A zadesilo se to, da je jedan od najboljih rok albuma u istoriji muzike sa ovih vrelih prostora, upravo nastao kroz davanje oduška vremenu koje je tek hvatalo zamah u svojoj ludosti. Što nije isto što i lucidnost koja iz svake pesme, na svoj način, skriveno ili sasvim transparentno, biva predodređena da ostavi pečat na istom. Pišem o albumu koji je tačno pre četrdeset godina izašao iz jutarnjeg sivila da bi upoznao i namakao zavese sutona koji je tek sledio. Dok Čekajuš Sabat Sa Šejtanom je možda i najbolji album onog kompaktnog sarajevskog benda prostog naziva Zabranjeno Pušenje. Ako im je prvi album Das ist Walter nastao iz zezanja i šale, ovaj drugi je veoma studiozno i sa pažnjom rađen i urađen.

No, bend je, samo nešto malo više od pola godine ranije, zahvaljujući igri reči, sam sebe doveo u poziciju skriminga od strane establištmenta. U maršala se, ni u šali, a kamoli na javnom skupu, nije smelo dirati. U balkanskim nespokojima i duševnim nemirima, svako mišljenje koje odudara od zvanično proklamovanog, kako god ono bilo, ima svoju cenu. Nekada su vlastiti kazamati mnogo teži, nego oni drugi u kojima se pod prisilom išlo na reciklažu mišljenja i voljno odsluživanje milosti jačih od sebe. Pobuna protiv takvog stilisanog i uokvirenog načina životarenja, tiho je skrivena u pomenutom albumu.

Sabah predstavlja cik zore, onaj trenutak kada se sunce svojim zracima bori da prigrli jutro pod svoje okvire. Mnogi od nas ga dočekali nisu, ali poigravanje sa đavolom, odnosno provođenje vremena, do tog odlaska noći i upliva u samo jutro, sa Šejtanom, nije ništa drugo no igra reči sa teškom dangubom i besciljnim lutanjem kroz život. Suviše duga je noć, ali je dah jutra prekratak. Svi mi, hteli to ili ne, katkad se zaigramo sa tim vragovima u nama, a da nismo ni svesni da oni postoje. Osluškujući bat odlaska njegovih koraka zajedno sa noći, nadamo se srećnijim i zdušnijim trenucima. Ta, prokleta nada, uzaludan je stih koji nas uglavnom ne vodi nigde do u još samo jedan pokušaj sopstvene obmane da se živi onaj pravi život dostojan sopstvene imaginacije i pretkazanja svega onoga što smo želeli, ali nismo ostvarili.

A Zabranjeno Pušenje je baš to htelo, da kroz šegu i laku zabavu zaroni što dublje u sav onaj postojeći talog vremena u kojem su se utrkivali sa šejtanima, da dokažu svoju prisutnost na rokenrol nebu i, zašto kriti, budu popularni kod svojih vršnjaka, ali i kod onih malo ozbiljnijih, što je, pokazalo se u njihovom slučaju, bilo teže no što su umislili. U sedamnaest stilizovanih tema, na duplom albumu, pokazali su kako jedan rok bend sa margina sarajevske kaldrme može da se, bar na trenutak, pretvori u jednu smelu zvezdu vodilju ka otrežnjenju šire populacije, ili jednostavno da im otkrije nekakav drugačiji pristup životu koji su imali u to vreme.

Možete da ih ne volite ili samo prinudno podnosite na njihovom putu rascepa svetova, ali ono što je Davor muzički uslikao svojom rukom, a Nenad pustio iz sebe, kroz Pašinu produkciju i način izvođenja pesama svih ostalih članova benda, pažljivim slušanjem i iščitavanjem tekstova između redaka, dobijate priliku da, i posle toliko godina, preslušate vrh rokenrola sa prostora Balkana kroz veoma atraktivan album i za sadašnje prilike, a nekmoli za one od gotovo pre pola veka. Vreme neumitno teče, tragovi prošlosti rade svoje, ali ono što vredi uvek traje i opstaje.

Sjajno dizajniran, živopisno utkan naslov albuma na sam omot, rečito govori da, i pre njegovog preslušavanja, zna se ko odnosi pobedu, a to svakako nije onaj klonuli lik za stolom, dok đavo uživa u još jednom ispijanju tuđe nesreće.

Prva strana albuma jednostavno muzički razbija. Stanje Šoka, edukativno zrelo prosipa svu srž rokenrola na blizak način pristupačan svima. Za njim ide, umerenog ritma, Devojčice Kojima Miriše Koža, koja se i danas može veoma često čuti na radio stanicama koje preferiraju rok zvuku. Lutka Sa Naslovne Strane samo nastavlja tematiku nedosanjanog sna tinejdžera i propasti devojke koja sem lepote, ništa drugo nema. Dok Čekaš Sabat Sa Šejtanom je ilustracija koketiranja sa đavolom i njegovim slugama, sve do onog časa kada se isti ušunja u dušu mladog čoveka i počne je sistematski razarati. Međutim, nastavak tog razaranja snova i bitisanja u strogo kontrolisanim okvirima čuje se i oseća iz voza Kozara ekspres koji ide u pečalbu, ostavaljajući iza sebe sve ono što se voli. Ibro Dirka je tema koja načinje dušu mladog lokalnog svirača, koji se ne snalazi u svetu surove tematike koju nudi estrada. Biti umetnik u duši, nije isto i biti umetnik na estradi. Tema je urađena u kantri maniru na balkanski način.

Sledeća pesma koju bih izdvojio sa albuma je Ujka Sem, sjajna tema koja zbori da sve stiže na naplatu i to onda kada se najmanje nadamo. Sanjao Sam Noćas Da Te Imam i Kažu Mi Da Novog Frajera Imaš su odlične. Kada se teži da se san bar za tren pretvori u realnost, no teška zbilja rastura bilo kakav smisleni oblik postojanosti. S druge strane, ostavljeni mladić kroz smeh brani svoju tugu pravdajući potez, svoje sada već bivše ljubavi. I sada, na kraju svih krajeva, iako nije poslednja na albumu, dolazi epska balada o svim navijačima koji sa pomešanim osećanjima ispraćaju svog fudbalskog idola Asima Ferhatovića. Nekada se loptanje igralo srcem, dušom i ljubavlju, to nije bio samo transfer od kluba do kluba, pa ko više ponudi. Viteštvo se platiti ne može, to je poruka teme Nedelja Kada Je Otišao Hase. Postoje uvek dragi ljudi, a da ih ne morate nikada i upoznati. Ocrtavanje čovekog dela leži u svime onim što nosi, ne samo što iskazuje. No, to su možda neke vrednosti za daleke, prošle svetove i vremena…

Da, bio je to jedan odličan album, bluzerski odrađen na rokenrol način sarajevske klasične škole muzičkog nadahnuća, čitanka odanosti poštenju protkana ljubavlju i samopostojanjem. Ležeran i skroman, a na drugoj strani postojan i vrlo bogat album, kako muzički, tako i tekstualno. Neskroman i šegački, tih i blindiran srećom, vodeći sve one bitke koje ne mogu dobiti, članovi benda ukrstili su sve svoje potencijale jedne provincije i pokušaja nastanka velegrada. Njihovi svetovi su daleki, u kasnijem periodu pokazali su se i drugačiji, ali to što je onda Zabranjeno Pušenje osmislilo, pustilo na vinil i prenelo na muzičku scenu, zaslužuje svako poštovanje.

I kada prođe sve, ali kada zaista prođe sve, kada se svedu računi, što oni ranije plaćeni, što oni koji tek pristižu, da li je moguće odigrati remi sa Šejtanom, da li ukus našeg vremena, ipak kipti sa usana đavola, da li je moguće uvek odupreti mu se, bez obzira šta nam se nudi na kariranom stolu bezvremenskog bespuća. Bojim se da smo preslabi da pobedimo vraga u nama, ali da bez problema možemo skupiti 20 poena za kartaškim stolom. Problem je samo što đavo ima 21 poen. Odakle mu uvek karta više, ne znam, ali za korak je uvek ispred nas. Zato odslušajte kompletan album opisan na moj nači, ali u celosti i sa pažnjom posvećene osobe. Možda tek tada razumete da imate pred sobom jedan pitak, britak i veoma duhovito soficiran album. Isti jeste objavljen u neko vreme početka odtaloženja nespokojstava, ali nosi ukus i miris stvaralaštva Meše Slimovića i Ive Andrića, onog vremena stilizovanog i za sreću i za muk. Vaše je samo da razmislite između dva klika na telefonu ili računaru. Sve drugo odradi Šejtan u nama…

I na kraju, ispod naslova namerno sam stavio vlastitu gramofonsku ploču, koju sam, podsećanja radi, pre samog pisanja teksta, preslušao. Želja mi je da se vidi kako zaista izgleda omot ploče posle četrdeset godina, bez ikakvog ulepšavanja. Po meni, gramofonske ploče trebaju biti u funkciji slušanja istih, a ne da stoje radi samo hvalisanja da se poseduju. Moja ploča Zabranjenog Pušenja izgleda očuvano, koliko se moglo, ali je zaista razvaljena od slušanja.

Ne posedujte bilo šta što ne koristite, čemu to… Ali zato uživajte u malim stvarima, život čine sitnice.

Nikola Đuričko nakon 25 godina ostvaruje svoj dečački san na Exitu