Srđan Gojković Gile (Električni orgazam): Sada nas bolje razumeju

Ići putevima kojima ti misliš da treba da ideš, a ne utabanim stazama zato što većina tuda ide

---

Sve što nas je inspirisalo da napravimo bend je, zapravo, dolazilo iz Engleske… Milan Mladenović i ja smo tokom sedamdesetih veoma voleli Yes i Genesis… Čavke je bio jedan od retkih bubnjara koje su ljudi gledali tokom koncerta… Nisam imao iluziju ili očekivanja da će „Slušaj ‘vamo“ zaustaviti rat… Rokenrol za moju generaciju nije bio samo muzika, on je bio i neka vrsta religije

Jedna od značajnih referentnih tačaka u to vreme bio je čuveni album „Paket aranžman“, na kome su kao mladi bendovi, na samom početku svoje karijere, učestvovali Šarlo Akrobata, VIS Idoli i Električni orgazam. Četiri decenije i kusur kasnije jedino Električni orgazam opstaje, kao bend sa možda najboljom „hemijom“ i „timskim duhom“ na ovim prostorima. No, i takav tim treba voditi, a to više nego uspešno i samouvereno čini njegov frontmen Srđan Gojković Gile.

Šta reći o Giletu, a da to do sada već više puta nije rečeno? Činjenice su varljive, pa je bolje da ih ostavimo njemu i nadamo se da će se jednog dana smilovati i napisati autobiografsku knjigu. Dakle, lični utisak… A on kaže da je Gile možda i najbolji primer da štreberi ne izrastu uvek u uspešne, stabilne i izbalansirane ljude, te da ih „les enfants terribles“ često i višestruko nadmaše. I to u svakom smislu.

Ne tako dobar đak u ono vreme, momak ekscentričnog stila oblačenja, verovatno i jedan od glavnih skandal majstora u društvu… Danas je elokventan i odmeren, analitičan i pristupačan čovek, smiren i realističan, sa obe noge na zemlji. U velikom razgovoru za Rockomotivu Gile svedoči o onim i ovim vremenima i hirurški precizno analizira uzročno-posledične odnose na srpskoj i jugoslovenskoj rokenrol sceni.

Momenat je takav da ovaj razgovor počinjemo pitanjem „Koliko dugo već nema te“… Ovog novembra se navršilo trideset godina od smrti Milana Mladenovića. Kako ga ti pamtiš? Koje su vam bile dodirne tačke pored muzike? O čemu ste razgovarali, kako ste provodili vreme kada ste bili zajedno?

Gile: Uh, velika je lista prijatelja koji su otišli: Milan, Čavke, Vlada Divljan, Sonja Savić… Baš leti vreme, mnogo je godina prošlo. Meni se čini kao da je to bilo pre petnaestak godina, a ono ima trideset… Milan i ja smo bili ortaci i pre nego što smo postali poznati muzičari. Znamo se iz XI beogradske gimnazije, još sa školskih odmora, često smo se družili iako je on malo stariji od mene. Pričali smo uglavnom o muzici, obojica smo u to vreme imali malo dužu kosu, što je bio neki znak prepoznavanja. Milan je u to vreme svirao u grupi Limunovo drvo, a ja sam sedeo u klupi sa Dragomirom Mihailovićem Gagijem, gitaristom Limunovog drveta i čovekom sa kojim je Milan kasnije napravio Katarinu II. Potom je došlo do nekih nesuglasica između njega i Milana, pa je Gagi napustio bend i zaštitio ime Katarina II, a Milan je promenio naziv svog benda u Ekatarina Velika. To je ta neka ekipa ljudi koja je izlazila krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u beogradski SKC, gde smo se često viđali. Kada smo počeli da sviramo, mi kao Električni orgazam, a oni kao Šarlo Akrobata, prvo smo imali zajedničku prostoriju koju smo dobili od Mome Rajina i Nebojše Pajkića. Za te potrebe trebalo je da u SKC-u očistimo jedan podrum. Dosta je tu i zajedničkih svirki bilo, naročito Šarlo i Orgazam početkom osamdesetih, a i kasnije smo nastupali zajedno, pošto smo krajem osamdesetih i devedesetih imali iste menadžere. Stoga smo non-stop bili upućeni jedan na drugog. Milana pamtim po nekim privatnim stvarima, po smejanju i zezanju, neobaveznim ličnim razgovorima, filozofiranju… Baš kao i sve ostale ljude, Čavketa, Divljana… Uvek mi ostanu neki vedri momenti iz tih druženja. Normalno, najviše smo pričali o muzici, ali smo obojica voleli science fiction literaturu, pa smo pričali o nekim bitnim knjigama. Inače, mene je na naučnu fantastiku navukao Čavke.

Provlači se ta neka priča da si bendu dao ime naprasno, da je to bilo prvo što ti je palo na pamet. Jesi li, zapravo, ikada osetio „električni orgazam“ i kako to izgleda?

Gile: Kapiram da sama reč „rokenrol“ u aforameričkom slengu znači seks. Ja sad retroaktivno razmišljam o tome, ali i „električni orgazam“ je ta neka katarzična reakcija koju imaš posle dobrog seksa ili dobrog rokenrol koncerta, bez obzira da li ga gledaš ili sviraš.

Dakle, to je orgazam kao i svaki drugi?

Gile: Pa, da. Samo što je ovaj električni, jer mi sviramo električni rokenrol. To su sve sad neka naknadna tumačenja, ali kada sam davao ime bendu nisam razmišljao o svemu tome niti sam znao da će ovaj bend postojati toliko dugo. Mislio sam da je Orgazam bend za jednu svirku.

Više od četiri decenije ste na sceni. Po čemu pamtiš to vreme koje je iza vas, šta su za tebe bili neki najznačajniji momenti?

Gile: Poslužiću se naslovom kompilacijskog albuma američkog benda Grateful Dead – What A Long Strange Trip It’s Been. Zaista, bilo je dugo i čudno putovanje, a tako je i sada. Ja sam bio tinejdžer kada smo snimili Paket aranžman. Skoro da i ne mogu da se setim detalja iz života pre nego što sam postao član Električnog orgazma i pre nego što je počela cela ta avantura sa bendom. Bilo je toliko toga… Od prvih zajedničkih koncerata Idola, Šarla i Orgazma… Mada, mislim da su ta tri benda samo dva puta svirala zajedno, ali dobro se sećam ta dva koncerta. Jednom smo svirali u SKC-u, a drugi put je to bilo na splavu “Laguna”. Potom prva poljska turneja, snimanje albuma “Lišće prekriva Lisabon” u Ljubljani, pravljenje nove postave benda pred “Distorziju” kada dolaze Švaba i Banana, izlazak “Distorzije”, euforija koja nastaje posle tog albuma, “Letim, sanjam, dišem” i “Igra rokenrol cela Jugoslavija” kao najveći komercijalni uspesi benda, sviranje po sportskim stadionima i halama, devedesete, album “Zašto da ne” koji mi je jedan od omiljenih… Naravno, tu je i nastup pre Rolling Stonesa u Beogradu, koncerti u Londonu, Kanadi, Americi…

Jesi li razmišljao da o svemu tome napišeš knjigu?

Gile: Ne u nekoj bližoj budućnosti. Videćemo, možda jednom… Za sada sam još lenj da bih se time bavio, više sam fokusiran na bend. Bilo je u nekoliko navrata i konkretnih ponuda da to uradim, ali, kao što rekoh, i dalje me mrzi da se bavim time.

Obeležili ste četiri decenije Paket aranžmana, zatim četiri decenije prvog albuma, potom i četiri decenije albuma “Lišće prekriva Lisabon”, u decembru će biti i 40 godina albuma “Kako bubanj kaže”… Deluje kao da ponavljate te četrdesetogodišnjice kako biste zamaskirali činjenicu da se bližite petoj deceniji od osnivanja benda. Da li se pribojavate tog broja 50?

Gile: Ne, ne plaši nas ništa. Ja uopšte i ne funkcionišem na taj način da me neke godine plaše. Sve ide svojim tokom, sve je to normalno i prirodno. Kada govorimo o ovim četrdesetogodišnjicama… Da smo mi bend iz Engleske i da tamo imamo status koji imamo ovde, sva naša izdanja bi sve vreme bila u prodaji. Ovde te ploče bukvalno 40 godina nisu prodavane. Tako je stasala ne jedna, već mnogo generacija nove publike koje ne znaju za te albume. Stoga mi, na neki način, ponovo predstavljamo te albume i novim generacijama, ali i starijim, jer naši savremenici nisu u velikom broju bili aktivni učesnici dešavanja u rokenrolu pre 40 godina. To je ta neka ideja, to su albumi koji su bili značajni za nas kao bend, a i za rokenrol scenu uopšte. Druga stvar je i to što već imamo toliko albuma da sa svakog od njih sviramo poneku pesmu, ali većinu njih ne sviramo. Ponekad ubacimo i neku od “zaboravljenih” pesama, pa one budu ekskluziva na nekim turnejama. Podsećanje na godišnjice starih albuma su i prilika da te pesme izađu iz senke najvećih hitova benda.

Još kao tinejdžer si imao priliku da budeš u Engleskoj i učiš jezik, a u određenoj meri si upoznao i englesku rokenrol scenu. Koliko te je to iskustvo kasnije odredilo kao muzičara i čoveka uopšte?

Gile: Sigurno da jeste, i ne samo mene. Električni orgazam je, na neki način, i nastao u Engleskoj. Ljuba, Jovec i ja smo se upoznali u Croydonu 1978. godine, ali smo u različitim grupama bili tamo. Oni su bili deo jedne, a ja deo neke druge grupe, ali smo imali časove u istoj ustanovi i tu je došlo do nekog bazičnog kontakta. Mi smo u to vreme mnogo više slušali englesku muziku nego američku. Ceo taj novi talas, punk, new wave, to su većinom bili engleski bendovi koji su nama bili bitni na početku karijere: od Sex Pistolsa i Clasha do Buzzcocksa, Magazine, Gang Of Four, XTC… Sve što je nas inspirisalo da napravimo bend je, zapravo, dolazilo iz Engleske. Fora je bila da ti odeš i živiš u engleskoj porodici mesec dana u okviru neke razmene studenata. Kod njih si smešten, a u neku njihovu školu ideš da učiš jezik. Naravno, najviše ga učiš tako što komuniciraš sa tim domaćinima kod kojih si smešten. Mi smo sebe u velikoj meri formirali pod uticajem onoga što smo videli u Londonu krajem sedamdestih godina. To su godine kada primaš glavne uticaje, a to je upravo bio i period kada smo mi iz godine u godinu išli u Englesku i učili jezik.

Kako si i sam rekao, do nekih prvih muzičkih iskustava došao si preko ćaletovih ploča: The Beatles, Rolling Stones i Aretha Franklin. Ako možemo da kažemo da su dva engleska benda nešto što se moglo očekivati, kako to da ti je baš Aretha privukla pažnju u to vreme?

Gile: To je bio „Aretha Arrives“, njen drugi album za Atlantic Records. Na tom albumu je obrada pesme „Satisfaction“ od Rolling Stonesa. Meni je to isto bio rokenrol, ja sam to tako doživljavao u to vreme. Neka muzika koja me je inspirisala i proizvodila uzbuđenje u meni, to su bile odabrane tatine ploče pored gomile drugih. Pošto je on radio u Radiju Beograd, veoma je voleo muziku, ali ne bih mogao da kažem da je bio neki rokenrol fan. Svašta je on tu imao, dobijao je promo primerke većine stvari koje su tada izlazile u Jugoslaviji, pa je tu bilo i narodnjaka i zabavnjaka, jazza, rokenrola, svega i svačega. Možda se on više ložio na jazz ili tako nešto, ali ove tri ploče su privukle moju pažnju.

Kako bi izgledao novi talas i cela rokenrol scena krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih da nije bilo stabilne srednje klase koja je postojala u našoj državi, odnosno da „tata nije bio u mogućnosti da plaća sve račune“?

Gile: Moj tata je umro kada sam ja imao 15 godina, tako da je u mom slučaju račune plaćala mama. No, u to vreme to nije bilo nešto naročito skupo kao što bi neko sada mogao da pomisli. Sama činjenica da ti spavaš kod neke porodice, a ne u hotelu ili internatu, govori o tome da su takve stvari bile vrlo pristupačne jer i mama i tata su, što ti kažeš, bili neka srednja klasa. Mama je radila u Jugolaboratoriji kao sekretarica, a tata je bio načelnik organizacije rada, što u prevodu znači da je odlučivao o tome ko se zapošljava u Radiju Beograd. Sve je to, naravno, uticalo ne samo na beogradsku scenu, već i na celu jugoslovensku generaciju koja je rođena krajem pedesetih ili početkom šezdesetih godina. Tada smo imali neku vrstu ekonomskog i političkog blagostanja do kraja sedamdesetih, odnosno do Titove smrti. To je bila neka platforma sa koje smo svi mi uzleteli: Pankrti u Ljubljani, Parafi u Rijeci, Azra, Film i Haustor u Zagrebu, Idoli, Orgazam i Šarlo u Beogradu… Sigurno je da je sve to imalo veliki uticaj, bili smo u mogućnosti da putujemo i putovali smo. Tadašnji pasoš Jugoslavije bio je veoma cenjen, mogao si da ideš i na istok i na zapad bez većih problema. I ekonomska situacija naših roditelja je bila solidna, pa su mogli da šalju svoju decu u svet, a da to ne bude neka ekskluziva ili nešto preskupo.

Interesantno je da su se mnogi ljudi iz tog okruženja sa zadovoljstvom odrekli tih, da tako kažemo, klasnih privilegija i odlučili da postanu buntovnici sa razlogom.

Gile: Nisu to bile nikakve naročite privilegije, jer veći deo ljudi je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bio u toj nekoj zlatnoj sredini kojoj smo i mi pripadali. Sa druge strane, to je i period u sazrevanju kada si ti pun neke energije, želiš da menjaš svet i onda je nekako logično da postaneš buntovnik. Samo treba da nađeš razlog protiv čega se buniš, a toga uvek ima. Mi smo se bunili protiv tog nekog uštogljenog socijalističkog morala, nekih stvari koje su bile tabu. Otud i naziv benda, ideja je bila da udarimo direktno „nogom u glavu“. To sad novim generacijama izgleda nezamislivo, ali mi smo imali ozbiljne probleme sa tim imenom u početku. PGP-RTB nije hteo da nam objavi ploču zbog provokativnog naziva benda, pa smo morali da idemo u Zagreb gde je to bilo moguće. Bilo je puno tih nekih cenzura, mi smo te stvari želeli da promenimo i mislim da smo u tome prilično i uspeli. Ne samo mi kao Električni orgazam, već cela ta generacija novog talasa.

Mnogi vaši albumi imali su neku vrstu odloženog dejstva, nisu se primili na prvu loptu. Recimo, mnogi ljudi tek sada otkrivaju „Lišće prekriva Lisabon“. O čemu si razmišljao u to vreme, sa kakvom idejom ste radili tu ploču? Da li ste, možda, samo želeli da „čačnete“ new wave i punk, da vidite kako vam ide? I šta bi se desilo da su očekivane pozitivne reakcije odmah usledile?

Gile: Da se nadovežem na jedno od prethodnih pitanja – to je još jedan razlog zašto radimo reizdanja i četrdesetogodišnjice albuma. Pokazalo se da su ti albumi toliko bili ispred svog vremena da mnogi od njih tek sad bivaju shvaćeni na pravi način. Bilo je, naravno, i tada pozitivnih reakcija na „Lišće prekriva Lisabon“, ali mi smo očekivali da će to biti mnogo više. Postoji ta legendarna priča kada ja, slušajući Paket aranžman, Encu Lesiću kažem kako ćemo prodati 100 hiljada ploča, a on me zagrli i kaže: „Nećemo, Gile, u ovoj zemlji živi 20 miliona seljaka. Ali, snimili smo super album“. Nažalost, nismo mnogo odmakli otada, jedino više nismo u zemlji od 20 miliona i ona se ne zove Jugoslavija. No, taj primitivizam i dalje caruje na ex-yu prostorima, negde manje, a negde više. Generalno, svuda ga ima previše. Kada je o samoj muzici reč, mi smo generacija koja nije krenula da je sluša sa punkom i novim talasom. Ja sam počeo da slušam muziku sa 12 godina, to je bila neka ’73. ili ’74. godina. To je bilo vreme glam rocka: David Bowie, Suzi Quatro, Slade… To je neka muzika sa kojom smo krenuli, pa smo onda prešli na Deep Purple, na hard rock, pa na neke američke bendove poput The Allman Brothers Band, a onda je došlo nešto što se zvalo sympho rock… Često sam sa Milanom Mladenovićem pričao o tome, pošto smo obojica voleli Yes i Genesis u to vreme. A onda je došao i jazz rock, Mahavishnu Orchestra, Weather Report… što smo mi sve slušali, ali je u tom periodu, sredinom sedamdesetih, ta popularna muzika došla u neki ćorsokak jer je pretendovala da bude suviše pompezna, ozbiljna i savršeno dobro svirana. U svemu tome se nekako izgubila najvažnija stvar, a to su ideja i bazična energija. I onda je punk to vratio na početak, vratio se korenu onoga što je rokenrol: kratka, bučna i brza pesma. To je nama u tom periodu, kada smo bili stariji tinejdžeri od 18-19 godina, bilo jako privlačno, pa smo i sami postali deo te priče. U tom nekom periodu koji je trajao 2-3 godine ja gotovo da ništa drugo nisam slušao osim novog talasa, ali to se potrošilo negde do kraja ’82. godine, pa sam krenuo da se vraćam stvarima koje sam slušao pre toga. Otud i promena u zvuku Električnog orgazma, prvo na albumu „Les Chansones Populaires“, koji se vraća nekim tradicionalnim vrednostima, zatim i na ploči „Kako bubanj kaže“, baš kao i na „Distorziji“, koja je u svakom smislu eksplodirala kako kod publike, tako i kod kritike. Bend je u tom nekom classic rock stilu nastavio do današnjeg dana.

„Kako bubanj kaže“ je bila neka vrsta prekretnice za bend, ponajviše zbog neočekivano slabog starta i loših komercijalnih rezultata. U jednom momentu je pretio i raspad benda, ali si ti to nekako izgurao na mišiće. Nakon toga je došla „Distorzija“ kao najuspešniji album Orgazma…

Gile: Takva muzika nije bila u trendu u to vreme, postala je popularna tek nekoliko godina kasnije. Povratak bazičnom rokenrol zvuku došao je sa američkim bendovima Los Lobos, Jason & The Scorchers, Green On Red, mnogo toga je Žikica Simić puštao… Ali, te 1984. godine trend je bio neki post new wave, bendovi poput The New Romantics. Mi smo publici bili potpuno nejasni. Kakav bazični rokenrol kada svi voze neke ritam mašine, sintisajzere bez gitara i prave pop muziku. Human League, Culture Club, Duran Duran, Visage… To su bili bendovi koji su odredili trend ’84. godine. Išavši nazad na izvor cele stvari, tog nekog garažnog rokenrola, mi smo, zapravo, išli u budućnost. Tako je došlo do tog nekog raskoraka. Sa druge strane, u Jugoslaviji je krenuo trend sarajevskih folk-rok bendova, tako da smo mi bili potpuno neshvaćeni u tom trenutku. Tada je bila eksplozija Plavog orkestra, Hari Mata Harija, Merlina, Đina Banane… U takvoj klimi nije ni čudno što publika nije mogla da nas shvati. No, evo, 40 godina kasnije to izgleda znatno bolje, i publika i kritika nas znatno bolje razumeju.

Šta ti je u tom momentu dalo veru da nastavite?

Gile: Ja sam uvek slušao sebe i neki svoj unutrašnji glas. Bio sam prilično uveren da imam dobar ukus i da taj album ima perspektivu, bez obzira što većina možda nije mislila tako. Verovao sam da će većina kad-tad shvatiti to što sam i ja mislio. Na kraju se tako i dogodilo.

Kada smo već albuma „Kako bubanj kaže“, prva asocijacija na bubanj je Čavke. Kako njega pamtiš, po čemu je on bio karakterističan?

Gile: Čavke je bio dobri duh Električnog orgazma. On je bio najkomunikativniji od svih nas. Kada bismo svirali neke grupne svirke, koje su bile česte tokom osamdesetih godina, pojavljivali bi se neki novi bendovi koje mi još nismo upoznali. Čavke bi bio prvi koji bi sa njima stupio u kontakt i sprijateljio se, a onda bi upoznao i nas ostale sa članovima tog benda. Bio je veoma duhovit, voleo je da se šali i zeza. Kad god bi se dešavale neke tmurne situacije u vezi sa bendom poput lošeg razglasa, male posete, neshvaćenog novog albuma ili šta već, on je to nekako uvek okretao na veseliju ili zabavniju stranu. Najviše ga pamtim po otvorenosti njegovog duha i komunikativnosti. On je bio jedan od retkih bubnjara koje su ljudi gledali na koncertu. Imao je veliku scensku harizmu i na neki način je želeo da bude frontmen, u čemu je i uspeo kada je napustio Orgazam i prešao u Babe, tada su Žika i on bili lideri tog benda. Čavke je stalno imao tendenciju da glumi i bude u prvom planu, to je kod njega bilo veoma izraženo.

Kažeš da su ljudi voleli da ga gledaju. Ako pogledamo omot albuma „Lišće prekriva Lisabon“, Čavke na njemu deluje pomalo zastrašujuće…

Gile: Pa, dobro… Mi smo imali neki umetnički koncept kako smo želeli da se predstavimo spoljnom svetu, a ja tebi sad pričam kako je bilo unutar benda. Pesma „Fras u šupi“ sa albuma „Kako bubanj kaže“, zapravo, govori o članovima benda. U refrenu ide: „I, naravno, umesto trougla ringišpilom upravlja čovek-vepar“. Čavke je čovek-vepar zato što u tom periodu nije imao zube, imao je samo dva zuba u vilici i izgledao je kao vepar. Naravno, nije to jedina pesma gde se Čavke spominje. Svi znaju za „Kako bubanj kaže“, jer se tu baš eksplicitno navodi „kako Čavke kaže“. On je, takođe, i čovek-vepar, on je i u pesmi sa našeg zadnjeg albuma „Gde smo sad“, onaj deo koji kaže „Goran se odselio, uvek me veselio“. Dakle, Goran Čavajda Čavke je svojim duhom i dalje prisutan u Električnom orgazmu.

Svi mi ponekad odemo na neku svadbu. I vidimo da tamo ide regularna svadbarska muzika, Miroslav Ilić, Haris Džinović, Šaban Šaulić… A onda dođe famozni blok domaćeg rokenrola, gde je jedna od glavnih pesama „Igra rokenrol cela Jugoslavija“. I to je već postao ozbiljan kulturološki fenomen. Kako se ti lično osećaš povodom toga?

Gile: Ni sanjao nisam da će se to desiti sa tom pesmom, niti sam mislio da će ona biti neki naročiti hit. Mi smo barem tri pesme pre toga hteli da izbacimo kao potencijalne singlove, ali Peca Popović je odmah namirisao da je to glavni hit sa albuma „Letim, sanjam, dišem“ i gurao tu pesmu. Definitivno je to jedina pesma Orgazma koja je probila na tu neku drugu stranu iako mi tako nešto uopšte nismo ciljali. Došla je do publike kojoj se mi uopšte ne obraćamo, niti želimo da joj se obraćamo, a još manje je doživljavamo kao svoju publiku. To je pesma koju svi znaju, pa i ljudi koji ne slušaju rokenrol. Ortaci su mi čak slali video zapise sa slavlja gde cigani trubama sviraju „Igra rokenrol cela Jugoslavija“, bez ikakvih gitara ili bilo kojih drugih instrumenata. Zaista je to interesantan fenomen… Mislim da je na to najviše uticalo spominjanje reči „Jugoslavija“ u tom trenutku, krajem osamdesetih, pred sam raspad zemlje. Da nije bilo te reči, nikada ta pesma ne bi bila toliki hit.

Slučajno ili ne, ispostavilo se da je Zagreb izuzetno značajan grad za Električni orgazam. Kako zbog Jugotona, koji je bio vaš izdavač, tako i zbog činjenice da naziv benda nije bio prihvaćen u Srbiji u to vreme, ali jeste u Hrvatskoj. Prvi posleratni koncert 1995. bio je u Brežicama, ali je, zapravo, bio zagrebački. Uz to, imate i pesmu koja se zove Zagreb.

Gile: Da… Pa, taj koncert je organizovan u periodu kada u Hrvatsku još nije moglo da se putuje. To jeste bio koncert za zagrebačku publiku i radio ga je čovek iz Zagreba, ali na najbližoj mogućoj lokaciji u drugoj državi – Sloveniji. Mislim da smo mi, posle Ramba Amadeusa i Obojenog programa, bili treći bend sa ovih prostora koji je svirao u Zagrebu, odnosno bili smo prvi beogradski bend koji je tamo nastupao posle kakve-takve normalizacije političkih odnosa.

Kako je došlo do toga da Zagreb izbije u prvi plan? Ponekad mi se čini da vas zagrebačka publika gotivi čak i više nego beogradska.

Gile: Gotive nas u Beogradu i Zagrebu najviše, ja bih to tako rekao. Zagreb je bio prvi grad u kome smo svirali, a da nije bio Beograd. Tada smo nastupili u zagrebačkom klubu Lapidarij, mislim da je to bila naša treća svirka uopšte. Tamo je uveliko krenula fama o beogradskim bendovima i posle nekoliko svirki zvao nas je Marijan Crnarić, čuveni hrvatski promoter, koji je kasnije i Rolling Stonese doveo u Hrvatsku. On je tada uređivao program u klubu Lapidarij, jednom od čuvenih zagrebačkih klubova. Fotka na omotu prvog albuma Azre iz 1980. godine je stage u Lapidariju. Beograd i Zagreb su veoma slični urbani centri, ali i taman toliko različiti da se Zagrepčanima sviđa umetnost koja dolazi iz Beograda, a Beograđanima se dopada umetnost koja dolazi iz Zagreba. To je verovatno postojalo mnogo pre nas i pre svih ovih bendova o kojima pričamo.

Bez namere da neke ljude stavim u drugi plan, ali čini se da ste Cane, Milan i ti imali glavne role u nekadašnjem bendu Rimtutituki. S obzirom na to da ste sva trojica potpuno različiti po karakteru, kako je izgledala vaša saradnja?

Gile: Zapravo su Čavke i Cane to pokrenuli. Sve je krenulo potpisivanjem peticije protiv nasilne mobilizacije početkom 1992. godine. U to vreme su trajali sukobi u Slavoniji, ali rat u Sarajevu još nije počeo. Ljudi koji su služili Jugoslovensku narodnu armiju bili su regrutovani da idu u nešto što je, zapravo, bio građanski rat. Mi smo hteli da dignemo glas protiv toga, a mislim da je B92 organizovao to potpisivanje gde smo se svi mi našli. Tada su Čavke i Cane došli na ideju da napravimo zajednički bend i snimimo pesmu protiv rata koji se zahuktavao. Svi smo se tada družili, sve je to bila ista ekipa ljudi. Bili smo upućeni jedni na druge jer su Brejkersi, Ekatarina i Orgazam tokom devedesetih imali istog menadžera, to je bio pokojni Duško Ercegovac. Opet ću se vratiti na SKC, jer to su sve deca koja su se obrazovala i odrastala u tom prostoru krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina.

Kakav ti je bio osećaj nakon cele te priče i koncerta na čuvenom kamionu? Jesi li bio razočaran? Da li je ono što se kasnije dešavalo razbilo iluzije da mi nešto možemo da promenimo na ovim prostorima?

Gile: Ja lično nisam ni imao iluziju ili očekivanja da će to zaustaviti rat, to bi bilo prilično naivno. Jednostavno, to je bilo neko vreme u kome još nije postojao internet, sve telefonske veze između Srbije i Hrvatske bile su prekinute, tako da je svako gurao svoju propagandu. Bilo je to gluvo doba, ti si samo dobijao informacije koje su ti neke propagandne službe servirale. Moja ideja je bila da tom pesmom, za koju sam znao da će preći te neke granice, ova tri benda svojoj publici u Hrvatskoj pokažu na kojim političkim pozicijama stoje u tom trenutku i izraze neki svoj stav protiv rata. I u samoj Srbiji je postojao jedan deo građanskog društva koji je bio izrazito protiv rata. Mi smo, na neki način, dali neku vrstu utehe i tim ljudima u Beogradu koji su išli za tim kamionom i osećali se slično nama. Mogli su da vide da nisu sami, već da postoji jedan deo društva koji misli drugačije od onih koji su bili na vlasti.

Jeste li dobili neki feedback koliko je „Slušaj ’vamo“ uspela da dobaci u to vreme?

Gile: Ja i dan-danas srećem neke ljude u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji koji mi pričaju kako im je mnogo značilo što smo mi u to vreme izrazili takav stav. Stoga, može se reći da je Rimtutituki ispunio neku svoju misiju.

Kako je u to vreme izgledala komunikacija sa kolegama iz drugih ex-yu država?

Gile: Uopšte je nije ni bilo. Komunikacija je prekinuta 1991. i skoro celu deceniju, do 2000. godine, nisi imao način da komuniciraš. Nisu postojali mobilni telefoni, nije postojao WhatsApp, Viber, mogao si samo da zoveš telefonom ili da nekome pišeš pisma, što ja nisam radio. A pitanje je i da li bi pismo stiglo. Ko zna, možda i bi. Video sam se sa ljudima iz benda Vještice, u kome su bili Mladen Max Juričić iz Filma, Boris Leiner iz Azre i Srđan Sacher iz Haustora, kada smo svirali zajedno u Berlinu. Mi smo išli kao tri benda: EKV, Brejkersi i Orgazam, na kraju smo svirali i kao Rimtutituki, a došle su i Vještice. Tada sam sa Maxom razgovarao i dobio neke informacije o ljudima koje dugo nisam ni video ni čuo.

Da li nam je posle svih tih ratnih godina, tranzicije, ekonomske i svakojake druge propasti… nešto ostalo osim seksa, droge, nasilja i straha?

Gile: Ta pesma je nastala u isto vreme kada i Rimtutituki. To je ta ista 1992. godina i to je bio naš komentar na situaciju iz tih ratnih godina. Nažalost, kao i još neke druge pesme, izgleda da su to neke univerzalne teme koje se stalno provlače, pa su aktuelne i dan-danas.

Dosta si radio i muziku za klince. Poznati su albumi sa Vladom Divljanom „Rokenrol za decu“ i „Rokenrol bukvar“. Znajući šta sve imamo pod kapom rokenrola, koliko je, zapravo, etički navlačiti decu na tu priču?

Gile: Da sam krenuo da razmišljam o tome kakvih sve glupih rokenrol bendova ima na svetu, verovatno se nikada ne bih ni bavio rokenrolom. Ja sam se fokusirao na pozitivne stvari u rokenrolu, pa sam tako mislio i da je pozitivno uputiti nove generacije u rokenrol preko nekih dečjih pesama koje su na tom prvom albumu već bile klasici, ali u nekim starim izvođenjima, pa smo ih mi presvukli i obukli u rokenrol ruho. I to je imalo uspeha. Damjan Dašić iz benda Magic Bush, sa kojim sam ranije sarađivao, pričao mi je da su ga tata i mama kao malog vodili u pozorište „Boško Buha“ da gleda predstavu „Rokenrol za decu“. Mnogo godina kasnije postao je uspešan i cenjen muzičar, tako da je naš trud očigledno urodio plodom, barem za pojedince.

Pa, kako ti se rokenrol čini kao model vaspitavanja dece i model funkcionisanja u životu?

Gile: Ja lično ne vidim nijedan bolji model. Sad, ja opet pričam iz pozicije nekoga ko je odrastao u drugačijem vremenu. Rokenrol definitivno više nije ono što je bio u to vreme. Iskreno, ja i ne kapiram kako to sad nekim tinejdžerima izgleda danas. U ono vreme kada smo mi počinjali, to za nas nije bila samo muzika, već i neka vrsta religije. Sve je bilo važno: način odevanja, način komunikacije, kako smo izgledali, kakve smo intervjue davali… Ali, davno je to bilo. Generalno gledano, mislim da ni u svetskim okvirima rokenrol više nema takvo značenje kakvo je imao šezdesetih, sedamdesetih, pa možda i početkom osamdesetih godina prošlog veka.

U više navrata si rekao da vam je nastup pre Rolling Stonesa u Beogradu 2007. godine bio ostvarenje sna. Kako je izgledao vaš kontakt sa njima?

Gile: Nije bilo nikakvog kontakta. Evo, baš pre neki dan sam slučajno na Youtube gledao emisiju u kojoj je bubnjar Metallice Lars Ulrich pričao kako je izgledalo kada su oni svirali sa Stonesima. Članovi Metallice su želeli da se slikaju sa njima, a organizatori su im rekli: „Kad Stonesi hodnikom krenu na stage, vi stanite ovde i sačekajte ih. I kad oni budu prolazili pored vas, okrenuće se prema kameri, vi ćete da se fotkate i to je to“. E, tako je bilo i u našem slučaju, samo što se mi nismo čak ni slikali sa njima. Jesmo ih videli, ali ti u backstageu imaš nekoliko bezbednosnih zona. Prvo ne možeš da uđeš u backstage, pa ako i možeš da uđeš, postoji zona gde su samo Stonesi, a oko njih je obezbeđenje. To je potpuno razumljivo. Kao neko ko svira u rokenrol bendu, ja isto tako ne bih voleo da mi pred koncert dolaze fanovi iz drugih bendova koji mi otvaraju nastup i sa mnom pokušavaju da pričaju sat vremena o tome šta i koliko njima znači moj bend. Stoga, ja potpuno razumem taj njihov odnos, to je nešto što ti troši energiju. Mislim, može to ponekad, ali iz koncerta u koncert… Zamisli kad bi se oni družili sa svim predgrupama koje su svirale pre njih, verovatno bi odavno prolupali.

Jednom prilikom si rekao da je „Put kojim se ređe ide“ jedna od tvojih omiljenih knjiga iz srednje škole. Može se reći da je to i definicija tvog života…

Gile: Jeste, tako je. Zato mi se ta knjiga još u mladosti toliko dopala, jer sam kod sebe otkrio isti taj poriv da ne idem utabanim stazama. „Kud svi, nemoj i ti“, kao u pesmi „Slušaj ’vamo“. To je ta ista priča, iako je stih Canetov. Ići putevima kojima ti misliš da treba da ideš, a ne utabanim stazama zato što većina tuda ide. To se sve spontano dešavalo, ja sam samo sledio neki svoj unutrašnji poriv i nisam obraćao pažnju na to šta većina misli o tome.

Do kakvih te je spoznaja doveo budizam?

Gile: Uh, to je mnogo široka tema… Budizam je temeljno promenio moj život. Ljudi toliko ne kapiraju o čemu se tu radi da je meni dosadilo da pokušavam bilo šta i bilo kome da objasnim. Često čitam neke glupave komentare tipa „Gile je promenio veru“. Budizam nije vera, to nema veze sa verovanjem, ali pošto ljudi misle da je svaka religija neka vrsta verovanja, onda tako reaguju. To je praksa, sistem vežbanja, sistem pročišćavanja sopstvenog duha, sopstvenog uma u cilju prevazilaženja stresa, patnje, loših emocija koje često sami sebi nesvesno natovarimo na glavu. To je ponajviše meditacija, ali ona je samo jedan deo te priče.

Više puta si i sam rekao da si probao gotovo sve. Ne želim to da povezujem sa porocima, pošto se takav kontest često provlačio uz tu izjavu, hoću da kažem da si vrlo intenzivno i sadržajno iskusio život. Šta je to nešto što još nisi probao u životu, a želeo bi?

Gile: Nisam ja to nikada svesno i planski tako radio, nego su stvari nekako same nailazile na moj put, pa sam za neke pomislio „hm, hajde da vidimo šta je to“, a za neke sam rekao „ne, ovo definitivno nije za mene“. Tom nekom metodologijom sam se kretao kroz ceo svoj život. Takođe sam bio u fazonu da eksperimentišem sa raznim stvarima, da vidim šta ima u tome. Većinu tih stvari ostaviš za sobom, prođeš kroz njih, ali one na neki svoj način imaju određeni uticaj na tebe. Nemam neku ideju šta bih sad nešto hteo da probam, a da nisam do sada. Nisam verovatno ni tada imao, nego se odjednom nešto pojavi pred tvojim očima i ti potom razmišljaš da li hoćeš ili nećeš.

Daniel Kovač (Jarboli, Jesenji orkestar): Ovo je ozbiljna latinoamerikanizacija društva

Tagovi: Električni orgazam, intervju, razgovor, Srđan Gojković Gile