Snaga rokenrol narativa: Drugo veče čačanskog rok festivala „PriČa”

Nakon drugog dela ovogodišnjeg izdanja festivala, utisak od prethodne večeri samo je pojačan: ispratili smo najkvalitetniju i najuzbudljiviju „Priču” najmanje nekoliko godina unazad. Interesovanje za muziku alternativnijeg usmerenja još je živo, želja za dešavanjima van epicentara (Beograd, Novi Sad i Niš) više nego prisutna. Ostaje da se, uz određene smernice, nastavi istim tempom i bez previše kompromisa

Odmah je bilo uočljivo više mladih, koji su se „načičkali” uz ogradu ispred bine, iznenađujuće euforično reagujući na legendu iz Novog Sada, što pokazuje da ciljna grupa ovakvih dešavanja (kako se često šalimo) možda ipak nisu samo kategorije +40. Ipak, pre spomenute atrakcije, a u skladu sa nepisanim pravilom, koncertni niz je otvorio (čak pre najavljenog termina, što je drugo u redu prijatnih iznenađenja) široj publici manje poznat bend Gajbraš tripvud. Veoma interesantna mešavina blago arhaičnog (naročito „vuku” na Bjesove) i svežeg, srčano su odsvirali svojih pola sata i pružili osnova za interesovanje u pogledu njihovog dosadašnjeg, ali i daljeg muzičkog puta.

Ove godine je, uz navedeno otkriće, mnogo koncertnih premijera velikih imena u Čačku. Samo u ovoj večeri, čuli smo najpre Nebojšu Čonkića poznatijeg kao Profesor Čonta i njegov bend jednostavno nazvan Patka, s obzirom da je u pitanju jedna od dve frakcije podeljenih pionira domaće pank scene, Pekinške patke. U belom, sa karakterističnom kravatom i naočarima za sunce, savršeni primer veterana nepromenjeno raspoloženog za provokaciju i makar verbalnu pobunu, Čonta je dobro animirao publiku sprovođenjem kroz stari repertoar, ali i ponešto sasvim novo.

Malo nostalgije i mnogo šmeka.

Možda najkvalitetniji nastup večeri dala je ekipa iz Elementala. Zagrepčani prvi put gostuju u ovom gradu, mada ne i širem kraju. Dok su prošlog leta na „Saboru rokenrola” u Lučanima bili bez vodeće polovine, Shot-a, sada su u punom sastavu i sa dobrom, samouverenom energijom izveli najreprezentativnije primere iz svog opusa, mada se, usled dodeljene im satnice, na žalost mnogih tu nisu našli svi priželjkivani (i od publike glasno traženi) hitovi. Srce sastava svakako predstavlja neverovatna Remi, savršeno izbalansirana sinteza mangupski jakog stava i senzualnosti. Započet „Romantikom”, niz sjajnih pesama iz njihove duge karijere preneo je svima angažovane, snažne poruke: „Sunce”, „Priroda i društvo”, „Ovo je moje tijelo”, „Prokleta ljubav”, „Sve je moje tuđe”, „Malena”, „Iz dana u dan”, „Goli i bosi” za kraj. Bilo je prkosa, ganutosti, pa i tuge što više od dvadeset godina kasnije i čitavu državu dalje, neke strofe jednako nemilosrdno udaraju:

Samo živimo iz dana u dan i svaki san davno nestao je, izbrisan.

Koga da pitam, brate, ko će mi dat’ odgovore? Reci bilo šta, osim da je moglo biti gore…

Babe dolaze da, makar mojoj generaciji, probude mnoštvo uspomena na detinjstvo i podignu atmosferu za još jedan stepen. Njihova subverzija je posve drugog tipa od ogoljavajuće, a sofisticirano-odsečne koju nosi Elemental. Služeći se ironijom i humorom, krajnje dovitljivo koriste apsurdne slike i značenja da pošalju društveni komentar, pritom prašeći sa punom mladalačkom snagom. Neizostavne su bile „Da te vidim golu”, „Slanina”, „Parodija života”, „Loša navika” i, očekivano ostavljene za kraj, „Ko me terʼo”, pa „Noć bez sna” uz koju je sve eksplodiralo, a neumorni Žika doslovno u treptaju oka uspeo da se presvuče, na kraju i odmagli sa bine u suprotnom pravcu, ostavivši publiku solidno izmorenu.

Naposletku, druge večeri su hedlajneri mudro ostavljeni za kraj, još jedna grupa za koju je unapred bilo jasno – svi subjektivni stavovi reportera na stranu – kako će napraviti haos. I upravo zbog toga ne mogu da odolim da im ne posvetim malo više teksta. Mora se priznati da je fama oko Brkova, naročito kada posmatramo sa strane, istovremeno razumljiva i prilično kontradiktorna. Nastup koji je, uz bis, potrajao dobrih sat i po, bukvalno je zapalio igralište. Ono što zatičete na koncertu Brkova može se opisati kao uvrnuta kombinacija metal spektakla za lokalne uslove i gastarbajterske svadbe koja se malo otela kontroli, preplet prašenja i manirizma žestokog panka sa turbo folk obeležjima, efekata a la Ramštajn i razularenosti Guče. Brkovi kao fenomen definitivno zahtevaju čitav stručni rad.

I da se razumemo, nije to ništa revolucionarno, pre njih su slično radili Rokeri s Moravu, Nervozni poštar, Laboratorija zvuka, Vatreni poljubac i neprikosnoveni Pero Defformero, bilo je „pastirskog roka” i „novog primitivizma”.

Međutim, Zagrepčani odlaze mnogo dalje, samom činjenicom da uzimaju nešto što u Hrvatskoj nije, barem zvanično, deo mejnstrima. Za razliku od naše sredine, tamo „cajke” spadaju u duboki izvankulturni andergraund, što njihovom prihvatanju kempa i izvrtanju žanrova, sa maksimalnim guštom, daje novu dimenziju.

Time su ispričane ovogodišnje rokenrol priče sa svim bojama, modalitetima, ideologijama i stilovima, ali na zajedničkom tragu. Reč je o misiji da vas dotaknu ili uzdrmaju, isprovociraju ili ganu, probude svest, podstaknu na preispitivanje. Bez obzira na odabrani manir kojim postižu efekat, dejstvo je istovetno. I dokle god se, te priče, gromoglasno raznose vazduhom vibrirajućim od distorzije i ujedinjenih pojedinačnih glasova, postoji nada. Kada nastupi tišina, biće trenutak da se zabrinemo. Zato su, da se vratimo na uvod prvog dela ove reportaže, festivali, tačnije, njihov opstanak, toliko važni. Neka „Priči” ne bude kraja.

“Duh” je pušten: Groznica subotnjih rokenrol večeri ponovo je zarazna

Tags: Brkovi, Čačak, Elemental, PRiČA, Profesor Čonta i Patka