Dimitrije Simović (Igralom): Učim se da budem srećan

Rockomotiva
16.04.2024.

Niš baš i nije otvoren za moj falsetto način pevanja, sa malo nežnijom lirikom… Dimitrije Dimitrijević mi je mnogo pomogao u procesu asimilacije u Zagrebu… Moja misija je da stvorim poetsku sliku koja će slušaoce uvući u njihov zapostavljeni svet… Imam sve izraženiju potrebu da se slušaoci osećaju dobro uz moju muziku.

Pričao & fotografisao: Bojan Božić

Koliko sam to puta video u životu, taj sindrom rodne grude… Vuče te nazad sebi, a istovremeno te sputava, vezuje ti i ruke i jezik. Stoga je veoma važno osvestiti taj trenutak, jer nekada je za životnu sreću neophodno dići sidro i otisnuti se u beli svet, koji će ti otvoriti nove horizonte, te pružiti neke nove perspektive i mogućnosti.

Ne pričam napamet, jer ni ja se ne bih vraćao u svoj zavičaj. Zasigurno ne dok se osećam produktivnim i sposobnim da radim nešto svrsishodno i kreativno. Možda… Kad dođe vreme za penziju, ako je budem dočekao. Isto tako, ne bih ponovo živeo ni u Nišu, gradu u kome sam proveo šest lepih, ali istovremeno i teških godina.

S razlogom pominjem Niš, jer naš današnji sagovornik je rođeni Nišlija. Ipak, svoju sreću je potražio daleko od tog grada. Jer, koliko god bio prestonica dobre hrane i zabave, obilovao toplim ljudima i lepim ženama, Niš (tačnije, ljudi koji u njemu žive) vam neće dozvoliti da štrčite. Kao da nad gradom lebdi duh Selim-paše iz “Gorskog vijenca”: “Da podstrižem što je predugačko, da odlijem đe je prepunano…”.

Iako je javnosti bio dobro poznat i kao Nišlija, možemo reći da je Dimitrije Simović svoju punu afirmaciju doživeo preseljenjem u Zagreb. Tamošnja scena daje završni pečat njegovoj umetničkoj formi, što se i te kako oseća na novom albumu njegovog matičnog benda Igralom. A šta tek reći za njegov alias Dimitrija Dimitrijevića, koji hrabro istražuje sve one prostore u koje Igralom ne želi ili ne sme da zađe…

No, ključna stvar koju je Simović dobio u Zagrebu je emotivna stabilnost, s obzirom da je u višegodišnjoj vezi (a odnedavno i u braku) sa šarmantnom zagrebačkom kantautorkom Sarom Renar. Mita je u Sari dobio i kvalitetnog muzičkog partnera, pa gotovo da nema projekta, njenog ili njegovog, na kome oni ne sarađuju.

Sa nestrpljenjem sam iščekivao nedavni koncert Igraloma u Bulevar Booksu, s obzirom da Mitu, Mladena i Ivšija dugo nisam čuo uživo. Izlišno je i pominjati da su momci dobrano natopili znojem svoju odeću. Kako sam stajao neposredno ispred njih, Mita me je u jednom trenutku zamolio da mu skinem naočare. Naravno, usledio je crescendo u vidu maestralno odsviranog „Vražjeg sina“.

Teško da si mogao i da zamisliš produktivniju godinu za sebe od 2023. Novi album Igraloma, novi album Dimitrija Dimitrijevića, te ženidba kao „gran finale“ godine…

Dimitrije: Ženidba je, ipak, bila 2024. godine, njen sami početak. Pa, iskreno, ta godina mi je bila mnogo teška, uopšte se ne bih vraćao u 2023. Iako sam bio plodan kao umetnik, morao sam i da diplomiram. Bio sam uslovljen datumom, do 30. septembra je to moralo da bude gotovo, a mi smo sa Sarom Renar kretali na turneju 27. septembra, tako nešto je bilo. I onda mi je mentorica dopustila da otputujem i uspeo sam da diplomiram praktično sa turneje: diplomski sam pisao u pauzi između svirki, noću gotovo da nisam spavao, a sutradan bih vozio po bespućima Rumunije… Malo mi se sve to odrazilo i na zdravlje, jer baš sam nešto zapeo u tom periodu i bio veoma marljiv. Snimanje albuma je u celoj priči bilo najlepši deo, ali stres od fakulteta i zatvaranje finansijske konstrukcije… Stoga, 2023. godini mogu samo da kažem hvala i doviđenja.

Dakle, pamtićeš je po ostvarenjima, a ne i po procesima…

Dimitrije: Iskreno, procesa se više i ne sećam, jer su se stvari samo nastavile. Nisam ja izbacio album(e), pa nakon toga imao pauzu. Ne, baš sam nastavio sa drugim stvarima poput muzike za pozorište, pa sam pomalo i zaboravio na prethodne procese. Ali, strašno sam uživao u snimanju Igraloma, snimalo se u Nišu, tako da smo bili na domaćem terenu. Studio koji je tamo napravljen, taj MyRoom Acoustic, zaista je nešto vanserijsko. Oni su to stvarno grandiozno zamislili, to je bukvalno prostor za usnimavanje filharmonija. Nikada do sada nisam svirao u pravom studiju, koji je u potpunosti projektovan za snimanje. Od starta se krenulo, izgrađeni su „novi temelji kuće“, zidovi su debeli dva i po metra… Nikada se Nišu i Srbiji nije dogodilo tako nešto, da privatno lice uđe u takav projekat. Studio je još u izgradnji, jer zahvat je baš veliki, ali audiovizuelno iskustvo snimanja albuma Igraloma nam je bila totalna uživancija. A Dimitrijevića smo snimali… Maknuli smo se malo iz grada, otišli smo u Zagorje na pet dana, u toj kući gde se snimalo smo i spavali, jeli, pili, mesili pogače, i to mi je mnogo značilo u mentalnom smislu. Da smo snimali u gradu, imali bismo i sijaset drugih obaveza, pa mi proces ne bi bio tako opušten. Tako da iz tog perioda pamtim sunčane dane u Zagorju.

Možda je slučajnost, ali mi je nekako upalo u oko: „PreMALIM stvarima“, „Leđa MALA“… Zašto si ušao u taj miniMALIzam?

Dimitrije: Hahaha, nemam pojma, uopšte nisam razmišljao o tome. Ideja da bi album Dimitrijevića mogao da se zove „Leđa mala“ javila mi se mnogo ranije zbog jedne fudbalske utakmice koju sam gledao na Hvaru. Igrači stalno viču „leđa mala, pazi, leđa mala“, taj izraz se koristi kada ti neko prilazi izdaleka, a „leđa“ se kaže kad ti je protivnički igrač tik iza leđa. I meni je to bilo mnogo smešno, samo se čuje „leđa mala“, non-stop to pričaju. Toliko puta sam to čuo da mi se urezalo u pamćenje i bilo mi je veoma zanimljivo, to što je reč o nekoj „maloj opasnosti s leđa“.

Atomski zdesna, stiže novi album Dimitrija Dimitrijevića!

Dimitrije: Hahaha, tako nekako! A kada govorimo o albumu Igraloma, prvo sam napisao pesmu „Premalim stvarima“, pa smo potom odlučili da tako nazovemo i album. Uopšte nisam razmišljao ni o kakvom minimalizmu.

Koliko već ima kako si se preselio u Zagreb? Dobrih 7-8 godina, čini mi se…

Dimitrije: Tako nekako… Šest godina da znam da sam se preselio, da sam svestan toga. Prvih godinu dana bio sam u fazonu „idem kod cure u Zagreb na dve nedelje“. Potom su dve nedelje postale tri ili četiri, tako da sam u jednom trenutku osvestio da sam više u Zagrebu nego bilo gde drugde. Tek 2018. godine sam počeo da razmišljam o tome kako da sebi tu osiguram boravište i da se bavim nekim birokratskim stvarima.

Pa, nakon tih nekoliko godina… Proživljenih, ne provedenih, u Zagrebu… Ko je danas Dimitrije Simović?

Dimitrije: Poprilično drugačija ličnost od one koja je otišla iz Niša sa 25 godina. Promenio sam se u velikoj meri, promenio sam okruženje, ljude sa kojima provodim vreme… Ja i dalje obožavam svoje prijatelje iz Niša, ali zbog fizičke daljine ti odnosi više nisu tako prisni. A ljudi sa kojima sam i fizički blizak, samim tim i malo prisniji u odnosu, sada su potpuno drugačiji. Ja sam se u Zagrebu odmah okružio muzičarima, dok u Nišu to baš i nije tako. Kada sam došao u Zagreb, odmah sam stvorio neki svoj mikrosvet, pa sam odabrao sve neke muzičare, intelektualce, dramaturge, glumce, pisce… Zajebavam se, niko od njih ne bi baš voleo da ih nazivam intelektualcima, ali sve su to neki zanimljivi ljudi, sav taj neki blesavi svet… Među njima se osećam kao da i sam pripadam tom svetu. Ti ljudi su me promenili, a ponajviše me je promenila supruga, koja mi je omogućila da se glatko preselim u Zagreb, da sve to ide svojim prirodnim tokom. Kako je ona malkice starija od mene, ja sam je malo pratio u tim nekim poslovnim potezima, neke stvari i učio od nje. Ne kažem to samo ja, i moj otac smatra da je ona od mene napravila čoveka (smeh).

Zašto je Dimitriju Simoviću bio potreban Dimitrije Dimitrijević?

Dimitrije: Bio mi je potreban u tom nekom trenutku, te 2017. godine. Želeo sam da napravim neki muzički odmak od Igraloma, osećao sam da ima još nešto što bih ja voleo da krenem da istražujem. Osetio sam u sebi potrebu da se izrazim kroz neku drugačiju muziku, bio mi je potreban neki prostor u koji mogu da stavim liriku koju, iz meni nekog nepoznatog razloga, ne mogu da stavim u Igralom. Tako sam počeo sa tim eksperimentalnim EP-jem (Južno), koji nije imao nikakvu prepotentnu tendenciju. Jednostavno, moj prijatelj Ivan Grobenski i ja smo snimali jedne noći, bukvalno smo to radili 24 sata bez spavanja, snimili smo oko 12 minuta muzike i potom sam ja objavio svoj prvi EP. I tada sam skapirao da postoji neka persona koja ne može da se zove Dimitrije Simović, za koju ne želim da ima poklapanja sa mojim imenom i prezimenom, pa sam se odlučio za jednu malu modifikaciju u prezimenu.

Iako si rođen u Nišu i proveo si značajan deo života u tom gradu, čini se da ti je tek Zagreb dao neku vrstu kreativne slobode i vetar u leđa, što se u Nišu prilično teško dobija.

Dimitrije: Apsolutno! Ja zaista nisam osetio da je Niš prostor u kome ja mogu slobodno da se izrazim. Na primer, Igralom je rokenrol bend, nosi sa sobom tu neku buku i silinu na sceni, pa sam se tu osećao sigurnijim u liričkom izražavanju. U Dimitrijeviću je to mnogo suptilnije i intimnije i mislim da, možda je to i predrasuda, ta sredina baš i nije otvorena za moj falsetto način pevanja, sa malo nežnijom lirikom. Jednostavno, tamo se nisam osećao ugodno, zato je ta „persona“ i zaživela tek u Zagrebu. Uz to, Dimitrijević mi je i bio neka, možda je „terapija“ prejaka reč, ali mi je mnogo pomogao u procesu asimilacije. Trebalo mi je sve to. Niš i Zagreb… U nekim trenucima mi se čine gotovo neuporedivim. Smisao za humor – potpuno drugačiji. Vrelina krvi koja dolazi sa juga, to je u Zagrebu veoma retko moguće videti. Čak i kada se vidi, ti misliš da je taj neko pijan ili lud. S druge strane, ima tih nekih stvari koje počnu da ti smetaju, znaš ono kad malo digneš nos pošto si se odselio malo zapadnije i… Čovek se mnogo brzo navikne na lepe stvari. A onda, recimo, vidiš kako u Nišu ima mnogo više smeća na ulici. I onda ja ne gledam ja na to smeće kao na nešto što je meni ružno, već kroz to smeće posmatram ponašanje ljudi prema nekoj njihovoj neposrednoj okolini. Takve stvari me bole i smetaju mi, jer nemam osećaj da se poštuje javni prostor na isti način kao u Zagrebu, pa samim tim i neki kulturni prostor. Niš treba mnogo da radi da bi ponovo bio kulturološki relevantan.

Ako vratimo film, videćemo da većina stvari koje se dese u Nišu ostane na nekom lokalnom nivou. Uvek postoji neka crta, neki limit preko koga se ne ode. Čak bih rekao i da je Niš poprilično limitirajuća sredina za ljude koji se bave nekim kreativnim radom.

Dimitrije: Ima i drugačijih primera. Na, primer jedan death metal bend iz Niša je odradio južnoameričku turneju. Imamo Eyot, jazz bend sa etno motivima i alternativom. Oni su globalni bend, s obzirom da su imali evropsku turneju, američku, sibirsku, bili su i u Japanu, Australiji, Novom Zelandu… Ali, ovaj neki moj svet alternative, vokalno-instrumentalni sastavi sa nekom liričkom porukom, toga u Nišu ima veoma malo. Bohemija je jedan lep izuzetak, imaju već tri albuma kao i mi, mislim da smo i krenuli u neko slično vreme. Šta da ti kažem, svašta nešto ja volim, ali to je ostalo na nivou nekog opskuriteta. Na primer, Ružne Religiozne Lutke, niko za to ne zna… Dobri Isak je već duboko zašao u Hrvatsku, to se sluša i na žurkama, naročito u dark i gotičarskim krugovima. Ali, nemam baš mnogo toga da pohvalim osim neke malo dalje prošlosti.

Za nas koji te znamo od ranije, ali te ne viđamo svakog dana, jedna od najvidljivih promena je boja tvog glasa. Sasvim drugačije si zvučao pre nekoliko godina. Sada je tvoj glas, recimo, nešto između Ivana Ščapeca (Seine) i Hiljsona Mandele (Prazna lepinja)…

Dimitrije: Hahaha, zaista nemam pojma šta se desilo sa mojim glasom. Ništa svesno, ništa planirano. Slušao sam svoj glas sa prvog albuma Igraloma iz 2016. godine (Pogrešna poznanstva) i uopšte mi se nije dopao. Imao sam osećaj da ulazim u nekakvu ulogu pevača, s obzirom na neke već poznate i utabane puteve Rundeka i sličnih umetnika. Uopšte nisam znao kako se peva naš jezik, nisam to osvestio, čak imam osećaj da sam malo i imitirao. I onda sam hteo nekako da se pronađem, a nisam želeo da bežim od ljudi poput Olivera Nektarijevića i Dejana Vučetića Vuče, koji mi ukazuju na to kako sve može da se peva srpski jezik. Ne mogu baš da kažem da je Vuča klasičan solista, ali način na koji on uspeva da umetne tu neku poetsku sliku, sve mi je to bilo veoma interesantno. Tako sam počeo stalno da pevušim sve svoje tekstove i tražim način da sam sa sobom budem zadovoljan, da osetim da to pevam iz duše. A to sam osetio sa nekom vrstom falsetta, mislim da sam tu našao neki svoj izraz.

Mislim da se to najviše promenilo zbog ekipe sa kojom se družiš i njihove muzike.

Dimitrije: Sasvim moguće. Ja se sa Ivanom Ščapecom i Denisom Katanecom znam veoma dugo, još pre nego što sam otišao u Zagreb. U to vreme sam često bio domaćin gostujućim bendovima koji su nastupali u niškom klubu Feedback, mnogi muzičari iz Hrvatske su spavali su kod mene, tako da sam mnoge od njih upoznao i pre nego što sam prvi put video Saru. Kataneca sam upoznao 2011. godine i bilo mi je zanimljivo kako sa tim svojim glasićem, na momente gotovo iritantnim, sam sa gitarom obilazi sva balkanska sela.

Svi ti Zagrepčani, Sara, kolege i prijatelji, veoma su ti bliski, pa možemo da kažemo da ste postali jedna velika familija. Osećaš li da je ta scena uticala na tebe u kreativnom smislu i zaokružila te kao umetnika?

Dimitrije: Jeste, sasvim sigurno. Moram da pomenem album “Naizust” grupe Seine, njihov treći studijski album. To je remek delo, mnogo mi je značio kad je izašao. Uopšte nisam znao šta spremaju, sve su radili u tajnosti. Nemamo tu vrstu okupljanja gde preslušavamo muziku kako bi se videlo dokle je ko stigao, mada sam ja veoma ekstrovertan po tom pitanju, pa jedva čekam da sa nekime podelim i najmanji korak u procesu. Tako su mi se veoma dopali neki produkcijski zahvati na Sarinom albumu “Šuti i pjevaj”, a bilo mi je inspirativno i to što je Ivan Grobenski napravio sa tim nekim starim podravskim dijalektom. Svi ti albumi, “Siromahi i Lazari” od Grobenskog, “Jada Jada” od Kataneca, “Šuti i pjevaj”, “Naizust”… Skapirao sam da sam okružen ljudima u čiji rad zaista verujem. Imam jasno izražen stav po pitanju tih albuma i mogu da objasnim zašto smatram da su tako vredni i neophodni Zagrebu. Na kraju sam odlučio da i ja budem deo toga, želeo sam to. Ako više nisam građanin Niša, a građanin Zagreba još nisam postao, bilo mi je logično da treba da se okrenem tom bazenu u kome sam trenutno i pokušam da tu ostavim neki svoj trag. Tako sam na novom albumu Dimitrijevića uvrstio i neke malo lokalne stihove.

Misliš na onaj “bazen” sa omota albuma “Kao Zao Kor”?

Dimitrije: Da, fenomenalna je to fotografija Marine Uzelac, odbegle Srpkinje poput mene. Inspirišu me svi ti ljudi, iako svi mi drugačije razmišljamo, svako od nas ima neki svoj stil. Na mene mnogo utiče moj prijatelj Leo Beslać, s kojim ponekad i sviram, on mi otvara neke harmonijske zahvate u koje se ja do sada možda ne bih ni upustio, ali sa njim sve to lagano i lepo funkcioniše. Pošto i njegov rad podržavam, želeo bih da sa vašim čitaocima podelim jedan skriveni dragulj. Obratite pažnju na Leov bend Povraccio di Colteo.

U produkcijskom smislu, Igralom sada zvuči nežnije i intimnije, manje bučno nego ranije, više nalik bendovima iz Zagreba. Sa druge strane, tekstovi su i dalje mistični i misteriozni.

Dimitrije: Mhmm… Pa, nemam ništa što bih društvu rekao tako direktno i neposredno. Tako i doživljavam svoju misiju: da stvorim poetsku sliku koja će te uvući u neki tvoj zapostavljeni svet, ne moj već tvoj. Ti tekstovi služe da se smisao u njih učitava, a ne da ti ga nametnu. Puno se komotnije osećam u toj ulozi, nego da kroz neke parole društvu govorim šta treba, a šta ne, ili da sam potpuno deskriptivan po pitanju nekih stvari. Mislim da takvog sadržaja ima previše, dok poezija u muzici malo kaska, pa sam odlučio da zadržim tu neku mistiku koju ima poezija, tu neku posrednost između tebe i teksta. A intima albuma je došla ne zato što smo hteli da se ugledamo na drugare iz Zagreba, već zato što ta organska buka koju mi znamo da stvorimo i ti malo žustriji momenti, to se događa kada smo nerazdvojni i puno sviramo. Nažalost, u pripremi ovog albuma nismo imali priliku to da radimo, nisam mogao da idem u Srbiju zbog korone, policijskog časa… Tako smo jedni drugima slali skice i ideje preko interneta, pa su se te ideje dalje razrađivale kod svakog od nas, da bi smo se nakon toga našli u mojoj vikendici na Bovanskom jezeru, makli smo se malo iz grada kako nas ništa ne bi ometalo. Ja sam tom prilikom imao akustičnu gitaru, a ne bas, tako da smo ideje već razrađivali u nekom tihom i intimnom ambijentu, pa smo tako napravili album kako bismo sebi malo podigli moral u tim kritičnim periodima života. Teško je bilo naći volju da se baviš muzikom, jer nemaš gde da sviraš, nemaš s kime da sviraš… Čak i da imaš, onda ti neko na probu dođe sa dve maske! Ono što je meni bilo najprirodnije je da se povučem od svih, a ne da se otvorim ka društvu takvom kakvo je bilo u tom trenutku. Ne zato što sam želeo da se izolujem iz sigurnosnih razloga, već zato što nisam mogao da verujem koliko su ljudi poludeli. Baš u mom neposrednom okruženju bilo je puno primera kako je korona ljudima načela psihu, pa smo ovaj album napravili pomalo i za potrebe mentalnog zdravlja.

Svoj izraz ste gradili na bazi melanholije, čak i neke blage depresije. Oseća se to naročito kroz album „Sunovrat“, delimično i na „Pogrešnim poznanstvima“. No, koliko god takav zvuk i dalje bio prisutan, na „Premalim stvarima“ se oseća i određena doza optimizma koju si, pretpostavljam, upio u Zagrebu.

Dimitrije: Ne, nisam je upio u Zagrebu, taj grad je i sam depresivan. Jednostavno, tako sam odlučio u životu. Prelako je zaći u melanholiju, to mi je već dobro poznat teren, a izazovno mi je da budem srećan. Tako da se zaista učim da budem srećan i da i dalje mogu da kažem neke emotivno zahtevnije stvari za procesuiranje, ali imam sve izraženiju potrebu da mi se slušaoci osećaju dobro. I sa Dimitrijevićem sam se u velikoj meri upustio u neke dance momente koji te mnogo više teraju da plešeš nego da se zavališ u fotelju i slušaš moju melanholiju. Na „feel good podlozi“ mogu da se kažu svakojake stvari. Ako stvoriš prijatan zvučni ambijent, onda možeš kroz to da provučeš i neke duboke misli. Primećujem to kod nekih pop izvođača, da na temelju nekog pevljivog refrena i ultimativnog hita osvestiš dubokoumnu strofu i počneš malo da razmišljaš o tome, pa otkriješ neke stvari…

Recimo da je i vaša pesma „Sunce“ takva. Ima taj izražen plesni vibe i nosi bazično pozitivnu poruku.

Dimitrije: … a zapravo je apokaliptična, nije baš tako dobro to što nam Sunce ide u susret. Globalno zagrevanje nas se i te kako tiče, ali izgleda da će se buduće generacije baviti time.

„Leđa mala“ su veoma višeslojan album. I dalje su tu eksperimenti sa elektronikom, sa lirikom takođe, ali nekako se stiče utisak da se Dimitrijević pomalo vraća Simoviću, odnosno Igralomu. Na momente je tu, naravno, prisutna i melanholija, ali i zvuk zagrebačke scene.

Dimitrije: Nisam sasvim siguran, mislim da takvi ritmovi Igralomu ne bi legli. Igralom je drugačije ritmički utemeljen, dok je Dimitrijević više okrenut trip-hopu. Ja sam liričar i tamo i ovamo, tako da tu sigurno ima dodirnih tačaka. Treba naglasiti i to da su „Leđa mala“ izašla mesec dana nakon „Premalim stvarima“, tako da neko ko me prati lakše može da povlači neke paralele nego da je vremenski razmak među tim albumima bio veći. Album jeste slojevit, ponajviše zbog toga što je pripreman u dugom vremenskom periodu. Pesma „Niko ni od koga“ bila je prva stvar koju sam snimio, sada već davne 2017. godine na EP-ju „Južno“. Na ovom albumu sam je interpretirao bez ikakvih promena, još sam je dodatno i ogolio, pošto je izvedena samo sa dve gitare uživo. Sa druge strane, pesma „Ciao Bella“ je potpuno nova i vezana je za neke lokalne probleme u Zagrebu, ukazuje na zemljotres, na neke crtice iz života koje su poznate svim Zagrepčanima. To je škripanje tramvajskih šina kod glavnog kolodvora, potpuno neslušljiva buka. Potom i plakati za rekonstrukciju tih šina, sa tako nekim humorističkim opaskama poput „kaj drma“, što je veoma smešno. Reći „kaj drma“ u gradu koji je nedavno preživeo dva zajebana zemljotresa nije baš prijatno. Sve je to istina, ulični svirači i te kako forsiraju pesmu „Bella Ciao“, ona se svira na svakom koraku. Nekad se voziš tramvajem, mamuran si i ne osećaš se baš najbolje, a svirači dođu do tebe i traže ti kintu za tu pesmu. Imaš i babe koje se zgražavaju nad tom istom pesmom, kao i ljude koji bacaju pare i aplaudiraju kad je čuju…

Ništa bez kafane, to jest kafančeta. U toj pesmi Igraloma prepoznaju se i Niš i Zagreb, a čini mi se da se u pozadini može čuti i glas Pavla Vujisića.

Dimitrije: Jeste, u početku se čuje Pavle Vujisić u kafani. Pevačica u pratnji benda u toj istoj kafani izvodi neku pesmu, nešto zavija, a Pavle je došao tužan, naručio svoju rakiju i počeo da peva nešto svoje. Potom je jedan gospodin rekao da ne voli da mu neko prekida pesmu, pa mu Pavle odgovara „da ona zna da peva, ne bi pevala u ovoj rupi, a ti da imaš pojma, ne bi je ni slušao“. I onda se to nastavilo svađom, da bi ih na kraju Pavle sve razbacao po kafani… Želeo sam da u pesmi malo dočaramo taj ambijent kafane, da se čuje taj žamor, zveckanje escajga i čaš(ic)a… Kafana je jedna veoma specifična oaza, neopisivo važna za kulturu naših naroda. U njoj se svašta događalo, silna je tu poezija nastala, velike filmske uloge su dogovorene… Ona je za mene veoma važna i u mojoj glavi je vezana za Niš i smenu godišnjih doba u tom gradu. Pečena paprika je u svakoj niti i to je za mene vesnik jeseni u Nišu, kad sve počne da miriše na ajvar i pečenu papriku. Zagrepčani ne znaju šta znači „kube“, a ja u toj pesmi pominjem „rđavo kube“. Takođe, dopustio sam sebi da u „Kafančetu“ izgovorim „ciganske trube“, što je za hrvatsko tržište poprilično nezgodno. Dobro je da je to prošlo bez cenzure, moji izdavači su veoma otvoreni.

Pa, koja ti je omiljena kafana u Nišu, a koja u Zagrebu?

Dimitrije: Pošto više ne živim u Nišu, ni u tamošnje kafane ne idem tako često. Volim kafane „Zvrk“ i „Mrak“, a lepo mi je i „Kod Dagija“, kao i u „Nišlijskoj mehani“. U Zagrebu najviše volim jedan kafić koji ima ambijent kafane. Tamo se svi znamo, ima i ljudi koji su tu već inventar. Taj kafić se zove „Link“ i tu sam našao puno prijatelja. Ne znam kako i zašto, ali svima je ta rupa draga. Ponekad ispečem pogaču i napravim meze, pa sve to odnesem tamo, tako da malo imitiramo atmosferu kafane. Mada, da budem iskren, mislim da Zagreb i nema pravu kafanu.

Šta vidiš kao neki svoj naredni kreativni izazov?

Dimitrije: Ovo što se već stavilo pred mene, radim muziku za tri pozorišne predstave. To mi je potpuno novi svet i izazov, jer za razliku od muzičkog albuma, koji je l’art pour l’art, ovo predstavlja primenjenu muziku. Odluka režisera je konačna, što znači da nakon dva meseca on može da kaže da to jednostavno ne ide i da na kraju odluči da se apsolutno ništa od muzike ne iskoristi, a da ti do tada napraviš dva sata muzike. To mi je potpuno novi momenat u smislu smeštanja ega u celu tu priču, jer ti si u funkciji predstave i stvaranja nekakvog ambijenta koji nužno mora da bude u korelaciji sa drugim umetnostima, sa glumom, dramaturgijom… I uvek mora da bude opravdano, stalno te ljudi pitaju „zašto ovo, zašto ovako“, mnogo se filozofira o svakom potezu. Inače, ja u muzici često dopustim nešto samo zbog toga što mi lepo zvuči, ne postavljam dalja pitanja „zašto“. Pozorište mi je veoma izazovno i voleo bih da budem deo toga što više, veoma mi prija i imponuje sve to. No, mislim da mi je sada najveći izazov odluka kako nastaviti siguran život, a ostati u muzičkim vodama. To pitanje se intenzivira s godinama, kao i želja da imam porodicu. Ali, nisam siguran da li želim da pravim porodicu, a da živim nomadski, ovako kako sada živim. Pronaći odgovor na ta ogromna filozofska pitanja, poput „da li imati dete ili ne“ u ovakvom trenutku, mislim da je to najveći izazov i da za tako nešto treba najviše hrabrosti.

Pošto si u većini slučajeva u glavnoj ulozi, kako ti izgleda biti podrška u projektu Sare Renar?

Dimitrije: Meni je to najbolje. Imam dosta posla, ali zabavno mi je, nisam u spotlightu i to mi baš prija. Nekada se umorim od tog spotlighta, jer kada si frontmen, veoma si svestan svega toga. Dok sviram bas, ljudima pogled skače sa mene na Mladena, sa njega na Ivana, pa opet na mene i tako u krug. Ali, kad počnem da prilazim mikrofonu, sve oči su na meni. U svom projektu Sara preuzme tu ulogu, pa se ja osećam opuštenije. Baš mi je lepo što se supruga i ja podržavamo, što ona svira sa mnom, a ja sa njom. Lepo je kada sa nekim s kim se razumeš imaš priliku i da radiš. Mi smo freelance muzičari, što znači da niko od nas ne ide na posao od 8 do 16, tako da sedimo jedno drugom na glavi u kući, svako radi svoju muziku, a onda ovaj drugi to nužno čuje. No, sve je to dobro, to je jedna potpuno zdrava priča.

Sara Renar i Dimitrije Simović: Nema demokratije u muzici

Tagovi: , ,

Razgovori

© Copyright 2015 - 2024 Rockomotiva webzine, Sva prava zadržana | Izrada web sajta: ATEC Technologies
Scroll