Ana Radonjić – Zoe Kida: Želim da sačuvam dete u sebi

Rockomotiva
18.05.2024.

Nijedan umetnik nije izbalansiran, bilo bi veoma dosadno da jeste… Umem dobro da se isprogramiram, ali duboko u sebi ja nisam takva… „Sunce“ je moja lična karta i govori o tome kako ja doživljavam protok vremena.

Razgovarao: Bojan Božić

Foto: Lea Bodor (SKC Novi Sad)

Volim kada u muzici vidim te neke lepe, spontane, porodične priče. Nešto poput Thievery Corporation na globalnoj, odnosno Zemlje gruva na domaćoj i regionalnoj sceni. Kada su motiv čista kreacija, sinergija i kvalitet, kada se svakom pojedincu daje sloboda i prostor da pruži svoj maksimum, da raste i nadgrađuje se, da radi u svoju i u korist kolektiva, a na kraju se i osamostali, ako to želi.

Zemlja gruva je definitivno kolevka vrhunskih umetnika. Mnogi od njih su i pre dolaska u bend imali sjajan muzički pedigre, a osetivši slične sebi u ovoj zajednici nesumnjivo su postali još bolji. Mnogo je tu imena i zaista je nepravedno izdvajati bilo koga, ali smatram da treba pomenuti producente i vizionare koji su videli nekoliko godina unapred: „predsednika“ Milovana Boškovića (MC Milovan) i prerano preminulog Miroslava Ničića (Niče, Tata Miki).

Sa druge strane, stasom, glasom, stilom i kreativnošću na sceni su plenile Ana Đurić (Konstrakta) i Ana Radonjić (Zoe Kida). Obe su u međuvremenu započele solo karijere i već na početku pokazale fantastičan kantautorski potencijal. Konstrakta je dobro prodrmala uspavanu scenu svojim evrovizijskim hitom „In Corpore Sano“, a tim tragom je nastavila i ove godine uz pesmu „Novo, bolje“. Bez ikakve sumnje, „Triptih“ bih preporučio svima kao jutarnju molitvu.

Zoe Kida nije imala toliko uspeha na popularnom takmičenju, ali je domaćoj sceni isporučila nekoliko zaraznih pop hitova: „Bejbi“, „Žena dete“, „Sunce“ i „Voli me“. Njena muzika je vrcava i energična, ali i ispunjena spletom različitih emocija, uglavnom strašću i unutrašnjim borbama. Čini se da ona tek sada hvata zalet i da nam „ono pravo“ od nje tek predstoji. Jedna od stanica na tom putu bila je i novosadska „Fabrika“, gde je „žena dete“ učestvovala na manifestaciji „Ritam Evrope“. I prozborila koju za Rockomotivu i vas.

Prema damama čovek treba da bude fin, kulturan i pažljiv. No, ja sam vucibatina i krenuću sa jednim šovinističkim pitanjem. Koliko si danas vremena provela kraj sudopere?

Ana: Danas nisam stigla da budem nigde osim na probama, pošto mi je ovo veoma turbulentan period, ali u pozitivnom smislu. Stalno se nastupa, pa idem s probe na probu, potom na ulepšavanje i slično. To je i danas bilo na meniju, pa ništa drugo nisam uspela da uradim. Ali, generalno jesam kraj sudopere. Pošto sam je stavila u pesmu, a samim tim i preživela tu frustraciju, sada mi je ta lokacija u kući potpuno OK.

Da li je žena dete jedna izbalansirana ličnost? Koliko je u tebi žene, a koliko deteta?

Ana: Hahaha, dobro pitanje. Znaš kako, mislim da nijedan umetnik nije izbalansirana osoba, bilo bi jako dosadno da jeste. Da smo mi balansirani, ne bi tu bilo tih izleta inspiracije i kreativnog naboja. Potrebno je mnogo ludačke energije da bi iz čoveka izašlo nešto kreativno i drugačije. U tom smislu, ja nisam mnogo izbalansirana, ali taj racionalni deo svoje ličnosti, s obzirom da sam roditelj, moram da ostavim za sebe i za kuću, tako da jednu polovinu dana moram da budem u tom nekom okviru. Da se ja pitam, ja bih stalno bila van okvira, jer mi tako prija. Ali, ima toga dosta i u mom karakteru, s obzirom da sam jarac u horoskopu, a blizanac u podznaku. I kod mene se dešavaju sudari deteta (blizanac) i starca (jarac). Dakle, žena dete nije samo moj izbor, već sam ja takva i po prirodi. Ja bih da se igram celog dana ako je to moguće. Ako sam u kuhinji, ja ću tu da napravim svoje polje za igru. Ako sređujem kuću, onda ću od toga da napravim neku foru.

Da puštaš papirne brodiće u sudoperu?

Ana: Hahaha, tako nešto otprilike.

A kakva si bila kada si bila dete? Ne žena dete, već dete dete…

Ana: Mislim da sam se rodila kao starac, kod mene je to išlo obrnutim redom. Ja sam bila odgovorna mala osoba koja nije pravila gluposti i slušala je svoje roditelje. Potom sam se polako otvarala ka toj nekoj slobodi, zapravo sam se oslobađala kroz odrastanje. Nisam baš bila dosadni štreber, ali nisam bila ni nemirno dete koje pravi ludosti. Znam samo da me je strašno okupirala svaka vrsta umetničarenja, crtanja, pravljenja raznih stvari… Sve što sam manuelno mogla da radim, to me je interesovalo. Bila sam dovoljna sama sebi, volela sam da se igram sama, da stalno izmišljam neke igre. I vrlo rano sam shvatila da želim da se bavim muzikom.

Koliko se Ana žena i Ana dete razlikuju po karakteru? Ima li tu neke Doktor Džekil – Mister Hajd dihotomije?

Ana: Ja, u stvari, sve vreme sebe obuzdavam i trudim se da stvari radim po nekom šablonu, da ispunjavam taskove, da popunjavam neku imaginarnu tabelu. Dobra sam u tome, mogu da se isprogramiram, ali duboko u sebi ja nisam takva. Da bi se bavio muzikom na način na koji ja to radim, čovek mora da ima u sebi veliku dozu organizovanosti, da ima plan i program, da tačno zna šta radi. Ne može da se pusti da ga vetar nosi, jer tako ništa ne bi uradio. Moja karijera trenutno zavisi od mene, jer ja je i vodim. Imam menadžera, ali se suštinski ja pitam za sve. Stoga, moram da budem dobro organizovana, da imam jasan dnevni, nedeljni, mesečni i godišnji plan. Uspostavila sam ja taj racionalni nivo, ali je za to bilo potrebno vreme, zrelost i fokus na to što želiš da radiš. Pre 10 godina ja nisam imala pojma kako bih gradila svoju karijeru, ali mi je zato sada sve jasno. Ipak, kroz sve to ja pokušavam da očuvam, kao u nekoj ljusci i jezgru, to dete koje voli da se igra. Jer, ako to dete postane isprogramirano i nenadahnuto, onda se gubi poenta i postajemo samo menadžeri.

A kako „dete“ izlazi na kraj sa sopstvenom decom?

Ana: Kada deca prepoznaju to moje dete, onda se stvori jedna dobra konekcija, budemo na istoj talasnoj dužini i tu ih dobijam, kroz igru. Ja se mnogo igram i smejem sa svojom decom, ali mora da se zna kada je tajm aut, kada moramo ozbiljno da razgovaramo, kada se namešta krevet, pakuju igračke, peru zubi i ide u krevet. A sutra nastavljamo sa igrom. Dakle, to su sve talasi igre i nekih obaveza. Puno ljubavi, puno igre, puno vremena provedeno sa decom, što meni ovaj posao dozvoljava i to je jedna od najlepših stvari u bavljenju muzikom. Stoga, mogu da kažem da uživam. Nekada sam se plašila svega toga i „Sudopera“ je, zapravo, pesma o ufrčenosti jedne žene koja kuca na vrata „bračnog pakla“. U to vreme sam definitivno mislila da će da ode mast u propast.

Može se reći i da je „Sudopera“ za tebe bila neka vrsta oslobađanja?

Ana: Jeste, ta pesma je definitivno razbila sve moje strahove i predrasude.

Dok je „Žena dete“ jedna šaljiva i vesela autobiografska pesma, „Voli me“, „Bejbi“ i „Sunce“ imaju određenu dozu ljubavne žudnje, melanholije i sete. Odakle to dopire? Ti u svom životu deluješ poprilično srećno i ostvareno.

Ana: Ja pesmu „Voli me“ doživljavam kao neki letnji, mladalački hit. To je ona faza prve zaljubljenosti, i u njoj za mene nema ništa melanholično, naprotiv. Ideja mi je bila da opišem devojku koja se zaljubila, koja je videla zgodnog frajera u nekom klubu i ona ga sada traži i želi da ga sretne u tom nekom gradu. Sa druge strane, „Bejbi“ je slika dvoje ljudi koji su, takođe, u toj prvoj fazi zaljubljenosti i nalaze se negde na obali mora. Ja sam u glavi imala Šona Konerija i Bo Derek u filmu „Dr No“, to mi je bila neka vizuelizacija. To je jedan snažan udar strasti koji su svi osetili kroz taj tekst. To je jedna ljubavna, ali i strašću veoma napeta pesma. Oni su tako zaljubljeni, sami su na ovom svetu, na obali mora, žude da se zagrle i eksplodiraju. A „Sunce“ je, isto tako, jedna autobiografska pesma. Sve te moje pesme, koje će biti objedinjene u EP „Žena dete“, a koji ja singl po singl objavljujem, napisane su za vreme korone, u tom za mene vrlo kreativnom periodu, i sve su autobiografske. Ta pesma je, takođe, moja lična karta i govori o tome kako ja doživljavam protok vremena, kako se borim sa godinama koje prolaze, kako samu sebe motivišem.

Interesantno je da su sve tvoje pesme evrovizijskog formata, sve traju oko tri minuta. Kao da si se negde formatirala sa pesmom „Bejbi“ i učešćem na Pesmi za Evroviziju…

Ana: Vidiš, to je čudno… Ali, sve te pesme su nastale pre mog prijavljivanja za Pesmu za Evroviziju. Za koji dan, tačnije 24. maja, biće objavljena pesma „Keks“, takođe koronska i autobiografska, a za njom dolazi i „Adam i ševa“, koja treba da bude objavljena 31. maja. Preostaje još pesma „Visočanstvo“ i tih nekoliko dosadašnjih pesama će biti zaokruženo u EP „Žena dete“. A sa jeseni stiže album sa desetak, možda i više, potpuno novih pesama.

Šta ti je u profesionalnom smislu značilo učešće na Pesmi za Evroviziju?

Ana: Mnogo mi je značilo, jer nisam ni bila svesna koliko je to moćna platforma za promociju. Ta pesma sa kojom sam učestvovala („Bejbi“) me je, možda, na najbolji način predstavila. Možda bi i „Žena dete“ dobro prošla, ja sam se nekako uzdala da će ta pesma da bude najveći hit, jer ona je meni došla kao Eureka. No, ispostavilo se da ljudi najviše vole „Bejbi“ i „Sunce“. Videćemo, tek sam krenula. Mnogo mi je značila ta „Beovizija“, kao da sam se ponovo pojavila na sceni, pošto su me ljudi uglavnom znali kroz Zemlju gruva, a nakon nje me nije bilo određeno vreme.

Kako vidiš Konstraktino učešće na dve poslednje Pesme za Evroviziju?

Ana: To je bio fenomenalan trenutak za nju, gde se bukvalno sve poklopilo. A Konstra je izvor nepresušne kreativnosti i vrlo autentičnih doživljaja, koje vrlo spretno i na sebi svojstven način zna da pretoči u liriku i muziku. I to je ono što ja najviše u umetnosti cenim, taj manir koji je tako autentičan, koji do sada nismo imali prilike da vidimo i čujemo. To je nešto do čega je najteže doći. Ti imaš mnogo pevača koji fantastično pevaju. I, šta ćemo s time? Daj mi nešto što do sada nisam čula, daj mi nešto što će da me pomeri. Mislim da je svaka od nas dobila taj neki zalet kada smo krenule u svoje solo karijere.

Koliko ste vas dve uticale jedna na drugu kroz vreme koje ste provele zajedno u Zemlji gruva, a i nakon toga?

Ana: Mi smo mnogo uticale jedna na drugu, ali to je bilo potpuno nesvesno. Vreme koje smo mi provodile zajedno, gledajući jedna drugu na tim probama i koncertima, prosto su se sublimirale neke naše ideje. Mi smo u suštini veoma različite po karakteru i energiji, po muzici koju slušamo smo se negde i dodirivale, ali u Zemlji gruva je bilo super to što smo obe donosile neku svoju, drugačiju priču. Jedna na drugu smo neminovno uticale i mislim da je to super.

Da li je u planu neka dalja saradnja vas dve? Veoma lepo izgledate jedna pored druge, a i Zemlja gruva je i dalje živ projekat, ima tu prostora da se i dalje nešto radi.

Ana: Ja nikada ne zatvaram vrata, a mislim da bi u nekoj perspektivi to bio i dobar marketinški potez. Iskreno, meni je sada veoma inspirativno da iz sebe dam što više svojih ideja, da to pretvorim u što više pesama, tako da sam sebi baš zadala tempo. No, apsolutno ne bežim od saradnje, pogotovo ne sa Konstrom. Mi čak imamo jednu zajedničku pesmu koju smo htele da objavimo mimo Zemlje gruva. Ta pesma se zvala „Gym“, pošto smo uvek kuburile sa kondicijom i jedna drugu smo stalno ložile na odlazak u teretanu. Gotovo da sam i zaboravila taj tekst, ali sve to je bilo veoma zabavno.

Da se vratimo na poslednji singl „Voli me“. Da li se ti lično osećaš voljeno?

Ana: Naravno, ja sam baš voljena osoba. Ja sam neko ko širi ljubav i živi za nju. Ja radim na ljubav, ona puni moje baterije.

Da li tu ljubav osećaš i na sceni?

Ana: Apsolutno! Ono što daješ, ono što vidiš svojim očima, to ćeš i dobiti. Ako vidiš ljubav, ti ćeš je i dobiti. Ako vidiš hejt, dobićeš hejt. Ovakve pesme ne mogu da nastanu ako se čovek ne oseća voljeno.

U pesmi „Voli me“ se prepoznaju elementi modernog dream popa, nečega što, recimo, radi bend Still Corners. Lepa i vesela letnja pesma koja te diže u oblake. Je li to negde i bila tvoja namera, da li je to pravac u kome želiš da se krećeš u budućnosti?

Ana: Ne baš, tu je više akcenat na sintu i tom nekom zvuku osamdesetih. Da mene čovek pita, ja bih samo pevala Ala Grina, Otisa Redinga, Etu Džejms, Aretu Frenklin, Stivija Vondera… Ja se beskrajno palim na soul i R’n’B, to je ono što ja najviše volim. No, negde sam svesna da vreme ide i da ne možeš da se zakucaš u jednom žanru. Ja ne volim kada ljudi izlaze na ista mesta ceo svoj život ili kada sve vreme imaju isti patern. Moraš da se pomeraš, jer sve oko nas teče. Tako je i sa muzikom, ona se pretače iz žanra u žanr, dobija neke nove stilove i impulse. Ja volim nove stvari, ali tako da se od temelja očuva ono što je najbolje i nadogradi nečim novim i progresivnim. To je neki moj lični koncept. E, sad, čudne su ove pesme koje ja pravim. Dve objavljujem u maju i jednu u septembru, čime će biti zaokružen EP, a onda najverovatnije u oktobru ili novembru i album koji će se zvati „Cosmic Delivery“.

Je li to aluzija na Jamiroquai?

Ana: To je samo prva asocijacija zbog pesme „Cosmic Girl“, ali je to, zapravo, samo moj mod vere i način na koji ja funkcionišem.

Želiš da svu tu svoju ljubav i energiju isporučiš u svemir?

Ana: Da, želim da ih pošaljem u svemir, ali ne samo njih, već i sve drugo što poželim, što bih volela da se desi i da se na neki način materijalizuje. Mislim da imam dobru konekciju sa univerzumom.

Tagovi: , ,

Razgovori

© Copyright 2015 - 2024 Rockomotiva webzine, Sva prava zadržana | Izrada web sajta: ATEC Technologies
Scroll