Robert Prezelj (Krawal Festival): Hodaj otvorenih ušiju i bićeš autentičan

Sa ponosom mogu da kažem da se festival pravio svake godine, bez izuzetka. Čak i tokom korone, napravili smo jedan polulegalni, negde u brdima, 70 ljudi je došlo, nije bilo nikakvih testova, nikakvih maski, bilo je fenomenalno i niko se nije razboleo… Ove godine je nova vlada zaustavila isplate već dobijenih projekata, pa ne znamo da li ćemo dobiti pare ili ne, da li ćemo možda dobiti manje i koliko manje. Festival ćemo napraviti, ali je rizik zato puno veći… Mislim da nema neke opasnosti i konkurencije među scenama, jer, na primer, ljudi iz Železnika ne odlaze u druga mesta na koncerte, možda jedan auto ili maksimalno dva odu u Škofju Loku, Kranj ili Ljubljanu. U suprotnom smeru je to još manje.

Svaki put kada odem tamo saznam za neki novi festival i shvatim da, pored brojnih novih, postoji još mnogo onih koji imaju višedecenijsku tradiciju. Jedan od takvih je muzički festival Krawal, orijentisan ka različitim formama žestokog zvuka, koji se u avgustu održava u mestu Železniki. I za mesto i za festival saznala sam u februaru, kada sam bila na MENT-u i imala priliku da upoznam Roberta Prezelja. On nije samo stanovnik Železnika, već veliki entuzijasta i zaljubljenik u andergraund, čovek otvorenog, pokretačkog duha, sa velikim iskustvom u organizovanju i razvijanju lokalne alternativne scene.

Odlučila sam da je upravo tada, kada smo se sreli na festivalu čija je svrha, između ostalog, povezivanje ljudi koji rade slične stvari, dobra ideja da napravimo intervju. Priča o andergraund sceni u Železnicima mnogima može poslužiti kao motivacija i inspiracija – baš kao što je poslužila i meni. Ponekad je za pokretanje cele jedne scene, čini se, dovoljno nekoliko ljudi koji odluče da u svom mestu naprave nešto drugačije i ne odustanu kada početni entuzijazam prođe.

A kako se ovogodišnje izdanje Krawala održava već 21. i 22. avgusta, ovaj razgovor u etar šaljemo tik pred njegov početak. Nažalost, ekipa portala Rockomotiva ove godine nije u prilici da bude tamo uživo, ali nam je zadovoljstvo da priču o ovom malom, upornom i živom kutku alternativne scene pošaljemo dalje, tamo gde možda još neko, čitajući o Železnicima i Krawalu, dobije ideju da nešto slično pokrene i u svom mestu.

Zdravo, Roberte! U ovoj našoj priči spojio nas je MENT. Kako ti se, inače, čini ovogodišnji MENT? Kao neko ko dugo prati tu priču, još od samih početaka, možeš li da nam daš neki hronološki uvid iz svoje perspektive? Koliko se MENT promenio, kako se razvijao i koliko doprinosi onome što ti radiš?

Robert: MENT svake godine dovodi nešto novo, mogu da kažem – puno novog, čak može ići u razne ekstreme, a primećujem i da je iz godine u godinu nešto manje gitarskog zvuka. Očito je da su takvi trendovi na festivalima ovog tipa, jača trip-hop, pojavio se trep. U odnosu na prošlu, ove godine je dodato veče koje je posvećeno samo elektronici. Ranije je ta glazba bila raspoređena u okviru redovnog programa po klubovima, a sada postoji još jedan ekstra dan za to. Što se mene tiče, ja na ovom festivalu pratim bendove, tražim i skupljam kontakte za moguće nastupe u organizaciji našeg Društva Rov. Ako nađem makar jedan bend koji je dobar (a bude ih uvek više), moj posao je obavljen. Ove godine su me kupili TDK iz Bugarske. Napravili smo kontakt, pa ako budu na nekoj turneji u blizini, nadam se da će desiti koncert i kod nas.

Ti si iz malog mesta Železniki u blizini Ljubljane. To mesto je, na osnovu onoga što sam čula od tebe i što si mi pokazivao iz svoje arhive, kulturno izuzetno bogato. Lepo je osmišljena ta vaša scena. Možeš li mi reći nešto više o tome?

Robert: Da, scena u malom mestu… Železniki ima 3.000 ljudi, a cela opština sa okolnim selima ukupno 7.000. Nalazi se na nekih 40 kilometara od Ljubljane. Bendu nije problem da se vozi do nas, ali postavlja se pitanje publike, jer publika iz Ljubljane ne dolazi kod nas, možda iz Škofje Loke, koja je na pola puta. Kada sam ja bio u srednjoj školi, u Železnicima su bili koncerti (veselice, kako kod nas kažu). Tada su svirali Avtomobili, Martin Krpan, Agropop, Šank Rock, a posle je došao Night Jump. To je bilo svake subote u Domu kulture i bilo je krcato. Na Night Jump ljudi su dolazili iz pola Slovenije i to se ranije nije tako zvalo, jer oni su, zapravo, tribute bend, svirali su Led Zeppelin i to stvarno fenomenalno. Buši još i danas svira u Avtomobilima. I tada je jedna grupica ljudi počela da razmišlja o tome da napravi nešto alter, nešto andergraund. Devedeset četvrte su napravili Rock koncert u gradskom kinu. Svirala su četiri benda iz grada: Dreifuzz Canabis, Variola Vera, Maria Huanita i Bad Law. Snimak se može naći i na Youtube. To znači da je desetak ljudi sviralo u par bendova. I napravili su prvi festival u kinu, a sledeće godine je bio organizovan vani, na igralištu i tada se već zvao Krawal.

Šta znači ime Krawal?

Robert: Krawal je nemačka reč, u prevodu na slovenački znači nešto hrupno, tj. glasno, bučno. Praviti krawal, kao, praviti buku. To ime se i do danas održalo i ove godine je 33. edicija festivala. Sa ponosom mogu da kažem da se pravio svake godine, bez izuzetka. Čak i tokom korone, napravili smo jedan polulegalni, negde u brdima, 70 ljudi je došlo, nije bilo nikakvih testova, nikakvih maski, bilo je fenomenalno i niko se nije razboleo.

To je malo tvrđa scena, naginjete ka žanrovima kao što su metal, pank, krast. Da li je to jedina orijentacija ili tu ima i drugih žanrova?

Robert: Moraću da citiram jednog drugara, bubnjara iz jednog od naših bendova: „Ako želiš uspeh u Železnicima, moraš svirati crust punk“. I stvarno ga je bilo puno kroz sve ove godine. Tu su bili Sodn Dan, Trifor60, Kupperbush, Divje Vehe, SZI, Barufa, Cyka Blyat, Kavekanem… Ima i drugih bendova, recimo, death metalci Articulation Of Anthipathy. Evo, sad je izbacio treći album bend koji se zove Disdrug (ranije su se zvali Disdrug This Fuck). Oni su godinama svirali i ljudi su ih počeli zezati „kad će album, kad će album“… I, evo, izbacili su dva albuma za dve godine. Oni sviraju, kako kažu, „tilt rock“, neku mešavinu rocka i jazza. 3=Pjančki, na primer, postoje već 30 godina. Tu je još jedan novi bend, Motovilc, koji svira neku varijantu etno glazbe, pa tu je i Helahirn, one man band i elektronsko-instrumentalni projekat Luke Tavčarja. To je što se tiče bendova, ali sad, Krawal, da, orijentisan je na metal, punk, hardcore punk, ali možemo ubaciti elekroniku, drum ’n’ bass, tako nešto. U suštini, jeste malo tvrđe. Sem Krawala, imamo koncerte tokom godine. Tu mogu pomenuti Dom kulture, gde imamo jednu seriju koja se zove „Salve iz alve“, to je isto malo tvrđe i dešava se preko zime. I leti smo radili, nadam se da ćemo i ubuduće (sad je novo vođstvo ustanove pa ćemo videti) serijal Vidra NI riba. To je malo lakše, pop, rock, blues i to je bilo vani, na terasi bazena. Treća stvar koju želim da napomenem je Kulturni centar Bajta, to je naš prijatelj Aleš Žumer. On je oduvek bio u nekim bendovima i gde god su svirke, tu je i on i onda je napravio to svoje društvo, organizovao koncerte kod sebe u garaži. Posle toga, napravio je i studio u kući, a kada je shvatio da studio neće proći, preselio je koncerte iz garaže u studio i sad radi u centru, tu može da se svira sve. Bili su tamo od La Jungle iz Belgije, do italijansko-francuskih Putan Club, mađarskih Tudosok, pa do naših jazzera. Eto, baš sada dolaze Oholo. Aleš je bio bliski prijatelj Marka Brecelja, koji je kroz godine dovodio svakojake muzičare. Tu imamo jednu prednost, a to je da možemo napraviti svirku na radni dan. Napravimo događaj u utorak i minimum 20 ljudi dođe. Ako je petak, još bolje, onda ih bude 40-50.

Kako opstajete? Vi ste kao neka DIY priča, ali imate i podršku lokalne samouprave.

Robert: Pa, da, Aleš je potpuno DIY, on radi samo na donacije, a ostale koncerte koje sam naveo radimo preko Društva Rov i tu smo na raspisu (konkursu) u opštini, ali to nisu neke pare, možda 100 eura po koncertu, tako da platimo promociju i to je to. Krawal je na raspisu Ministarstva kulture, što nam pomaže da bendovima damo odgovarajuće honorare, a ne da se cenkamo za svaki euro. Ali, ove godine je nova vlada zaustavila isplate već dobijenih projekata, pa sad ne znamo da li ćemo dobiti pare ili ne, da li ćemo možda dobiti manje i koliko manje. Krawal ćemo napraviti, ali je rizik zato puno veći.

Kakav je odnos između lokalnih, domaćih, regionalnih i inostranih bendova u programu Krawala?

Robert: Svaki lokalni bend (Železniki i okolina), ako želi, može da nastupi na Krawalu. Možemo odstupiti od naših žanrova, možemo primiti neke druge, lakše žanrove. Svake godine dovedemo neke bendove iz regiona. Iz Srbije su svirali Gazorpazorp, Vizelj, Concrete Worms, iz Hrvatske Liquid Supercharge, Seven Mouldy Figs, Pasmaters, pa i Let 3, iz Bosne i Hercegovine Subverzija (ove godine dolaze Lopoč), zatim iz Makedonije Bernays Propaganda i mnogi drugi. Takođe, uklapamo bendove koji su u tom trenutku na turneji po Sloveniji ili negde blizu. Ove godine sviraju Španci, Bait, pre nekoliko godina su bili Kinezi, Demerit, i Australijanci, Skinpin. Na našoj web stranici možete naći imena svih 371 bendova, koji su od 1994. do prošle godine svirali na Krawalu.

Toliko toga si naveo i sve to zvuči veoma dobro. Kod nas je to nekako nezamislivo, naročito u malim mestima. Ali, sa druge strane, to vaše ste vi decenijama gradili. To što u jednom malom mestu postoji scena govori da tu, ipak, ima mladih ljudi. Ili je to i dalje ekipa koja je počela da gradi priču?

Robert: Pa, više je ovo drugo nego prvo, hahaha. Imali smo ideju da se malo pojačamo mladim ljudima i u početku nije bila navala. Ali, već sada imamo tri klinca koji su došli da rade sa nama i nadam se da će ostati, da će davati predloge koje bendove da dovedemo, a zatim i da rade samostalno. I baš sada pred Krawal pojavilo se desetak novih mladih volontera, tako da ima nade. Samo, situacija oko organizovanja svirki u Sloveniji se dosta iskomplikovala. Kada smo dolazili na te koncerte, to pre Krawala što sam pominjao malopre, tada je bio Omladinski savez i tada nije bilo nekih papira, a danas trebaš ovaj papir, onaj papir, treba security, hitna pomoć, testovi za šator i binu… Baš je na MENT-u bio panel o MKNŽ Ilirska Bistrica, to je najstariji klub koji postoji 60 godina, i u jednom njihovom dokumentarcu koji se zove „Mlada nada“ jedan čovek kaže: „Tu i tamo stvar mora uskoro da umre da bi ponovo počela da se dešava“. Mislim da je to dobro, nešto treba da umre da bi se ponovo rodilo. Ljudima posle izvesnog vremena počne bivati dosadno i onda se pojavi taj jedan lik. Dovoljan je jedan lik sa strašću koji će reći: „Ajmo nešto uraditi“.

To je, inače, specifičnost Slovenije da kod vas funkcionišu te male, mikro scene. I vi ste primer toga da to u potpunosti može da funkcioniše decenijama i da se samoodržava. S druge strane, postoji jedna, da kažem, ne opasnost, već, možda, otežavajuća okolnost. Slovenija je mala zemlja i svako mesto ima neki svoj festival, neku svoju priču. Da li tu dođe do nekog prezasićenja, do preklapanja? Kako ostati autentičan i ponuditi ljudima nešto što oni nisu do sada čuli i nemaju priliku da čuju u svom mestu ili tri mesta dalje?

Robert: Pored Železnika ima puno malih scena, Škofja Loka je blizu, C.M.A.K. Cerkno je blizu, onda Kranj, Ljubljana nije daleko, pa ima krugova kao MKNŽ, Postojna, Murska Sobota, Slovenj Gradec… Mladinski centar Postojna je bratska organizacija sa kojom smo zajedno odrastali, a sada šerujemo bendove, odlazimo tamo-vamo.

Kontejner u Postojni, volela bih da odem tamo!

Robert: Da, Kontejner, to je druga scena u Postojni, to su napravili baš mladi ljudi. Dobili su finansiranje iz opštine, kupili dva kontejnera, spojili ih, napravili još neku kućicu vani i sad prave koncerte u kontejneru. Ne znam koliko je to, dva metra puta sedam ili nešto tako.

Da, videla sam da je to zapravo veoma malo, ali baš je fora, skontala sam da unutra može da stane samo bend i još neki mali broj ljudi, a ostali stoje ispred i čekaju red da uđu.

Robert: Da, da, unutra stoji bend i još dvadeset ljudi i onda se ljudi menjaju, svaki je unutra tri pesme, pa izađu i uđu novi. Ma, sjajno! Eto, to je još jedan klub. Pomenuo bih još Unterhund u Ljutomeru. I dosta nekih drugih klubova je postojalo, ali su umirali, pa su nastajali novi, a neki su se, prosto, vremenom održali do danas. Ako hodaš svetom otvorenih ušiju, radiš nešto iz srca i sa strašću, autentičan si. A što se publike i ponude tiče, ja mislim da se, posle korone, ponuda stvarno povećala, svake godine se pojavi neki novi festival. Ali, mislim da nema neke opasnosti i konkurencije među scenama, jer, na primer, ljudi iz Železnika ne odlaze u druga mesta na koncerte, možda jedan auto ili maksimalno dva odu u Škofju Loku, Kranj ili Ljubljanu. U suprotnom smeru je to još manje. Tolmin je isto moćna scena, par prijatelja i ja odemo tamo povremeno na neki koncert. Tako da… Rekao bih da mi na ovim lokalnim scenama pravimo koncerte za svoje ljude. Ako je scena moćna, što znači da jedno mesto ima već dva ili tri benda, onda imaš zasigurno dvadeset, trideset ili četrdeset ljudi koji dolaze na koncerte.

Da, onda i ti bendovi dovode druge bendove…

Robert: I možda još važnije je da, ako mi dovedemo nepoznat sastav, pa ga podrži domaći bend, više ljudi dođe zbog svojih prijatelja u tom bendu i vide još nešto novo, što inače ne bi.

Kako ti vidiš neki predstojeći period, da li ćete ostati samoodrživa organizacija koja povremeno dobija podršku lokalne samouprave ili eventualno razmišljate da sa projektima konkurišete kod nekih evropskih fondova, da to bude na nekom većem nivou? Da li to ima smisla raditi?

Robert: Nismo na tako veliko razmišljali, za nas je ovaj raspis Ministarstva kulture već dosta veliki projekat, nekolicina nas to radi svake godine. Znači, prijavimo se, osmislimo, napravimo, a kada dobiješ pare i sprovedeš projekat, potrebno je pisati te završne izveštaje o finansiranju. Mislim da se ne vidimo u nekim evropskim pričama. Baš je bila tema na jednom od panela na MENT-u kako će sve izgledati kada mi dinosauri odemo u mirovinu. Baš sam nedavno čuo za jedan dobar projekat u Mariboru, Vakuum se zove, a to rade baš neki dinosauri kao mi, oduvek su radili na sceni Maribora, Pekarna i to sve. I, kažu, sada rade lagano, nikakve žurbe, bez ikakvih raspisa. Ako bend dođe, napravimo ga, uvek nešto ljudi dođe. Ja nekako vidim da će moj put tu negde da skrene, možda, eto, kod Aleša, pa da radimo stvarno za gušt.

Znači, da bude organski, a ne inicirano nekim parama, megalomanijom i tim stvarima.

Robert: Da, ako će se pojaviti neki mladi ljudi koji bi preuzeli Društvo Rov, što da ne, nema problema, mogu da rade. I ako budu odlučili da rade nešto veće, nema problema. Mi smo odavno odlučili da sa Krawalom ostanemo negde na 200 ljudi dnevno. Pomoći ćemo ovoj mladoj ekipi, imamo nešto znanja. Kao što sam rekao pre, ovo sa organizacijama se iskomplikovalo, trebaš puno papira, trebaš varovanje… Kroz grad teče reka, pa ako praviš koncert negde blizu reke, po zakonu trebaš i ronioca. A reka je 10 metara dole, više trebaš nekog gorskog spasioca, a ne ronioca, hahaha! Za Krawal trebamo sve, zaštitne ograde, razne dozvole, a za manje svirke trebaš se samo prijaviti u policiju, oni to potvrde i ponekad pošalju nekog čoveka da proveri, ali obično ne bude ni to. Za ovih 30 i više godina nikada nismo imali problema, tako da i policija zna da neće biti frke.

Društvena atmosfera je veoma bitna, da bude bez problema, da to ljudi prihvataju, da ne bodete oči…

Robert: Hah, ali mi bodemo oči. Bio je jedan klub u to vreme, Petak trinaesti, to je bila jedna brvnara u šumi gde su dečki pravili koncerte, pa se govorilo po gradu da je tamo samo „sex, drugs & rock ’n’ roll“, samo se o tome govorilo, čak je i pop o tome govorio u crkvi, pa su na kraju tu brvnaru srušili. I dan-danas se među metalcima o tome pričaju priče. Niko oficijelno ne zna ko je bio tamo, a svi znaju ko je srušio. Ali, da, sa policijom nemamo problema, par puta smo imali sastanke i oni su se zahvalili što smo došli i obratili im se. Tada su nam ukazali na neke rizike i kako možemo to da napravimo da bude dobro.

Odakle ti toliko entuzijazma i dan-danas za sve? Čime se ti inače baviš, sem tog organizacionog apsekta i bivanja u muzici?

Robert: Ja sam, inače, elektroinženjer, zaposlen kao informatičar u bolnici, na Institutu za rehabilitaciju i to mi je dnevni posao, a muzika mi je strast od srednje škole. U to vreme, u Ljubljani je bilo dobrih klubova, tad je bio Bunker B51. Prošle godine, kada sam bio u Beogradu, ušao sam u Živu koja je sada zatvorena, kako čujem. Baš me je uhvatila nostalgija. Prvo, teška gvozdena vrata, pa niski stropovi i miris… Taj miris skloništa jednostavno ne zaboravljaš. Bunker je zatvoren već godinama unazad, ali tamo su bili fenomenalni koncerti, od Bambi Molestersa do našeg benda 2227. To je tada bila scena. Isto, KUD France Prešeren, tamo su bili stvarno dobri koncerti, Hells Kitchen, Fugazi i ja sam tu često dolazio. Takođe, u Puli smo bili na Art & Music festivalu na Zlatnim stenama. Onda su došla deca, pa smo manje dolazili, a kad su deca porasla, onda opet malo više, pa se rokenrol vratio. Jedna stvar koja me je uvek palila je jedan naš lik iz Slovenije, Marko Soršak Soki, on je bubnjar benda Elvis Jackson. On je počeo sa akcijom „20 za 20“, skupljao je pare od nekih donatora i svojih koncerata, kupio instrumente i poklonio ih osnovnim školama. Počeo je sa ciljem da donaciju dobije 20 škola, a sada je na 141 školi! I meni je to, ono… Koliko će to biti klinaca koji će znati da sviraju, koliko će to biti bendova… I neki takvi bendovi se već pojavljuju. I mene to tako pali, koliko ima bendova željnih da sviraju. I baš smo prošle godine počeli Mali Krawal, subotom pre podne napravimo za klince i sviraju dva ili tri benda, iz osnovnih ili srednjih škola. I, ljudi, bude krcato! Ti mladi kad dođu, oni sviraju na pravoj bini, velikoj bini, prvi put u životu, dobiju majicu, dobiju plakat na kome je ime njihovog benda. Sad je baš jedan mali nastupao, koji je svirao na tom prvom Malom Krawalu, ne mogu da se setim sad gde tačno, ali bio je neki revival Ekatarine Velike i on je svirao neke EKV pesme na bubnju. Dečko od 15 godina. To moraš čuti, moram ti poslati. I, znaš šta, ove godine smo mi sa Sokijem napravili akciju „Krawal za 20 za 20“, pa skupljamo sredstva za naše klince u školi. Lokalne firme se odazivaju kao nikad do sada. Kada smo tražili donacije za Krawal, ljudi šalju donacije. I sledeće godine na Malom Krawalu možda zasvira novi mladi bend iz naše osnovne škole na tim instrumentima. Eto, to me vozi, koliko je dobrih bendova na MENT-u kao, eto, taj TDK. Fenomenalno!

Da li to znači, nakon cele ove priče, da ako neko od ovdašnjih bendova, ne samo iz Srbije, već i regiona, čita ovaj tekst i zna za Železniki, vaše Društvo Rov i festival Krawal, da vam se može javiti, poslati materijal i dobiti mogućnost da svira i učestvuje?

Robert: Da, svakako. Moram samo napomenuti da smo manja scena i da ne možemo primiti sve. Radimo uglavnom jedan koncert mesečno, nekako smo ustanovili da je to maksimalno da se ljudi ne prezasite. Ja sam uvek razmišljao u tom pravcu da je bolje kad su ljudi malo gladni muzike, nego da kalkulišu: „A, neću na ovaj koncert, nego na sledeći“. Koji sledeći? Nema sledećeg. To je taj momenat koji kod nas radi.

Ko će nastupati na ovogodišnjem Krawalu? Reci nam koju reč o izvođačima. Zašto baš i oni i šta, sem muzike, ove godine taj festival donosi svojoj publici?

Robert: Ove godine nastupaju domaći treperi Megla, kao što sam već pomenuo Španjolci Bait, Bosanci Lopoč, Srbi Dora Leng, Hrvati Dead Lesh i Mitraljez, Slovenci Extreme Smoke 57, Snogg, Drhal, Slive, Poguba, GEN 26 i specijalni gosti Elvis Jackson sa Sokijem na bubnjevima za kraj akcije „Krawal za 20 za 20“. Zašto baš ovi bendovi? Pa, neki su novi, neki su dobri, pa još nisu svirali na Krawalu, neke su nam preporučili, neke smo prvi put videli u prošloj godini… Moram još da napomenem da izbor bendova za Krawal radimo timski i to sasvim horizontalno. Svaki član ekipe Krawal može iznostiti predloge bendova, a na kraju „veliki Krawal tribunal“ glasa ko će svirati. I, dakako, nastavljamo tradiciju Malog Krawala. Treći po redu Tamal Krawal, besplatan porodični program, koji će se održati u subotu od 14 časova do večeri, ovog puta donosi radionicu Tonke Zadnikar „Upoznavanje i sakupljanje biljaka u prirodi i njihova upotreba u kuvanju“, zatim streličarstvo sa streličarskim udruženjem Eisnern, radionicu stvaranja od prirodnih materijala, predstavu „1001 bajka“ i koncert mlade hrvatske grupe iz Čakovca, Fifi i cvjetno društvo.

Amy Denio, Val Kiossovski i Chris Stromquist (Kultur Shock): Mi smo zajednica koja donosi mir

Tagovi: Društvo Rov Železniki, Krawal Festival, Robert Prezelj