Preslušavanje: Dram – Oštro
Ima neke duboke psihodelike u njihovom stvaralaštvu. Tiho pokušavajući da se iz pop sazvežđa prebace u čvršće rok vode, traže sebe kao bend koji bi akciono kalkulisao sa alternativnom budućnošću savremenog roka, ali sa druge strane ne odriču se ni one prepoznatljive niti sa prethodna dva albuma
Naravno da im nije strana ni aktuelna tematika koja se prosipa već nekoliko godina unazad, mračne misli su tu, ne beže od njih, no tu nema neke veće lucidnosti, kao da su sami sebe optočili u nekakav samo njima prepoznatljiv hod, samo na prvi pogled lagan i bezbrižan. Urbani sadržaji i način kojim se oni njima bave, kroz prizmu svojih emocija, odaju nekakav standardan miomiris blokovskih naselja po velikim gradovima, ali ujedno žele oslikati sopstvene posebnosti koje izvlače iz apsolutne prosečnosti mladog sveta. Njihova zaintrigiranost ogleda se isključivo u trenutnom poduhvatu da se postane drugačiji od, pre svega, seba samog.
Krajem prošlog meseca bend Dram je objavio treći album jednostavno nazvan “Oštro“. Ne može se osporiti sazrevanje benda u gotovo deceniji postojanja. Prepoznatljivost njihove muzike daje im za pravo da sa pozicija visoko rangiranih grupa plasiraju svoj vlastiti način izražavanja. Koliko uspevaju u tome uvek se može raspravljati, ali stoji činjenica da im je diskvalifikacija sa domaćeg takmičenja za evroviziju od pre godinu dana, po meni, više pogodovala, no nanela štete. Mislim da su imali onaj prepoznatljivi filing u mladom biću koji bunt više ceni no povlašćivanje od rigidno naštelovanih i fiktivnih samoproklamovanih poznavalaca ovosavremenih kulturoloških zbivanja.
Album otvara “Beograd“, koja hteli ili ne, predstavlja odu ne samo gradu u kome je bend odrastao, već jednu duboku analizu vremena koje je ostalo iza njih, a kako ga oni pamte iz onih ružičastih dečačkih dana. Bol za Beogradom je bol za sopstvenim sećanjem. Nagomilani ekstremi okupani ruralnim doživljajima samo su deo lažne slikovnice uz koju, bez napora, odrastaju devojčice i dečaci u savremenom svetu.
Sledeća tema je “Vazduh miriše na ludilo“, urađena zajedno sa Marčelom. Razmimoilaženje ideja, oseća se i u sopstvenom telu, svakom njegovom pokretu i misaonoj aktivnosti. Taj prikriveni, ogoljeni krik, ovaj put je kanalisan u smeru u kome jedino i može da ide, a to je istina. Sve je tu u vazduhu, u njegovom mirisu – i sreća i tuga, bol i nesanica, i stvarnost i ugašena bajka. Napetost je evidentna, kako u samoj muzici, koja kao da klizi niz reči, a opet, sa druge strane, ta ista reč je nosilja niz svaki proizveden ton. Iz mulja i memle Marčelo u središnjem delu pesme, kao da svojim rep fazonom vadi strah i pretvara ga u nadu. Dajući njoj šansu, daje i mogućnost uzajamnom čuvanju i poštovanju svih nedorečenih stihova.
“Vampir” je treća pesma na albumu, ulaganjena, sa razvučenim solom na gitari kao da želi usporiti vreme… Da li je prosečnost samo čekanje na bilo koji prolazeći dan, ili na istom treba raditi i usmeriti ga?
Sledi “Mrtva devojka“. Ona tužno uplivava na album, i pričica je umerenog ritma o suicidu voljene devojke i njenom begu u vlastite snove.
Peta na albumu je “Poseban, prosečan, slobodan“, tematski zaljuljan dah koji se, kao varnica, u vetar izrodi, sa večnom dilemom kako se opredeliti prema životnoj stvarnosti, da li prikazati svoju posebnost, da li ćutati u prosečnosti ili otpevati slobodno izraženu misao. Odgovora nema… a koji bi mogao biti univerzalan?
Šesta po redu je “Manijak“. Nošen poetičnošću teksta u svojoj žudnji, glavni lik pristaje na sve. Umerenog ritma, prati sopstvenu izgubljenost u velikom prostoru. Fini, lagani svršetak teme u mirnom solu na gitari, ipak, daje neku smirenost u večitom poimanju sebe kao stvaraoca sopstvenog puta.
Sledi je “Ada Bojana“, odsvirana u stilu Dire Straitsa, simpatičan pokušaj vezati sunčeve zrake za jednu od najlepših plaža Jadrana.
Osma numera na albumu je “Dubrovnik“. Instrumentalna muzika kao da zalečuje dušu na jedan elegantan način, poput zalaska sunca u pozno leto. Predivna pesma koja u četiri minuta pokazuje da je bend odlično svirački uigran.
“Oštri zubi” pretposlednja je pesma na albumu. Napeta, britkog teksta i jednostavnog ritma lucidno se valja kroz postojeće godine kušnje i življenja.
Album zatvara tema “Raskorak“. Gotovo akustičarska, dosledno je na pravom mestu gde i treba da bude, ako je “Beograd” otvorio album, logičan sled je da ga ovakva jedna stvar zatvori. Da, još nekoliko koraka i uzdaha… Sve ide ka večnosti ili zaboravu, sredina ne postoji. Predivan solo na gitari kao da zaključava album.
Album “Oštro” u jednoj zdravoj, slikovitoj pričici, je samo još jedan suptilan i prepoznatljiv korak benda Dram u njihom izrastanju kroz velegradske ulice rokenrola. Ne, to nije samo alternativa onim sirovim, sivim i bezmirisnim tragovima koji vode u musavi suton, već odžutelo jutro koje budi.
Stefan Aćimović, Marko Arizanović, Nikola Grozdanić i Petar Blagojević to svakako znaju, ali i vi možete saznati ako preslušate pomenuti album. Možda vam se i svidi.
