016. godine, a ja sam odlučio da u toj emisiji promovišem Balkan jazz. Baš ta emisija je uticala da me proleća 2021. godine pozovu ljudi sa Wah Radija u Tokiju, pa sam tako postao prvi autor i radio host iz Jugoistočne Evrope sa emisijom koja se emituje u prestonici Japana.

Koliko svet kome ti prezentuješ balkanski jazz pokazuje interesovanje za tu vrstu muzike? Posebno me zanima Japan, na čijem si tržištu odnedavno prisutan.

Milan: Japanci su posebna planeta, a ne posebna država. Posle moje pilot emisije 2021. godine, kada smo još bili u kovidu, kontaktirali su me sa japanskog Wah Radija da budem autor emisije koja će promovisati ne samo Balkan jazz ili srpski jazz, već srpsku savremenu muziku uopšte. Za mene je prisustvo na japanskom tržištu ostvarenje nekih mojih snova kao radijskog hosta. Kada sam uradio tu pilot emisiju, koja je igrom slučaja bila emitovana na moj rođendan, njena slušanost je bila neverovatnih 20 miliona ljudi. Potom me je direktor radija zvao na Zoom, iskreno sam mislio da nešto nije bilo u redu. A on me je, zapravo, pitao kada bih mogao da dođem u Japan. On je dugo radio kao TV voditelj emisije koja je promovisala strane izvođače, tako da je veoma naslušan i prati šta se dešava u ovom delu Evrope. Japan je kao tržište dobro prihvatio ne samo balkanski jazz, već i kompletnu srpsku savremenu muziku. U toj grupi su i Sevdah Baby i drugi ljudi koji sviraju neku popularniju muziku sa elementima funka ili disca. Poenta mog rada i radijskih emisija koje pripremam za radio stanice u Japanu, Londonu, Njujorku, Marakešu i jeste da se ljudi kroz te sadržaje edukuju i sami dalje kopaju ko su ti izvođači, šta je ta muzika, gde to može da se sluša i kupi… I, naravno, da otvaram vrata izvođačima ne samo iz Srbije, već i iz Jugoistočne Evrope, da potencijalno budu prisutni na tom tržištu kroz izdavaštvo, nastupe na festivalima, saradnju sa drugim muzičarima… Ja zaista mislim da je radio jedna veoma lepa stvar i da te radijske emisije otključavaju sva muzička vrata u svetu.

Ko još pokazuje interesovanje za jazz sa ovih prostora?

Milan: Neverovatna je stvar da se radijska emisija koju imam u Njujorku emituje u jutarnjim časovima po američkom vremenu, između 8 i 9 ujutro, a da isto tako ima veoma lepu slušanost. No, za tu emisiju ne biram samo muziku iz Srbije, već je akcenat na muzici iz Jugoistočne Evrope. Dakle, tu je muzika i iz Mađarske, Rumunije, Bugarske, Turske, Grčke, Albanije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Slovenije… Posle svake emisije bih dobijao neki zahtev za praćenje na Mixcloudu ili za prijateljstvo na društvenim mrežama sa upitom šta sam ja to pustio, gde oni to mogu da prate ili kupe, da li je to izdato na ploči… Treba samo biti dosledan i uporan da bi se nešto dogodilo. Iz moje perspektive je sasvim u redu imati mesečnu emisiju, ali ako hoćete da promovišete nešto što nije specifično za to tržište poput balkanskog jazza ili muzike iz Jugoistočne Evrope, treba to raditi na nedeljnom, a ne na mesečnom nivou.

Nastupao si sa brojnim DJ-evima, muzičarima i producentima, uključujući i Nicolu Contea. Koga bi u smislu saradnje izdvojio i po čemu?

Milan: Uh… Bilo je veoma lepih nastupa, ne samo na Midnight Jazzdance Stageu, već mislim i na neke samostalne. Ali, da, najsvežiji zajednički nastup, koji se sasvim spontano dogodio, bio je sa gospodinom Perryjem Louisom prošle godine. Slobodno mogu da kažem da je on otac jazzdancea u Velikoj Britaniji. Bio je to spontani set za koji se ništa nismo dogovarali, s obzirom da je on koji sat posle toga trebalo da putuje sa niškog aerodroma. On bukvalno može otac da mi bude, ali mi smo funkcionisali kao da se znamo celog života. Slično je bilo i sa Lubijem Jovanovićem pre nekoliko godina. Prosto, volim da radim „back 2 back“ DJ setove sa starijim kolegama, jer znam da su oni naslušani i meni je izazov da se ja izmerim sa njima i vidim koliko ja u tom trenutku mogu i znam. Dešavalo se da ne znaju šta sam pustio, pa pitaju šta je ovo, koja je ovo ploča… Kada već pominjemo Midnight Jazzdance binu, ja bih voleo da ona uđe u neku vrstu evolucije posle ovih 10 godina, da neke stvari promenimo, uozbiljimo i unapredimo zbog same publike i kulture, da se tu dodaju workshopovi za ples i za produkciju. Nedostaje nam edukativni momenat u sklopu te bine i mislim da ćemo to krenuti da radimo od sledeće godine.

Kuda ide globalni jazz, kakve su trenutne tendencije?

Milan: Poslednje tri ili četiri godine moderni jazz više zvuči kao klasična muzika. Takvih izvođača je zaista mnogo i meni se to ne dopada. Ima i muzičara koji su mladi i koji sviraju neku muziku koju bih ja okarakterisao kao… Recimo, grupa Septembar je to svirala u Jugoslaviji krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. To je muzika koja nije jazz, nije ni funk, niti disco, ali zvuči kao ti žanrovi. To je, zapravo, bila popularna muzika u tom trenutku. Sada neki mlađi sastavi sviraju na isti način, samo što je to instrumentalna muzika bez vokala, i veoma dobro prolaze. Ja to nazivam modernim acid jazzom, jer to je fuzija i nije žanrovski deklarisano. Kad smo već kod acid jazza, on nam nedostaje i u Srbiji. Primera radi, u Hrvatskoj ima mnogo takvih izvođača i bendova koji aktivno sviraju, a kod nas se oni mogu izbrojati prstima jedne ruke. Ako se i pojave, njihov autorski rad brzo postane neka pop estrada, bez osećanja ljubavi za muziku i prema muzici u tim projektima.

Srđan Đino Jevđević (Kultur Shock): Ovo nije podjela „istok i zapad“, već „sjever i jug“

Tagovi: DJ Jazzysad, Milan Saitović