Feljton: Eyesburn – Revolucija (2. deo)

Vreme kada je Dog Life bio aktuelan (izašao 1997. godine; prim. aut) karakteristično je po tome što je mentalni teror režimskih medija u Srbiji dosegao vrhunac, a sam režim pokazivao krajnji stepen samovolje, bahaćenja i nebrige za građane. Bio je to period velike besparice, ali i studentskih i građanskih protesta, koji sad, iz ove perspektivu, deluju kao prvi vesnici slobode. Ipak, do konačnog cilja bilo je potrebno još mnogo volje i snage, kako bi se narod pokrenuo i ohrabrio na malo „konkretniji“ vid protesta. S druge strane, Srbi su ponovo doživeli i teror od strane onih koji su se vazda predstavljali kao saveznici. Slomu socijalizma prethodila je američka lekcija Srbiji o „demokratiji i ljudskim pravima“, u vidu dvoipomesečnog bombardovanja, u kome je stradalo više od dve hiljade nedužnih civila, a srpska privreda, uveliko „načeta“ sankcijama, dokrajčena je bombardovanjem fabrika, mostova i ostale infrastrukture, čime je državi naneta ogromna materijalna šteta.

Mi smo nekako u to vreme stvarno uživali u toj ne želji za materijalnim. To nam je bio i imidž. To smo i voleli, što smo na ulici, što pijemo pivo, priča Kojot. Alekov stav je vrlo sličan: Mi smo odrasli ko uličari, visili smo po Akademiji, vukli se po gradu i iz svega toga je i nastao Eyesburn.

Posle albuma “Dog Life“, bend se preorijentisao na kros over, sa idejom da se stvori poseban zvuk koji bi predstavljao mešavinu rege muzike i hard kora. Mnogo bendova je uticalo na formiranje onoga što će kasnije biti prepoznatljiv „Eyesburn Sound“. O vremenu kada je kros over preplavio muzičku industriju i kada su klinci masovno upijali muziku najrazličitijih bendova, Kojot je rekao:

Mi smo bili generacija koja je počela sve da sluša. Devedeset prve sam ja u Parizu kupovao i treš metal, grajnd, hard kor izdanja, i kupio sam Red Hot Chili Peppers, Mother’s Milk. Pepersi su, u stvari, doneli to novo doba u muzici kada se mešaju stilovi, kada su sve rase zajedno. Imali su taj „multi kalor“ pristup muzici. Tako su i omoti izgledali, sve se malo promenilo.

Ja sam znao ceo opus Bob Marlija, na primer. I onda sam ušao u Del Arno Bend. Odmah mi se jako svideo i dopale su mi se molske pesme, ozbiljnije, teže rege pesme. Jovan mi je snimao prve rege kasete na kojima sam čuo Burning Spear i Steel Pulse. I tu sam, paralelno sa gitarskom muzikom, hip hopom i svim što sam slušao sa drugarima, dobio još inspiracije u muzici u Del Arno Bendu, kroz rege.

Šejn

Posle relativnog uspeha pesme Exodus, Eyesburn je, inspirisan situacijom u zemlji, uradio obradu pesme koja je pre toga i te kako bila poznata rokenrol publici. Ova obrada dovešće do toga da Eyesburn za kratko vreme postane mejn strim bend čiji se spotovi vrte na svim TV stanicama koje su puštale rok. U pitanju je Haustorova pesma Šejn. Zanimljivo je da je do nastanka pesme došlo sasvim slučajno, odnosno, neplanski. Ljudi sa devedesetdvojke pozvali su momke iz benda da naprave pesmu u eks-ju stilu kako bi se pridružili njihovoj kompilaciji. Pesma Šejn odabrana je kada su je Kojot i Đura, potonji tonac benda, čuli u jednom klubu. Kojotu je kliknulo i rekao je: „To je ta stvar“. Pesma je snimljena početkom 1999. u studiju u Zemunu, a koproducent je, zajedno sa Đurom, bio Nikola Vranjković.

https://www.youtube.com/watch?v=q6VvzHEVNPk

Šejn u izvedbi Eyesburna zvuči potpuno drugačije i skoro da nema ništa slično sa originalom. Od Haustorove pesme uzeta je samo noseća tema, a tekst je potpuno izmenjen. „Izađi i bori se“ ponovljeno je nekoliko puta u prvom delu pesme, kao neka vrsta poziva, odnosno, najave za ono što će uslediti za manje od godinu dana. Stih “u ovom gradu nema mesta za jednog od nas” odzvanjao je u ušima svih ljudi kojima se režim Slobodana Miloševića popeo na kurac; čini se da taj stih i najavljuje konačni obračun, u kome građanin vodi odsudnu bitku protiv demona, oličenog upravo u lika tadašnjeg predsednika. Drugi deo pesme otpevan je na engleskom jeziku uz klasičan rege ritam, dok refren predstavlja instrumental, na kome, uz gitarsku podlogu koja žestoko prži, dominira trombon, svirajući noseću temu. Za pesmu je snimljen spot koji se iznova i iznova vrteo na TVB92.

Revolucija

Pesma Šejn, sa parolom Izađi i bori se, bila je jedna od vodećih tokom rokenrol turneje pod nazivom Rokenrol za izbore. Turneja je organizovana u okviru kampanje Vreme je, iza koje su stajali Radio B92, Otpor i ANEM mreža, a održana je krajem leta 2000. godine. Najpopularniji rokenrol bendovi svirali su u 25 gradova, pred oko 150 hiljada ljudi, a cilj je bio da se privuče omladina kojoj je, kroz parolu Izađi na crtu, upućena jasna poruka vezana za predstojeće izbore. Izbori su se održali krajem septembra i rezultati su pokazali da je opozicija okupljena u koaliciju DOS dobila ubedljivo najviše glasova. Kao što kaže izreka, da je zver najopasnija kada je na samrti, tako se ponašala i vladajuća stranka koja nije priznala izborne rezultate. Ovo je dovelo do tolikog gneva naroda da je Miloševića morala da sruši ulica.

Ipak, kolika god da je zasluga rok muzičara koji su svirali za opoziciju, te mnogih ljudi koji su godinama protestovali protiv Miloševićevog režima, ključnu ulogu kada je u pitanju smena vlasti u Srbiji odigrale su obaveštajne službe nekih zapadnih zemalja. Finansijska inekcija sa Zapada bila je presudna za organizaciju onakvog vida protesta koji je na kraju i usledio (više o ovome pisao sam u jedom odeljku teksta Kako su rokeri od remetilačkog faktora postali čuvari starih vrednosti, koji je objavio portal Rokomotiva; prim. aut).

Treba reći da su mnoge apolitične ljude privukla obećanja da će se primitivizam proterati iz javnog života. Od obećanja je ostalo mrtvo slovo, a sada, dvadeset i dve godine posle, možemo samo da konstatujemo da je primitivizam drugo ime za nacionalnu frekvenciju, da su najuspešniji ljudi seljačine sa kajlama, baš kao što su bili 90-ih, da su sise i dupe nešto što najviše doprinosi gledanosti ili što prodaje novine. U emisiji Eksploziv, koja se bavi temom rokenrola u Srbiji posle demokratskih promena, opšta je konstatacija da u rokenrolu nema novca, da kvaliteta ima ali da je vrlo teško dospeti do toga da se kvalitet uopšte čuje, i da, nažalost, rokenrol mlade ljude više i ne interesuje. Novih klinaca nema, ostali su samo starci, koji su iz godine u godinu sve stariji. Zapamtio sam reči Nikole Vranjkovića koji je u pomenutoj emisiji rekao: Rokenrol je važan od početka za društvo, da ti dete ne bude seljačina na kokainu, da ti ćerka ne izgleda kao kurva iz pornića, a ima 17 godina, dodajući da je rokenrol mnogo više za narodne mase nego ove seljanke koje pune stadione.

Kojot, koji je i sa Sunshinom, i sa svojim matičnim bendom, Eyesburn, svirao na čuvenoj turneji, takođe je razočaran, koliko god je za sam bend tada, u tom trenutku, sa pesmom Šejn i svime ostalim, turneja bila značajna:

To je jedan jedini put kada je bend uspeo da bude ispolitizovan na bilo koji način. Tada smo jedini put bili u iskušenju i mislili smo da nešto u zemlji treba da se promeni. Imali smo tu iluziju. Mi smo najgore prošli posle tih promena. Posle toga je došlo do naglog pada rokenrola u medijskoj prisutnosti i do naglog devalviranja kulture, što uopšte nije bilo očekivano. Mi smo hteli suprotno.

O tome koliko je razočarana generacija koja je poslednji atom energije uložila u to da se stvari promene na bolje, govori sledeća Kojotova rečenica:

Sad, sa ovim Novim svetskim poretkom, koji se ne tiče samo naše zemlje i onoga što nas okružuje, nego generalno, svega što se dešava na planeti, mislim da u svemu tome treba ostati svoj i zaobići te pozive na bilo kakve revolucije, jer, na kraju, sve te revolucije pojedu svoju decu.

Fool Control

Na talasu Eyesburnove verzije Šejn nastale su mnoge pesme koje su činile okosnicu najboljeg albuma koji je bend snimio. Kojot se o njemu izjasnio:

Mislim da je Fool Control ploča s kojom bismo mi najpre mogli da se reprezentujemo, jer je stvarno bio uhvaćen trenutak. Sve je bilo super što se desilo baš u to vreme, s tim tekstovima i na taj način.

Album je nastajao velikim delom za vreme bombardovanja, i iz tog perioda postoji mnogo anegdota. Jednu od njih Kojot je ispričao u emisiji Balkan Info. Desilo se da je pesma aktuelnog naziva War Control snimana u studiju u Zemunu kada se čula sirena za vazdušnu opasnost. Zatim je nestalo struje u studiju, sve se zatreslo, jer je gađana Batajnica. Ovo je samo detalj koji mnogo govori o autentičnosti benda i o tome koliko su tekstovi bili u vezi sa tadašnjom sve surovijom realnošću.

Baš u vreme nastajanja novih pesama, ponovo je stigao poziv ljudi iz devedesetdvojke. Valjalo je snimiti nekoliko pesama za film Munje, koji je pretendovao da postane kultni, a trebao je da pokaže kako je izgledao noćni život u Beogradu u to vreme. Osim Eyesburna, muziku za film radili su neki od najatraktivnijih bendova, među kojima su bili Kanda, Kodža i Nebojša, Darkwood Dub, Sila, URGH!, E-Play… Nesumnjivo, najveći hit filma bila je pesma Rizlu imaš a ličnu kartu nemaš, za koju su momci iz Eyesburna radili muziku, dok je deo teksta napisao Nikola Đuričko, a drugi deo, koji je otpevala Milica Vujović (jedna od glavnih ženskih uloga, inače naturščik) napisao je Kojot.

Druga pesma, Fool Control, nastala je na temelju onoga što je Kojot radio sa ekipom iz pomenute Zetske ulice u okviru zajebantskog projekta nazvanog Nesume (reč, inače, ne znači ništa). Pesma nazvana Kamerun snimljena je u zemunskom studiju, a nastala je tako što je Đole, idejni tvorac projekta, konstantno ponavljao tu reč, uz nekakav trajbal zvuk koji su proizvodili instrumenti, dok je dvadesetak ljudi udaralo u šerpe. Projekat je bio inspirisan albumom Roots koji je izdala Sepultura. Ritam za pesmu Fool Control napravljen je upravo na lupu koji je zasnovan na pesmi Kamerun.

https://www.youtube.com/watch?v=02a1bN7bN7A

Kada se film Munje pojavio u bioskopima, pesme koje je uradio Eyesburn katapultirale su bend u vrh domaćeg rokenrola. Film se pojavio neposredno pred izlazak drugog studijskog albuma, nazvanog baš po pesmi Fool Control.

Kada je album bio gotov, pojavio se Saša Janković, naš čovek koji je živeo u Britaniji i bio deo Parkgate Recording Studios i The Essele Beat Brighton, sa ponudom da ga producira. Kojot je početkom 2000. godine dobio vizu za Britaniju i otišao u Brajton, kako bi radio master na albumu. To je bio veoma važan trenutak za njega jer se upoznao sa mnogo Jamajčana koji su živeli u Londonu i koji su bili veoma važni za njegovu potonju solo karijeru. Sami spotovi Eyesburna bili su visokobudžetni i izuzetno kvalitetni, što je bio još jedan faktor koji je doprineo tome da bend bude prepoznat kao glas generacije. Uz sve ovo, album je bio osuđen na ogroman uspeh.

Baš u periodu kada je Eyesburn postajao sve popularniji, vukao sam se sa ekipom po gradu, od parka do parka, ne želeći da se mešam sa vršnjacima koje sam percipirao kao „šabane“ (u pitanju je stara podela na „padavičare“ i „šabane“ koja datira još od početka 80-ih). Ispijali smo pivo i filozofirali, iznosili svoje zaključke o svetu i životu, sučeljavali stavove, i sa ogromnom količinom napaljenosti pričali o muzici koju smo slušali. Interesovanje za izvorni rege kod mene je raslo iz dana u dan; za ovo su zaslužni naši bendovi preko kojih sam se i upoznao sa ovom muzikom, među kojima je Eyesburn svakako bio najvažniji. Kada su demokrate došle na vlast, na početku je delovalo kao da će održati obećanja data urbanoj omladini, te da će seljanija biti proterana sa najgledanijih TV stanica. Subotička ekipa je 2002. godine organizovala muzički festival „Trenčtaun“, nazvan po delu Kingstona u kome je rođen Bob Marli. Festival je iz godine u godinu rastao, dok ga nove gradske vlasti 2012. nisu ukinule, svojski se trudeći da se i ono malo pozitivnih momenata „demokratskih promena“ anulira i da se stanje svesti prosečnog Srbina vrati dve decenije unazad. Ipak, popularni „Trenč“ je dovoljno potrajao da bi se stvorio kult rege muzike koja je u mom gradu, kao i u celoj zemlji, postajala sve popularnija. Na samom početku, fokus je, zaista, bio na rege bendovima. Na prvom „Trenčtaunu“ gostovali su, između ostalih, veoma simpatični So Sabi, i naravno, Eyesburn, dok su se u pauzama svirki sa razglasa čule pesme jamajkanske rege grupe Black Uhuru.

Već tada sam imao svoju malu kolekciju od desetak rege albuma (među kojima su bili Bob Marli, Bani Vejler, Piter Toš, kao i Burning Spear, koji je i na mene ostavio veoma snažan utisak). Moja kolekcija je brzo rasla. Nisam žalio novac za muziku. Kupovao sam piratizovane diskove u nekim novosadskim prodavnicama. U Subotici je, nažalost, kultura kupovanja diskova i kaseta ranije zamrla, pa sam često morao da se cimam do Novog Sada, što je za mene predstavljalo pravu avanturu, jer bih, pravo sa željezničke stanice zapucao za „Mungos“, gde bih satima preslušavao diskove. Svaki put bih se vratio sa 7 ili 8 novih naslova koje bih potom slušao non stop, sve do sledećeg odlaska u nabavku. I, tako, godine 2003. počinje i moja „di džej priča“.

Sticajem okolnosti, drugar iz razreda je imao emisiju na lokalnoj radio stanici. Puštao je hip hop, ali me je, verovatno iz neke solidarnosti, pozvao da gostujem kao rege di džej (odnosno, „selektor“, kako se kaže u tom svetu). Dobio sam sat vremena da izvrtim omiljene rege pesme. Otprilike, tri godine kasnije, u Subotici frekvenciju dobija radio stanica Fonik, alternativnog usmerenja, pa me drugar koji je bio glavni i odgovorni, poziva da radim rege emisiju. Nisam želeo da je radim sam, a ortak iz ekipe bio je lud za muzikom koliko i ja, pa sam ga pozvao da mi se pridruži. Kujo se, naravno, odazvao pozivu. Dobili smo subotu popodne, vreme kada ljudi kuliraju između ručka i izlaska u grad. Razmišljajući o tome kako bismo nazvali emisiju, kroz glavu su mi prošli stihovi Nah pop no style, a strictly roots, pesme Uptown Top Ranking koju su izvodile Althea and Donna. Kada sam Kuji predložio da naziv bude Strictly Roots, obojica smo istog momenta znali da je to to. Ova priča potrajala je dovoljno dugo da se za nas čuje i da steknemo određeni kredibilitet kada je rege u pitanju. Već krajem 2007. godine, priču smo nastavili u Novom Sadu (gde smo obojica studirali), ali sada kao selektori, puštajući rege svake srede u klubu Frida. Nastupali smo pod imenom Strictly Roots Crew (ovo „Crew“ bila je moja glupa ideja, ali sam ljudima objašnjavao da naziv u prevodu na srpski znači „ekipa koja pušta izvorni rege“). Kasnije smo nastupali i u klubu „Bunker Hil“, koji je bio aktuelan 2008. godine. Ovog puta, dobili smo poziv, jer se za nas već čulo u Novom Sadu, među ljudima koji su slušali sličnu muziku.

Strictly Roots priča po treći put je zaživela 2016. godine. Već smo se svi uveliko vratili sa studija i pozapošljavali. Kujo i ja smo, zapravo, potpuno nesvesno, želeli da se vratimo u studentsko doba, kada smo bili najbezbrižniji (ako moj drugar ovo čita, neka se ne ljuti – za njega ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali, sebe dobro poznajem). Poslednji put radili smo na žurci povodom Marlijevog rođendana, koja se tradicionalno organizovala u nekoliko gradova. U Subotici je organizator bio Darez, u rege svetu poznat kao Darez Selecta, sa kojim smo ranije sarađivali. Bilo je to 9. februara 2018. godine. Posle toga, projekat Strictly Roots s ugasio poslednji put.

Nastaviće se…

Tagovi: Eyesburn, feljton