Kad je Azra šetala „Sunčanom stranom ulice“
Kad me je urednik ovog sajta zamolio da napišem esej o omiljenoj ploči, imao sam samo dilemu koji album da odaberem od Azre. Zašto Azra? Subjektivno gledano, razlog je krajnje jednostavan. Azra ili Džoni Štulić (znak jednakosti) je definitivno najznačajnija i najoriginalnija pojava u rokenrolu na ovom jezičkom području. Bilo je tu mnogo boljih bendova u sviračkom smislu, bilo je i genijalnih albuma od drugih izvođača, prodavanijih ploča, ali to nisu kriterijumi koji bi me ubedili da je neki od tih radova napravio revoluciju u bilo kom pogledu, sem komercijalnog.
Kao što rekoh, dvoumio sam se između nekoliko Azrinih ploča. Da li će to biti „Sunčana strana ulice“ (Jugoton, 1981.), album koji je Džonija verovatno i podigao na pijadestal ex yu rokenrola, koji je dao najviše pesama u potonjem Azrinom repertoaru, ili „Filigranski pločnici“, po mišljenju kritičara tog vremena – Azrin najbolji i najuspešniji album ikad, koji je bio i vrhunac u Džonijevom opusu nakon koga kreće kreativna stagnacija itd. Ne slažem se do kraja sa takvim tvrdnjama, ali, da ne raslojavam temu. Čak je i “Ravno do dna”, trostruki živi LP jedan od veoma značajnih, iz razloga što je na njemu direktno nasnimljena “koncertna” Azra, bez imalo peglanja i doterivanja. Mišljenja sam da niko na ovim prostorima nije predstavio bend na tako neposredan, verodostojan način, sa preslikanom energijom izvođača i publike, gde običan slušalac kad zažmuri u toku reprodukovanja ploče dolazi u zabludu da li se nalazi na koncertu Azre ili u svojoj dnevnoj sobi. O činjenici da je na tom ostvarenju čak dvanaest pesama koje nikad kasnije nisu dobile studijsku formu, izlišno je govoriti.
Da ne bih dalje širio priču i zamorio čitaoca ovih redova mojim impresijama o liku i delu Džonija Štulića, vratiću se na prvu pomenutu ploču, “Sunčana strana ulice”. Godina 1981. Dvadeset četiri pesme podeljene na dva LP-a. Grad Zagreb. Tako i počinje:
Kada Zagreb izranja iz sna
čekaju ga konduktera dva
da ih poveze na remizu
da razbiju lozom krizu
kada Zagreb izranja iz sna
nigdje nema frikova
nema više frikova
kada Zagreb izranja iz sna
A ni kraj nije slučajan. Ploča kreće sa “jutarnjom” temom “041”, a celinu zatvara “Odlazak u noć”. U suštini, album se može posmatrati i kao dokumentarni film o gradu Zagrebu tog vremena, gde svaka pesma predstavlja po jednu scenu, tj. po jedan doživljaj autora. Nemoguće, a i bespotrebno je nabrajati svaku pesmu i pisati o njoj ponaosob. Još teže je pobrojati sve likove i društvene slojeve koji se provlače kroz Džonijeve tekstove. Od devojaka kojima je ispevao najromantičnije stihove, koji bi bez ikakvih problema našli svoje mesto u antologijama svetske ljubavne poezije, pa do ogoljene poetske forme koja se graniči sa jeftinom pornografijom, što je slučaj u pesmi “Fa fa fa”. Džoni je definitivno majstor oblikovanja kontrasta u poetskom i muzičkom izražavanju. Tako na jednoj strani imamo savršeno odsvirane kompozicije obogaćene različitim muzičkim stilovima i ubačenim “nebendovskim” istrumentima, dok slušanjem pojedinih pesama stiče se utisak da je “sklepano” na prvu, totalno minimalistički i bez ikakve tendencije da to postane komercijalno i slušljivo.
Pored žena, u tekstovima se provlače tipizirani i stvarni likovi kvaziintelektualaca, alkoholičara, neuspelih umetnika, represionistički raspoloženih pandura, sveprisutnih birokrata i neradnika…, a dobar deo ploče je inspirisan je i uplivom politike. Upravo kroz taj aspekt se ogleda značajnost Azre i samog Štulića. Provokativnost, samouverenost, beskompromisnost, i pre svega hrabrost da se na sav glas kroz muziku progovori o brojnim tabu temama i stanju u kome se nalazilo čitavo društvo nakon odlaska “velikog i besmrtnog” vođe. CIlj nije bio obaranje sistema, več samo ukazivanje na brojne anomalije i moguće posledice u budućem obitavanju veštački ukomponovanog društva. “Poljska u mom srcu” je najreprezentativnija u tom smislu. Promakla je tadašnjoj (ideološkoj) cenzuri i shvaćena olako. Ali, kroz deset godina smo upravo sve to dobili, samo u hiljadu puta gorem obliku.
Tendencija politički angažovanih tekstova je još izraženija na narednim pločama, što Džoniju (a i svima nama) daje gorku satisfakciju da je bio prorok svog vremena. Kao što je poznato, Azra je nestala sa propašću te velike Jugoslavije, a njen tvorac se još ranije odselio na neutralni teren, gde se i dalje bavi muzikom, ali u skroz različitom fazonu. Prizivanje njegovog eventualnog povratka i velike koncerte Azre na foru Dugmeta i sličnih bendova, je skroz utopistička priča, u ravni sa postojanjem vremeplov mašine koja bi nas vratila neposredno pre građanskog rata i cepanja velike države. Niti bi ta velika država opstala (sve i da nije bilo rata), niti bi Džoni sada pravio takve ploče i koncerte. Bez grama patetike. Jednostavno, to je bila misija jednog vremena, jednog istorijskog trenutka i samo tako treba posmatrati radove ovog čoveka i benda.
