Preslušavanje: Bombaj Štampa – Voljeću te vječno a možda i duže
Teško je biti gromada u večnosti, nepresušni izvor vode sa kojeg se napaja svetlost za uranak budućnosti, talas na kome počiva poslednja kapljica ljubavnog zanosa i leptirić koji će nadživeti dan. U svetu harizmatičnih zabavljača i neutemeljenih šaljivdžija okruženih nadoraslom propašću svega i svačega, umišljeno vrednih likova iza kojih ne stoji adekvatan i vredan sadržaj, no osionost i bezvredan misaoni sadržaj, uvek se nađe neko ko bar pokuša da na jedan emotivno pristupačan način, svakodnevno obojen i cirkularan među svima nama, udahne neki svež vazduh ili samo podseti kako je nekada, u drugima vremenima, bilo drugačije, možda i bolje.
Sa velikom dozom sete i pritajenom, kontrolisanom energijom, Đura i Bombaj Štampa ponudili su malo drugačiji ukus rokenrola, podsećajući na tragove negdašnje sarajevske škole rokenrola. Pitko i nenametljivo vraćali su nas u neke drugačije snove, želeći da obnove i davno zaboravljene vrednosti, poput prijateljstva, ljubavi i, zašto to ne reći, onih malih iskrica čovečnosti koje uvek lutaju iznad nas. Album jednostavno nazvan “Voljeću te vječno a možda i duže“, već u samom naslovu nudi smernicu ka maloj šali i dozi cinizma. Naslov je izveden iz teksta udarne teme, koja otvara album – “Bilo je pravo dobro“.
“Bilo je pravo dobro” je umerena, simpatično ritmična elegijska pesma koja govori o vremenu iza ljubavnika, koji još uvek traži vlastiti identiten između onoga šta je postao i onoga što želi biti. U laganom gitarskom otvaranju već se dalo nazreti sa kojom će tihom setom razbuktati, ne samo ritam, već i sve one pritajene emocije. Da, ono što valja, što iskrsne da biva lepo, valjalo bi i ponoviti. Ali kada sve prođe, samo sećanja nižu se u maleni ugao prošlosti. Tu i ostaju.
Sledeća na albumu je “Samo mi daj“, vesela rokenrol pesmica. Tražeći samo jednu šansu u ljubavi, nudi ljubavne pesme i nezaboravne noći šarene. Brzi ritam i polušaljivi tekst odlika su ove numere iskazane u gotovo četiri minuta svirke.
“Neka lete godine” je tema urađena u blagom prizvuku kantri muzike i načina sviranja Marka Knoflera i Dire Straitsa. Svakako nas seća na one osamdesete godine koje, iz ove perspektive, čine nam se bezbrižne. Ne plašeći se novog vremena i odtoka godina, Đura naglašava da je spreman i da se ne boji istih, ali ni konkurencije boljih od njega.
I onda nailazi “Wisky in the Jar“, odnosno, “Viskija mi žao“, sjajna obrada na Đurin način. Inače, tema vodi poreklo iz irskog folka, balada iz 17. veka, koju su mnoge grupe obrađivale, poput Thin Lizzy i Metallike. Naravno, Đura je prepev uradio uz komično cinični postupak. Sama pesma će svakako zaživeti na ovim prostorima iz jednostavnog razloga što je rađena za mentalitet ljudi koji obitavaju vekovima na ovim prostorima. Prosto, rakija je zakon.
Sledeća na albumu je “Hajmo na put“. Kada se nađemo u škripcu, najbolje je krenuti na put. Umereni rokenrol kao da vapi za tim uzdahom na vetrovitom drumu. Prelepi ženski prateći vokali daju posebna ugođaj svršetku pesme. Za njom sledi “Superheroj”, savremena rok tema, nadahnuti vokali, agresivno raspinju tekst do krajnjih granica, raspevana, prihvatljivog sadržaja, gotovo savršena plesna stvar.
“Prati me mjesec” je balada u trajanju od skoro pet minuta. Putovati kroz život, sa mesecom kao drugom pratiocem, osvetlivši mu put preko šezdeset godina, i traju i On i mesec, onako krhki, tužni i povremeno vatreni. Njihova noćna idila gradi jedno posebno prijateljstvo. Uživajući jedno u drugom troše vreme koje je preostalo čoveku…
“Udari me nečim” je baš, baš žestoka stvar, prava rokenrol tema. Đura se rukovodio onom starom narodnom da je batina iz raja izašla, bar za njega i po njemu. Kratki solo između refrena samo je na tren odlepio vokale koji su baršunasto uzneseni u ta četiri minuta rok svirke.
“Samo lagano” već poznata balada koja započinje u stilu Dilana sa pitanjem koliko se preći mora do određenog cilja, a sve između toga, biti opušteno mora, znači lagano, dugo i lagano. I kada se stigne do cilja, kada se razliju boje, i onda opet lagano, lagano kroz život. Dižući tenzije pri kraju numere daje joj se posebna aromatičnost.
“Nisi sama” je pretposlednja na albumu. Umerena rok pesma koja je, inače, posvećena glumicama koje su optužile svoje mentore glume za navodno zlostavljanje. Kad god je teško, ipak ima izlaza, niko nije sam, ma koliko bio povređen.
“Ona kaže da me voli” je song koji zatvara povratnički album Bombaj Štampe i Branka Đurića Đura. Totalno akustičarska, ali, što reče moj prijatelj Živan, nekako je bezlična, tema koja je malo otuđena od nas, no očigledno je da je Đura želeo da album okonča u vestern stilu, kao u jednoj završnoj predvečernjoj dremki na nekoj verandi ispred koje puca pogled ka nepregledoj daljini. Samo On i gitara…
Nosioci čitavog projekta su Đura i Nedim, uhodan i višedecenijski uigravan tandem, koji je pažljivo osluhnuo šta se sluša na ovim prostorima, ali je doradio i neke svoje ranije doživljaje i sve to upakovao u jednu simpatičnu avanturu u nešto malo duže od četrdeset minuta prepoznatljive rok svirke koju je Bombaj Štampa negovala i u onom periodu tzv. Novog primitivizma kada su bili na vrhuncu karijere.
Suštinski nije se mnogo promenilo u pristupu i načinu muziciranja Bombaj Štampe u ovih skoro četiri decenije. Nesporno svestran umetnik, pevač, svirač, glumac i režiser, nesebično svoj talenat deli sa drugima, ali i živi od njega. Roker po definitivnom muzičkom opredeljenju, lagano ulazeći u neke mirnije godine, nije želeo da se pomiri sa tim da bude nemi promatrač života koji seiri iz prikrajka, no ponovo se latio gitare i svojih prijatelja iz benda i podsetio nas da nije rekao sve, pogotovo na muzičkom planu.
“Voljeću te vječno a možda i duže” je četvrti i do sada najbolje producirani album Bombaj Štampe, koji pleni, pre svega, smirenošću i harizmatično šaljivom konstrukcijom u gotovo svih jedanaest teačaka ponuđenih na projektu. Đura tvori pričice koje su svima prepoznatljive, proživljene, nema lažnog filozofiranja i nedorečenosti. Sve je tu, oblikovano za široke rokenrol mase, ali i za one druge, koji sa samo malo više pažnje, mogu na jedan lagan način razumeti šta je bend želeo da poruči.
