Priča o bendu Nafta: Svačija sloboda je drugačija

Nije prošlo ni dve godine od raspada Džukela, a Bane i Draža već osnivaju bend pod imenom Nafta…

Senke

Nafta je osnovana leta, 2004. godine u sastavu: Slobodan Vukosavljević Bane (gitara, vokal), Dragan Neorčić Draža (bas) i Velibor Krstić Velja (bubnjevi). Velju ubrzo zamenjuje Aleksa Otašević, da bi, nakon snimljenog materijala za prvi album, Dražu na basu zamenio Edvard Halas Edo. Naftin prvenac, Samo senke prolaze, pojavio se u aprilu 2008. godine. Kada sam na kompilaciji subotičkih bendova novije generacije pod nazivom Sever-severozapad 2: Laku noć deco (CD, Korova/Fokus 2006) čuo prvi singl Mesec, puštao sam ga iznova i iznova, nekoliko dana, kao i uvek kada me pesma oduva. Odmah sam shvatio da se radi o ozbiljnom bendu.

Album sam jedva dočekao. Čim sam čuo da se pojavio u prodaji, otrčao sam do jedine tada preživele prodavnice diskova u gradu. Na prvo slušanje, bend sam doživeo kao svojevrstan nastavak Džukela, sa nešto alternativnijim zvukom. Od tog utiska nisam se otrgao do danas. Ako se obrati pažnja na evoluciju zvuka na drugom albumu Džukela (Zubato sunce), u odnosu na prvi (Gledajući u mrak), može da se primeti nešto sporiji tempo i poetika koja se razlikuje utoliko što su tekstovi uopšteniji i ne toliko vezani za tadašnju političku situaciju. Da su Džukele opstale, pretpostavljam da bi njihov treći album zvučao baš kao što zvuče Senke (iako Nafta i dan danas svira neke pesme iz opusa Džukela).

Osim dobrog rokenrola, Naftu krasi i sjajna Banetova lirika. Kada sam ga intervjuisao za portal Rockomotiva, saznao sam da je kao mladić, između ostalih, čitao francuske simboliste – Bodlera, Remboa i ekipu, pesnike čije stvaralaštvo za mene predstavlja vrhunac poetskog izraza. Činjenica je da je uz talenat potreban i određen nivo poznavanja klasika književnosti kako bi se rodio dobar pesnik. A Bane to, svakako, jeste.

Prvi Naftin album otvara pesma koja već svojim nazivom tera na razmišljanje. Svačija sloboda je drugačija:

Svako ima svoju drogu
svako ima svoju borbu
svako ima svoju torbu
da unutra stavi glavu

a u glavi
u glavi ima čudnih stvari

svačija sloboda je drugačija

Pojam slobode opšte je mesto u retorici svih političara koji se bore za svoje parče kolača na toj prljavoj sceni. Kao kakva mantra, ova reč se, uz nekoliko drugih, ponavlja u predizbornim kampanjama. Sloboda je najbolji izgovor kada je potrebno narod nahuškati na rat, pogotovo onaj osvajački. Čini mi se da, uz pravdu, ne postoji pojam koji je više puta iskorišćen kao opravdanje za činjenje najgorih zločina. Ova pesma, pak, nema veze sa politikom. Naslov koji se ponavlja kao refren podstiče slušaoca na duboku introspekciju i potragu za odgovorom na pitanje – šta za mene znači sloboda?

Dženis Džoplin je svojeremeno imala sjajnu definiciju: „Freedom is when you have nothing to lose.“ U doba neoliberalnog, korporativnog kapitalizma, kada se čovek sveo na pukog potrošača kojekakvih proizvoda – što je sjajno opisano u pesmi Život nije supermarket, između ostalih i stihom „postali smo robovi potrošnje“ – ključ se možda krije u oslobađanju od kupoholičarske strasti. Jezikom hrišćanstva, ovo bi značilo oslobađanje od greha neumerenosti u jelu i piću (a prevedeno na jezik koji svakodnevno koristimo, u ovom kontekstu, sloboda bi značila izlečenje od pohlepe). I pesma Novac radi novca bavi se sličnom problematikom. Ona čak preciznije pogađa metu i razotkriva bit kapitalizma i (lažnu) svrhu čoveka u tom i takvom sistemu – gomilati što više novca radi novca, ne birajući sredstva i ne osvrćući se na eventualne žrtve. O uzaludnosti ovakve trke za profitom najbolje govore stihovi:

A na kraju ne čeka te niko
A na kraju poješće te crvi
A na kraju zaboraviće svi
Da si nekad postojao i ti

(iz pesme Novac radi novca)

Ono što pesnik poručuje pesmom Svačija sloboda je drugačija jeste činjenica da postoji onoliko definicija slobode koliko ima ljudi na planeti. Kao što stih „svako ima svoju borbu“ ukazuje na činjenicu da je svako još od rođenja osuđen da na leđima nosi svoj krst. Osloboditi se krsta, nemoguće je, ali su mogući momenti predaha. A „predah“ predstavljaju sitna zadovoljstva, koja variraju od čoveka do čoveka, u zavisnosti od njegovih afiniteta. Upravo o tome je i ova pesma. Uživajući u tim sitnim zadovoljstvima, čovek „puni baterije“, kako bi skupio snagu i nastavio put ka vrhu Golgote.

Kada sam Baneta pitao da objasni značenje ove pesme, u početku je bio rezervisan:

Ipak, uvidevši koliko mi se pesma dopala i koliko sam želeo da baš od njega čujem šta je imao na umu kada ju je pisao, popustio je, pa je pokušao da da neko objašnjenje:

Sloboda se pominje u naslovu još jedne pesme na ovom albumu. Cena slobode je, za razliku od gore pomenute, društveno angažovana:

Koja je cena slobode
Usrani kompromis matične struje
Užegla ideja iz pogrešne prošlosti
Ili trenje o novu veštačku misao?

Hoću da znam ko mi je predsednik
Glave nam je došao svaki besednik
Proklete laži, siva demagogija
Jebeni kompromis nudi ti bratija

Prividna prednost od danas do sutra
Ili zlatna pesma za nečija jutra
Kuda plovi ovaj svet?
Znam samo da sam ozračen

Koja je cena slobode za tebe?
Koja je cena slobode za nas?

Pogrešna prošlost, proklete laži, siva demagogija, pojmovi su kojima pesnik direktno upire prstom u ljude koji su vodili zemlju na veoma pogrešan način, kao i na ljude koji su, posle petooktobarskih promena došli na vlast i nastavili sa pogrešnom politikom. Upadljiv je stih „hoću da znam ko mi je predsednik“, koji ukazuje na nepoverljivost lirskog subjekta prema aktuelnoj državnoj aparaturi, kao i na ideju da se, možda, iza „vidljive vlasti“ krije neka „nevidljiva“, odnosno da, umesto ljudi koji su na važnim državnim funkcijama, neko drugi donosi odluke koje se tiču naših života. Stih „znam samo da sam ozračen“ aludira na osećaj neslobode i nelagode zbog svesti o trulom sistemu i nemoći da se nešto promeni na bolje.

Pesma Mesec, prva koju je bend objavio, pravi je primer pesničkog umeća da se sa malo reči kaže mnogo:

Mesec je na nebu
Svetlost miluje naše glave
Mesec je na nebu
A put se pruža sve dalje i dalje

Mesec je u ovom slučaju čovekovo stremljenje ka nečemu što je nedostižno; zrnce nade pruža svetlost koja „miluje naše glave“, ali, cilj je predaleko, „put se pruža sve dalje i dalje“, kao kada se čovek svim snagama kreće u nadi da će preći drugu stranu horizonta.

Nasuprot Mesecu, Krećem se ka suncu je najoptimističnija stvar na albumu. „Nema straha, nema više mraka, krećem se ka suncu“, poručuje lirski subjekt, ponavljajući u refrenu:

uprkos svemu,
krećem se ka suncu

Osim pomenutih, zanimljive pesme na albumu su i Balkansko zavijanje, Suvo more i Glasovi. Veoma važna je i već pominjana, Život nije supermarket, koja će za neku deceniju sigurno biti neka vrsta svedočanstva o prelasku iz jednog u drugi sistem privređivanja, tj. o dolasku neoliberalnog kapitalizma čiji je jedan od simbola upravo supermarket – novotarija koja se pojavila posle konačnog sloma socijalizma, kada su prodavnice klasičnog tipa na koje smo navikli, sve više počele da zamiru.

Alternator

Drugi album, Alternator, snimljen je krajem 2010. a objavljen početkom 2011. Sastoji se iz dvanaest pesama. U odnosu na prethodni, došlo je do promene na basu – Draža je napustio bend, dok je na njegovo mesto došao Dragan Vidaković Risto.

Duga vožnja je pesma kojom počinje ova priča, i to, prilično optimistično:

Svaki moj korak, znam
Neko vidi, neko zna
Grandiozna vizija
Duga vožnja predelima

Vozimo se slobodno
Ovom putu ne vidi se kraj
Sve je tako neobično
Osećam se odlično

Našao sam pravi put
Dugo je bio zatvoren
Sada mogu opet ići tamo
Sada mogu biti ja

Na kraju priče to si ti,
Na kraju priče to sam ja
Povratak u staništa
Vera jača nego ikada

Nek dugo gori
Ova vatra
U tvojim očima

Prva strofa asocira na životni put („duga vožnja predelima“), odnosno, na sam život, koji se odvija pod nadzorom Svevidećeg oka („svaki korak moj, znam, neko vidi, neko zna“), koje, pak, nije oko Velikog Brata koji upravlja ljudskim životima. Naprotiv, više je to neka „nevidljiva sila“ koja čuva malog čoveka koji smerno korača asfaltom. Otud i pominjanje „vere“ u trećoj strofi, koja je „jača nego ikada“. Lirski subjekt se „oseća odlično“ jer je napokon „našao pravi put“, s obzirom da je „dugo bio zatvoren“. Pesma je prilično slojevita, ali ono što može da se nasluti je da se radi o nekome ko je konačno našao svoju sreću, oslobodivši se nevidljive ruke koja ga je vukla na dno. Kada kaže da je „dugo bio zatvoren“, pesnik sugeriše stanje uma u kome sve izgleda mnogo strašnije nego što uistinu jeste. Pomenuti zatvor svakako je onaj unutrašnji; možda su u pitanju strahovi koji čoveka parališu i ne dozvoljavaju mu da se pomeri s mrtve tačke. Ipak, strahovi su prošli, sunce se probilo kroz crne oblake i lirski subjekt se, pobedivši sebe, napokon odvažio da krene napred. Na kraju, možda ova pesma govori o pronalasku vere, preobraćanju bogoborački nastrojenog nihiliste u odvažnog, samopouzdanog vernika.

Posle teme koja zrači nadom, sledi Monstrum, pesma koja govori o savremenom svetu koji od čoveka pravi zver, spremnu na sve kako bi opstala. Zatim sledi nekoliko ljubavnih pesama, od kojih je najuspelija Večeras je sreća na našoj strani, da bi usledila Dilema, stvar koja je nastala još u vreme Džukela, a svoje mesto našla tek na drugom albumu Nafte.

U mrtvom polju želja
Raste tvoja dilema
Tvoja volja je nema
Kao da stalno se menjaš

Ja čekam na tebe
Čekam da kreneš
Jer vreme je skupo
Jer skupo je vreme

Stalno se pitaš šta bi trebalo da radiš
Istinu tražiš ili drugima sudiš
A tvoja se duša sada deli na dvoje
Ali to nisi ti, neke tuđe misli te kroje

O, da, to je tvoja dilema

Isto kao Duga vožnja, i Dilema govori o posrnuću, s tom razlikom što se u prethodnoj pesmi lirski subjekt oslobodio svojih demona, dok u Dilemi on stoji ispred linije koju ne sme ili ne želi da pređe. „Mrtvo polje želja“ kao da sprečava junaka pesme i slabi mu volju („tvoja volja je nema“). S druge strane „linije“ stoji prijatelj koji ga doziva i upozorava da se vreme kao klupko odmotava, ne osvrćući se na naše želje, strahove, potrebe (u ovom slučaju, pesnik peva u drugom licu, pa deluje kao da se obraća samom slušaocu, što može da se protumači i kao podrška mladim ljudima – a publiku Nafte svakako čine takvi – da se otrgnu od onoga što ih koči i da hrabro krenu u nepoznato). Ipak, konačna odluka o (ne)polasku ostaje na onome ko stoji paralisan pred nepoznatim, ko se plaši da izađe iz zone komfora. Ili, možda, neko treći odlučuje umesto njega?

Tvoja se duša sada deli na dvoje, ali to nisi ti, neke tuđe misli te kroje

Da li su „tuđe misli“ potekle od „nečastivog“ (odnosno, od demona, đavola)? Ključ odgonetanja pesme možda se krije u religijskom stanovištu, odnosno, u hrišćanskom poimanju sveta u kome loše misli dolaze direktno od đavola. Hrišćanstvo nas, takođe, uči da čovek ima slobodnu volju; možda je otud „podeljenost duše na dvoje“, pa je s jedne strane želja čoveka da se iščupa, ali mu volju slabi onaj koji je deo snage koja vazda želi da tvori zlo (kako je Gete opisao Mefista u Faustu).

Na albumu se nalazi i lep instrumental Aurora Australis, kao i uživo odsvirana Sa tobom imam sve, pesma sa prethodnog albuma koja zatvara Alternator.

Antirealizam

Treći album, Antirealizam, izašao je 2019. godine. Osim Baneta, za njegov nastanak zaslužni su i Dragan Vidaković Risto (bas), kao i Miodrag Boroš Mišo (bubanj), koji se u međuvremenu priključio bendu. Osim 11 novih, na albumu obitava i pesma sa drugog albuma Džukela, Kockam se sa tobom, snimljena na tonskoj probi u kultnom klubu Mladost.

Na portalu Rokomotiva naišao sam na lep tekst koji je objavio vest o njegovom izlasku:

U samo nekoliko reči objašnjena je suština novog materijala:

Ispod teksta, na stranici portala stoji svih 12 pesama dostupnih za slušanje.

Ono što svakako nedostaje kada je u pitanju konstatacija novinara Rokomotive vezana za ovaj album („rokenrol i ritam i bluz prženje…“) jeste osvrt na tekstove koji su podjednako važni kao i muzika (što važi za svaki Banetov projekat). A tekstovi su ovoga puta vedriji, i uprkos surovoj realnosti kojoj smo izloženi, nude nadu i podstiču na akciju kao odgovor na svaki pokušaj tlačenja.

Svetlo, stvar koja otvara Antirealizam, na momente podseća na pesmu Mi kojom počinje drugi album Džukela. Posle uvoda – „Ljudi mraka gledaju u svetlo, ljudi svetlosti gledaju u mrak“ – slede pomalo apokaliptični stihovi, ali je lirski subjekt spreman na borbu sa demonima:

Opet jašu sile mraka

Moram da im stanem na put
Ako opet nestane nada
Troši se vreme uzalud

Opet jašu sile mraka
Smeju se vrlini
Nikad neću stajati sa njima
U dvoličnoj istini

Predstavljaju se lažno
Al’ to nije ni važno
Te metode ne vrede
Rešimo se bede

Nakon konstatacije da su se „sile mraka“ ponovo pojavile, stoji odvažnost da im se stane na put. Ipak, pojedinac je nemoćan da se sam suprotstavi zlu, stoga poziva istomišljenike, ne bi li se zajedničkim snagama „rešili bede“. Kao u gore pomenutoj pesmi Džukela, u kojoj se, posle opisa beznađa pojavljuje snaga koja se suprotstavlja tami – „mi smo tu da stvorimo jutro“ – tako se i u ovoj pesmi pojavljuje „svetlo“, koje donose udružene snage:

Mi nosimo svetlo
Mi nosimo dan
Mi nosimo snove
Laku noć i
Prijatan san

S obzirom na političke prilike u zemlji od 2012. godine, na užasne prizore koji nas svakodnevno podsećaju na nesrećne devedesete, kao i na nagomilano nezadovoljstvo u narodu, „sile mraka“ definitivno su metafora nove pretorijanske garde. Osim što je pesnik tvrd u stavu da „nikad neće stajati sa njima“, što je dovoljno da život bude poprilično otežan, „dvolična istina“, „mrak“, te „metode“ koje koristi garda ne bi li stanovništvo držala u stanju pokornosti, i više su nego dovoljni razlozi za poziv upućen svima nama koji ne pristajemo na tu podmuklu igru, da se odupremo „sili mraka“ i da se, jednom zauvek, „rešimo bede“.

Visoki put, jedna je od optimističnijih pesama koja ukazuje na značaj muzike i njenu moć da utiče na raspoloženje. Na put koji je pomenut u naslovu pesme ide se sa muzikom, koja je kormilar, dok je slušalac putnik prepušten uživanjima u prostranstvima koja se pružaju pred njim. Antirealizam je u neku ruku slična stvar.

Antirealizam
Java je glupa
Vraćam se u snove
Tamo mogu da lutam

Kao rešenje od problema, pesnik ukazuje na „snove“ – svet maštanja, uživanje u mislima – slično kao u prethodnoj pesmi, gde „bežanje od jave“ nudi muzika. Ipak, posle nekoliko slušanja, kao i nakon čitanja stihova mimo muzike, i sam sam se zapitao – šta je, uopšte, „java“? Odgovor na ovo pitanje dao mi je stih nikšićkog pank sastava DST – „stvarnost je u nama“. Antirealizam koji pesnik pominje možda i nije nešto suprotno stvarnosti; možda je samo u pitanju ugao gledanja na stvari. Da li neko ko uživa u muzici beži od realnosti?! Da li je sanjarenje bežanje? Ako jeste, šta je, onda, prihvatanje stvarnosti/jave? Da li to znači kukumavčenje i samosažaljenje zbog nepravdi i nesreća kojih je svet, uistinu, prepun? Kao odgovor na niz postavljenih pitanja, vratio bih se na stih nikšićkih pankera koji stavlja tačku na moju filozofsku raspravu sa sobom samim – „stvarnost je u nama“!

Kada sam intervjuisao Baneta, nisam propustio priliku da mu postavim pitanje – kako on definiše svoj „antirealizam“ i da li je to svojevrstan vid eskapizma:

Na albumu se ističu i Svačija i ničija, pesma sa prilično zavodljivim rifovima, kao i Van sistema, ljuta pank stvar čiji refren nosi naizgled jednostavnu, a zapravo, veoma snažnu poruku:

Van sistema
Problema nema

Od nekoliko ljubavnih pesama, najlepša u liričkom, ako ne i u muzičkom smislu, nosi malo čudan naziv – Rođen sam u pesku. U prvi mah sam mislio da je naziv neka vrsta replike na pesmu Majki, Rođen sam u blatu, međutim, Bane me je demantovao. Ipak, za one koji ne znaju, Subotica se nalazi na jugu velike Bajske peščare, što može da bude razlog ovakvom nazivu pesme… ali, znajući Baneta – i ne mora.

Za vreme korone bend je uradio dva nova singla, Pogrešne stvari i Kamen, za koje su snimljeni spotovi. Od skora je došlo do izmene u sastavu, pa je Vidakovića na basu zamenio Armand Mesaroš. O njemu je prilikom intervjuisanja Bane rekao:

Armand je iskusan muzičar koga subotička andergraund scena dobro poznaje. Bend trenutno radi na novom materijalu, a pre nekoliko meseci urađen je i veoma kvalitetan spot za pesmu Van sistema. Vrhunac pandemije je, nadamo se, prošao, pa očekujemo da vidimo i čujemo kako Nafta funkcioniše u novoj postavi. Za godinu i po, bend slavi jubilej, dve decenije rada. Na kraju priče o jednom od retkih „živih“ bendova koje slušam, citirao bih njegovog frontmena (u pitanju je deo intervju koji smo proletos radili):

Tags: band, Džukele, Nafta, Subotica