Marko Vuković (Svemirko): Najbitnije je imat publiku

Imam čudan feeling nostalgije za vremenima u kojima nikada nisam živio… Ne želim bit pretjerano ozbiljan, previše je ozbiljnosti u muzici kod nas… Najviše sam volio opskurne bendove poput Dobrog Isaka i Diskretnog šarma buržoazije

Ima i onih koji su otišli korak dalje. Koji su iskoristili neke prepoznatljive matrice, loopove, semplove, melodije… i prilagodili ih sadašnjem trenutku i generacijama. Kada slušate muziku hrvatskog benda Svemirko, u jednom trenutku imate utisak da ste nešto slično čuli u svom ranom detinjstvu, a u drugom da su to zvuci koje je lično komponovao Dača Nedostižni, junak 23. i po veka.

Malo je nepravedno personifikovati bend jednom osobom, ali sasvim je nesporno je da je Marko Vuković idejni tvorac i prvi (glavni) čovek Svemirka. Marko i ekipa su česti i rado viđeni gosti u Srbiji, a njihovi nastupi su vesele i energične žurke kojima prisustvuje veliki broj ljudi i predstavnici različitih generacija. Takvi su bili i njihovi nedavni koncerti u Beogradu i Novom Sadu.

Prvobitni datumi ovih nastupa bili su 1. i 2. novembar, ali su zbog velike tragedije na novosadskoj železničkoj stanici odloženi za 14. (Novi Sad) i 15. novembar (Beograd). Igrom slučaja koncert u novosadskoj „Fabrici“ bio je i rođendansko slavlje za Vukovića, što je Marku dalo dodatnu inspiraciju da se prikaže u što boljem svetlu. Ništa manje inspirativan bio je i u razgovoru za Rockomotivu.

Pominje se da je bend dobio ime po jednom učesniku u hrvatskoj verziji kviza „Najslabija karika“. Je li to tačno i, ako jeste, zbog čega je taj takmičar bio tako poseban?

Marko: Da, bio je na hrvatskoj „Najslabijoj karici“ neki natjecatelj koji se zvao Svemirko. Ne znam prije koliko je to točno bilo, vjerojatno je 10-15 godina prošlo. U međuvremenu je to postao meme, jer je baš čudno izgledao lik, a još je bio potpisan kao „Svemirko“. Ja ne znam otkud je to sad došlo da smo mi dobili ime po njemu. Možda je čak bend nastao prije toga, ja se više i ne sjećam, ali vidio sam da tako piše na Wikipediji, neko je to tako editirao. Generalno, to nije istina, ali ak je ljudima to interesantno, može i to bit.

Pa, šta je onda prava istina?

Marko: Nemam pojma, nema neke priče iza toga. Ne znam točno kad je to meni palo na pamet ni zašto. Uglavnom, učinilo mi se kao dobro ime za bend, mislim da je to bila neka zezancija možda čak i u srednjoj školi. Takvo ime mi se učinilo dobro kao ime projekta, jer kad bih ja vidio da se nešto zove „svemirko“, ja bih to htio poslušat da vidim što je to.

Ne uklapate se baš u neke postojeće muzičke žanrove. Kao da ste na zemlju pali iz svemira…

Marko: S obzirom da se synth zvukovi, pogotovo s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, uvijek povezuju s tim „svemirskim soundom“, onda to sasvim paše uz našu muziku.

Bliski susreti treće vrste?

Marko: I to, između ostalog. Veliki sam fan tog filma i gledam ga bar onak jednom ili dvaput godišnje. Lagaću ti sad, ali mislim da smo koristili isti moog kao u filmu.

Već je opšte poznata stvar da vam se nazivi prva tri albuma završavaju na -ija. I Nemeček ima trilogiju “Prokletije”, šta je bio vaš motiv za tako nešto? Kada se pravi muzička trilogija, to sugeriše da se stvari planiraju poprilično unapred. A ti baš i ne ličiš na nekoga ko bilo šta planira…

Marko: Ne, ne uopće. Zapravo, moja kompletna životna filozofija je kao da ploviš rijekom. U suštini, ti ne možeš utjecat na tok rijeke, ali možeš navigirat. Naziv tog prvog albuma “Vanilija” je u sado-mazo žargonu. “Vanilija” je neka početna forma i u biti označava nekoga tko voli običan sex. I onda je meni to bilo kao “vanilija, prvi album, tek sad ulazimo u sve to”, pa mi se učinilo interesantno da se album tak zove. Za drugi album mi je “Tunguzija” pala na pamet i onda sam skužio “aha, ovo je završilo na -ija, isto kao i ovo prvo, bilo bi sad fora da i treći album završava na -ija”. Za taj posljednji album sam najviše tražio ime. Svega tjedan-dva prije nego što je on uopće bio završen, palo mi je na pamet da bi se mogao zvat “Skalamerija”, jer je baš tak napravljen zbrda-zdola i na sve strane.

Odjavu albuma „Vanilija“ na Youtube predstavlja video sa telopom sladoleda i 26 minuta apsolutne tišine. Koja vam je bila ideja sa time?

Marko: Ja sam radio u jednoj hi-fi prodavnici di su onak negdje iza stajale nove zapakirane VHS kazete, koje tamo stoje već 20 godina. I onda sam rekao „pa, dobro, to nikom ne treba, daj da ja to uzmem, pa ćemo mi snimit audiovizualni album“. Tak smo napravili najmonotoniji video kao vizualni doživljaj za album – sladoled od vanilije koji se otapa. Kad smo to snimili, stavili smo ga na VHS i onda smo ga sa VHS-a ripali nazad u digitalni zapis. I onda je na neku šemu, ja više ne znam ni tko je to dizao na Youtube, samo ostala ta odjava od 26 minuta. Ja u tom trenutku nisam previše obraćao pozornost na to, pa smo ga ostavili kako je.

Po tvojim tekstovima i aranžmanima moglo bi se reći da si veliki romantik i da ti kao inspiracija za pesme služi neka žena, možda i više njih. Svakako, kroz tvoju muziku provejavaju „štulićevska seta“ i neprežaljene ljubavi.

Marko: Dobro da si spomenuo Štulića, ali nije samo on. Ima tu hrpa autora koji odmah iz rukava sipaju takve pjesme. I kak sam ja cijeli život slušao to, meni ti ljubavni tekstovi dolaze onak na autopilot, valjda kao kombinacija svega što sam ikad čuo. Mada, ima i stvari koje su nastale po istinitoj priči, ali velika većina je onako, kak da kažem… Zvučaće glupo, ali kad smišljam neke tekstove odmah mi na prvu padaju riječi poput ljubavi, samoće… To je valjda zbog toga što se takve riječi provlače kroz dvije trećine svih pjesama ikada napravljenih.

I onda si ti u međuvremenu postao ljubavni ChatGPT?

Marko: Da, ja definitivno jesam ljubavni ChatGPT kada je riječ o tekstovima (smeh).

Retro stil i nostalgija su veoma prisutni u tvojoj muzici. Postoji li možda nešto iz tih prošlih vremena što ti nedostaje?

Marko: Ja ti imam taj neki čudan feeling… To je nostalgija za vremenima u kojima nikada nisam živio. I onda kad tak konzumiram sadržaje iz tog vremena, muziku, umjetnost, bilo koju vrstu filmova, u meni se na neku foru bude ti osjećaji i inspiriran tom vrstom emocije ja, zapravo, radim najbolje stvari. Nemam pojma kako i zašto, to mi se ne dešava niti s jednom drugom epohom.

U najavi za jedan od vaših prethodnih koncerata piše „dođite, jer nikada ne znate koje je idealno doba dana za muziku koja nije iz osamdesetih i tekstove o kojima ne treba razmišljati preterano“. Ja bih samo dodao „nije iz osamdesetih, ali kao da jeste“…

Marko: Pa, da… Iskren da budem, ja sam se pošteno namučio da uopće dođem do tog sounda. U to vrijeme kada sam ja to krenio radit, bilo je jako teško skužit što se točno treba radit, koje instrumente koristit, kako naredit nešto… Uglavnom, dugo sam skidao taj sound.

Jesi li imao određenu viziju kako to treba da zvuči?

Marko: Da, imao sam određenu viziju, ali pošto nisam baš bio tehnički potkovan kada je riječ o miksu i tako tome, nije to uvijek išlo po planu, ali je na kraju ispalo tak kak je ispalo. Ja to danas ne volim uopće slušat, ne sviđa mi se uopće kak je to sve napravljeno, ali očito da ljudima to nešto znači.

Ne voliš svoju muziku?!

Marko: Pa, ne baš (smeh).

A da li se slažeš da o tvojim tekstovima ne treba razmišljati preterano? Kako ih ti doživljavaš, imaš li nešto ozbiljno što bi želeo da kažeš?

Marko: Ne želim bit pretjerano ozbiljan u tome, mislim da je previše ozbiljnosti u muzici kod nas. U vrijeme kada sam ja muzički stasao, na toj nekoj alternativnoj sceni na ovim prostorima ljudi su sve malo preozbiljno shvaćali. Nije mi se to sviđalo, ja sam htio napravit nešto što će bit ne baš sladunjavo i glupo do kraja, ali nešto o čem se neće morat previše razmišljati, di možeš čak i radit nešto drugo i da ti ovo samo bude onak u glavi.

Pošto je yugo pop osamdesetih imao ozbiljan uticaj na tebe, koju si muziku iz tog perioda slušao pored Haustora?

Marko: Ne da sam slušao, već slušam i dan-danas. Meni je novi val jedan odličan period, iako mislim da je to u današnje vrijeme malo prenapuhana priča. Mislim da to nije bilo baš toliko veliko, ali je činjenica da se ta muzika i dalje sluša, da su ti bendovi poznati i dan-danas. Najviše sam volio te neke malo opskurnije bendove poput Dobrog Isaka iz Niša i Diskretnog šarma buržoazije iz Osijeka. Naravno, volio sam i pop bendove. Idoli su mi možda i najomiljeniji bend iz novog vala, mislim da su imali tu neku jedinstvenu kombinaciju dobrih stvari – jednostavnih tekstova i dobre energije.

Jesi li pratio i pop osamdesetih na svetskom nivou?

Marko: Mislim da je bilo dovoljno poslušati jugoslavenski pop osamdesetih i da automatski budeš upoznat sa svjetskim popom iz tog perioda. Zvučaće sad možda malo glupo, ali dosta se to kopiralo kod nas, čak i u nekim doslovnim notama. I to je za mene neka vrsta postignuća, jer kad se pogleda muzika na ovim prostorima u današnje vrijeme i usporedi sa nekom svjetskom muzikom, mislim da je dosta veliki disrazmjer. U ono vrijeme smo bili al pari sa svjetskom produkcijom.

A šta si u svojoj punk fazi slušao?

Marko: Joj, to je bilo davno, tad sam imao 12-13 godina… Ma, neee, to je post-punk faza bila (smeh). Vidiš, ne mogu se ni sjetit. Vjerojatno sve ove neke klasične bendove tipa Sex Pistols, Exploited… Nije to dugo trajalo, tak da nemam pojma. Nisam volio onaj pop-punk tipa blink-182, Green Day i te fore niti Oi! punk, neg’ sam baš više bio za taj originalni punk.

A da li voliš da čuješ muziku sličnu ovoj koju i sam praviš? Recimo, dream pop poput Still Corners, Roosevelt…

Marko: Iskren da budem, u posljednje vrijeme generalno slabo slušam muziku. Ali, u vrijeme dvije i petnaeste, šesnaeste i sedamnaeste takvu muziku sam gutao. Na primjer, Captured Tracks je label koji je u to vrijeme imao možda i najjaču postavu: Wild Nothing, DIIV, Mac DeMarco i još nekih pet-šest bendova koji možda više i ne sviraju. Naravno, i ovi koje si ti naveo… Ariel Pink mi je i dan-danas vrh.

Ispostavlja se da je sve što radiš na bazi nekog voluntarizma. Možda bude naredni album, a možda i ne. Svemirko možda nastavi da postoji i radi, a možda ga zameni neki drugi bend. A možda više ne bude nikakvog benda. Sve deluje nekako neobavezno… Pa, šta bi radio ako se ne bi bavio muzikom?

Marko: Nemam pojma… Možda bih pravio gitare. Ili bih možda radio ton, snimao spotove, nešto u tom smislu. Generalno se ne volim ograničavat, mislim da ništa ne treba uzet kao „to je to i sad idem do kraja“. Nekad treba znat i odustat od nekih stvari. Ne kažem da hoću, nego sam’ kažem da je i to isto neka dobra stvar. Ova profesija i život su generalno puni uspona i padova, nekad si gore, a nekad dolje. To se stalno mijenja, tako da ja gledam samo neki osobni doživljaj. Kad stvarno budem osjetio da se ne mogu natjerat da radim više, onda ću odustat.

Sebe ne doživljavate ozbiljno, ali pravite ozbiljne rezultate. Ugovor sa Universal Music je definitivno ozbiljna stvar.

Marko: Mislim da ima puno ozbiljnih artista koji ne ostvaruju neke ozbiljne rezultate. Treba biti svoj i kada te publika prihvati, onda će te prihvatit i labeli, promotori i drugi članovi muzičkog establishmenta. Znači, najbitnije je prvo imat publiku.

Ono što je za vas kao bend interesantno je da ste najpre „buknuli“ ovde, u Beogradu i Novom Sadu. Tu je bilo nekoliko sjajno posećenih koncerata nakon kojih su se otvorili i drugi gradovi.

Marko: U jednu ruku je to točno, a u drugu se ne mogu u potpunosti složit s time. U vrijeme kada su bili ti prvi koncerti u Novom Sadu i Beogradu mi smo istodobno svirali i u Zagrebu i Ljubljani. I tam smo imali jednako uspješne koncerte, mada je ovdje na neku foru odjeknulo puno jače nego u drugim gradovima. Mislim da nam je dosta pomoglo to što je naša stvar bila u onoj seriji „Jutro će promeniti sve“. To nas je izbacilo do te neke razine na kojoj vjerojatno i dalje jesmo. No, po nekoj analitici koju vidim na Spotify i Youtube čini mi se da je sve to tu nedgje, da smo svuda podjednako slušani.

Šta predstavlja „južni trans“?

Marko: To je moj pokušaj te neke brze ljetne stvari u stilu primorskih bendova poput Metka, Nena Belana… To je taj neki vibe koji sam htio postić. Koliko sam uspio, ne znam… Uglavnom, to je to neko ludilo ljeta kada je sve žuto, vruće i onak kao more… To su mi bile neke emocije i motivi za tu stvar.

A kako izgleda i ponaša se odgovoran ljubavnik?

Marko: Pa, kao ja (smeh). Mora bit pristojan, ljubazan i fin i odradit svoje dužnosti kao ljubavnik.

Čini se da si ti prava osoba za pitanje koja je to najveća tajna svemira…

Marko: Uf, nemam pojma… Ta stvar nije nastala da bi nudila odgovore, već da bi samo postavljala to pitanje. Mislim da je glavna tajna svemira da probaš bit dobar čovjek.

A kako nas vide druge civilizacije u svemiru? Hoće li ikada pokušati sa stupe u kontakt sa nama?

Marko: Ak ćemo sad o tome, ja mislim da su već stupili u kontakt s nama. Veliki sam zagovornik teorija zavjere, tak da ja mislim da su oni već među nama i da vjerojatno vuku konce.

Daniel Kovač (Jarboli, Jesenji orkestar): Ovo je ozbiljna latinoamerikanizacija društva

Tagovi: Marko Vuković, razgovor, Svemirko