Norman Beaker: Bluz čarobnjak u Palanci

Voleti rok, a ne osetiti miris rasplamsalog bluza, slušati šapat vetra, a ne osetiti ukus kišnih kapi na vlastitom licu, voleti do istrebljenja utkanu bol u srcu, a ne oslikati sunčev trag na otužnom nebu, isto je kao zaboraviti prvu ljubav, stisak ruke i poslednji poljubac voljene osobe, izgubiti sva ona pisma sačuvana na kolažu ishitrenog odlaska ka svemirskom putu. Ćutnja je nekada jača od bilo koje reči, muzički ton zna ponekada biti grublji od bilo kog prastarog sukna. No šta je život bez ukusa, mirisa i nedovršene strasti, šta je nemir iscrtan po okvirima zamagljenog prozora u hladnim vagonima što poslednji put napuštaju železničku stanicu. Samo ispraznost i kolevka zaborava u ljudskom poimanju uspeha.

Nesporno je da je protokom godina Norman uživao u nešto laganijem ritmu, ali virtuoznost je ostala na prstima iskusnog vuka, vešto drobivši i poslednje ostatke bluza pred ponorom životnih iskušenja. Poslednjih godina bio je veoma rado viđen na ovim prostorima sa svojim pratećim bendom, ujedno promovišući svoje poslednje albume Live in Belgrade, We See Us Later i Running Down The Clock. Nekako mi je We See Us Later (Vidimo se kasnije) ostavio najjači utisak, kako u sviračkom, tako i u produkcijskom smislu. Album je angažovan, pitak i nekako suptilno odsviran na čak šesnaest tema. Između klasičnih bluz segmenata, gitare i ritam sekcije, posebnu pitkoću dao je raspevani saksofon u onim deonicama koje su obojene vedrim bojama koje ulivaju veru u neko lepše buduće okruženje. Mislim da taj album oslikava samu ličnost Normana Bikera, da je tu bilo kompletne rok svirke gde su svoje tragove ostavile i klavijature koje su jednostavno briljirale u nekim delovima songova.

Norman je sa svojim pratećim bendom ove pozne jeseni promovisao poslednji album Running Down The Clock (Trčanje na sat), jedno sasvim solidno izdanje rok bluza, bez nekih teških pretenzija da se svidi bilo kome. U toj mini turneji posetio je i Smederevsku Palanku i mali klub velikog srca Pun Rock cafe. Imajući u vidu da je bio radni dan, 29.11.2022. a da je pomenuti klub za mesec decembar najavio više zvučnih umetnika, može se reći da je i relativno mala poseta bila očekivana. No, bez obzira na to, Norman i njegov prateći bend odsvirali su sve što su zamislili na onaj isti način kako bi svirali i pred prepunim klubovima širom teritorija na kojima inače obitavaju.

Lepota svirke ne ogleda se samo u popularizaciji onoga što osvane na nekakvim, manje više, štelovanim top listama, gde se posle dža-bu hajke od nekoliko dana sve otisne niz jesenji vetar i zaboravi u nekim ostacima pretrage jutjuba ili platformi za strimovanje, nego je reč o postojanosti onih detalja koji muziku i stvaraoca iste izdvajaju iz mase likova koji vole muziku, uživaju u njoj, no misle da mogu i da je stvaraju, a da svoju nenadarenost mogu izvući na neki drugi način. Opet je novac u pitanju.

Norman pripada, ne samo po godinama rada i života, onim muzičarima koji su se postupno razvijali, decenijama vešto učeći od drugih, a zašto i ne reći, kradući zanat, jer sve se u životu svodi na zanat i doradu istog u kasnijem periodu života. Odišući nekom posebnom mirnoćom, duboko siguran u ono što radi, jednostavno je pustio prste i svoj zvonki glas, ređajući pesme od klasičnog rokenrola do prelepog bluza. Isijavanje života videlo se iz svakog trzaja, čovek voli ovo što radi, u tome naprasno uživa u svakom tonu, ali ne zapostavlja ni publiku, sa njom je već posle prvog najavljenog songa i pošalica u vezi piva i rakije, uspostavio onaj pravi domaćinski odnos. Norman je bio naprosto jedan od nas, samo što je bio ispred kao pravi lider u prelepim trenucima vođen muzikom pred publikom koja ga prihvata onakvog kakav on zapravo jeste te večeri na sceni.

Iz Normana je izbijala energija dečaka, ali se osetila i ta rutinerska svirka, bez ijednog predočenog tona u kome bi se mogla razviti nekakva sumnja. Zrelost samog benda lako se očitavala kroz precizne mehanizme same žive svirke, počev od solo deonica na bas gitari i zvonkog ispada bubnjara u pržećim ritmovima. No, maestro na gitari počastio je publiku i pesmom samo na gitari, ujedno pokazavši da i dan danas može da realizuje praktično sve što se može odsvirati, a Bogami, i ono što je na granici ljudskog virtuoznog stvaralaštva, te na taj način veoma lako objasnivši zašto je radio, u mlađim danima, sa takvim gitarskim magovima, počev od čoveka koji je udario temelje rokenrola Čak Berija, jednog B.B. Kinga i ostalih… na mestima o kojima obični smrtnici mogu samo kroz najluđe snove budnih očiju sanjati.

Ovaj put ću bez ikakvog zazora pohvaliti i ozvučenje, koje je bilo gotovo savršeno. Svaki ton se čuo, svaki lagani udarac palicom o činele i doboš, a što se samih vokala tiče, više sam razumeo Normana na engleskom, nego neke vokale koji su bili na maternjem jeziku a koji su nastupali ranije. Pročitah negde skoro, da u principu, kvalitet zvuka ne zavisi od tonca, nego od umetnika na sceni. Da je bend taj koji stvara zvuk. A Norman i bend stvorili su više nego jedan predivan ugođaj za sve ljubitelje roka, ali pre svega, bluza. Bilo mi je zadovoljstvo što sam upoznao jednu takvu ličnost.