Margita Stefanović: Biti u stanju milosrđa

18.09.2023.
Rockomotiva

Poželela bih mir, da ne moram da se opredeljujem za ružnu, manje ružnu ili neku treću stranu, već jednostavno da i dalje imam tu neku ljubomorno čuvanu privilegiju da o svemu imam svoje mišljenje, da stojim iza toga što radim i da puštam druge da rade ono što žele. Ne vidim zašto ne bi bilo mesta za sve nas, za svu našu decu, ne vidim zašto ne živeti s ljubavlju…

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Foto: Srđan Vejvoda

septembar 1992. (iz knjige “Jugosloven K.“)

Teških kapaka, nakon neprospavane noći (krivi su gromovi i munje) predamnom se pojavila jedna od retkih istinskih heroina domaće rok scene. Još kao pubertetlija sam gledao prve Ekatarinine koncerte i skupljao njihove sličice iz novina, a ona meni stidljivo pruža ruku i snebivajući se progovara: „Ja sam Margita.“ Na moje veliko iznenađenje, kaže da zna ko sam, jer prati sve rokenrol tekstove koji se pojavljuju po novinama. Sad, kad mi je sujeta sasvim na mestu, vreme je da krenemo i s pravom kreativom – Margitinim odgovorima.

Jesi li ljubomorna?

Magi: Užasno.

Na koga?

Magi: Na sebe. Nekako sam sama sebi i najbliža i najdalja, pravim sebi najveće probleme… To mi je – sama sebi pakleno društvo.

Šta si ti Ekatarini – tetka ili sestričina?

Magi: Ne znam tačno. Ja bih volela da nas je više, žena koje sviramo po bendovima, da žene ravnopravno rade ovaj posao koji ja radim. To je povodom tetaka i ujni…

A povodom bivšeg (neprežaljenog) člana – kako je Bojan?

Magi: Šalje pozdrave iz Londona. Kaže: „Kad se setim kako bi mi prošao dan u Beogradu – pevam.“

Mnogi čitaoci verovatno znaju da si ti, pored toga što se intenzivno baviš muzikom, diplomirani arhitekta. Jesi li to malo zapostavila?

Magi: U nekom smislu jesam, u smislu praktičnog rada.

Sećam se, dobijala si i neke međunarodne nagrade.

Magi: Sada sam uzela da završim neku vrstu postdiplomskog rada, koji bi konačno bio ono što ja pričam stalno, spoj između arhitekture i muzike. Želim da uradim „Gradove crvene noći“ Vilijama Berouza, kojih ima sedam, koji su različiti, od grada u kome je sve zabranjeno i ništa nije istina, do grada u kome je sve dozvoljeno i sve je istina. Volela bih da ih napravim i kao vizuelnu i kao muzičku formu.

Kada ti je bilo lepše – nekada, kada ste tretirani kao alternativa, ili danas, kada ste donekle etablirani bend?

Magi: Sada nam je lakše. Meni je, individualno, isto tako sada mnogo jednostavnije da u miru radim svoj posao u odnosu na to neko vreme s početka osamdesetih, kada su nas svi svrstavali u te neke od off bendova, kult bendove – a to zapravo niko nije znao šta znači, realno. Mi smo svirali na Bijenalu muzike s Laibachom, s Disciplinom kičme… ali, opet, to nije bilo to. Mi smo neko lično viđenje različitih muzičkih žanrova. Ako hoćeš da kažeš koju vrstu muzike zapravo sviramo – sviramo sve vrste muzike, ali iz nekog ličnog ugla.

Jeste li već napravili pesme za sledeći album?

Magi: Jesmo onako odvojeno, ali kao bend još nismo, trebalo bi da krenemo s vežbanjem pa ćemo videti.

Kako to sve funkcioniše – ti napraviš pesmu, Milan svoju?

Magi: Može i tako, ali to je najteža varijanta. Najlakše je, zapravo, kad se muzika sama stvara na probama, iz sviranja i tog međusobnog slušanja. Onako, loviš je i slaže se polako pesma.

Bili ste na Zaječarskoj gitarijadi upravo u vreme čuvenog privođenja grupe Direktori.

Magi: To su jednostavno neke stare navike i opet ima veze s onim stavom, generalnim, prema rok muzičarima. To su ljudi koji nose naočare, pa su, onako, malo problematični u startu. Direktori su mlad bend, koliko ja shvatam, koji zna da svira i ima odličnu vrstu energije, a to što govore grublje reči i ono što misle – mislim da je to njihov kvalitet, a ne mana.

Šta je osnovni problem u našoj rok kulturi, zašto ništa nema trajniju vrednost?

Magi: Problem je, pre svega, u tome što se ne meša s pozorištem, s filmom, i što ljudi koji se bave tim nekim drugim vrstama posla rok još uvek doživljavaju kao crne naočare i neku vrstu dranja ili nehajnog odnosa prema životu, što je apsolutna laž. Mislim da taj neki rok senzibilitet mora da zavlada.

Ipak, radila si dosta za pozorište?

Magi: Ja sam radila muziku za neke predstave, a sad smo zajedno uradili i deo muzike za „Majku hrabrost“, koju je režirala Lenka Udovički, to je ispalo interesantno… Ali, opet smo svi mi, zapravo, ilustracija za neko vreme, a ne radi se samo o tome.

Ekatarina je svirala po čitavoj zemlji nekada i imate dosta prijatelja svuda. Čuješ li se s nekima od njih?

Magi: Čujem se vrlo retko, i to samo s onima koji su u inostranstvu. U Holandiji, na primer, su Fitovci, SEXA… a ove koji su bliže ne možemo doseći. Doskora je mogao Zagreb iz Skoplja da se dobije, ali sada opet ne može.

Mnogi su se popljuvali privatno.

Magi: Nisu mnogi. To je problem s Borom Čorbom ovde, sličan je problem s Jurom Stublićem tamo. To će se sve srediti kad se opusti situacija, mislim da ćemo svi krenuti da ponovo pevamo zajedno.

Lični planovi i želje?

Magi: Poželela bih mir, da ne moram da se opredeljujem za ružnu, manje ružnu ili neku treću stranu, već jednostavno da i dalje imam tu neku ljubomorno čuvanu privilegiju da o svemu imam svoje mišljenje, da stojim iza toga što radim i da puštam druge da rade ono što žele. Ne vidim zašto ne bi bilo mesta za sve nas, za svu našu decu, ne vidim zašto ne živeti s ljubavlju… State of grace – biti u stanju milosrđa.

Tagovi: ,

Starinarnica

© Copyright 2015 - 2023 Rockomotiva webzine, Sva prava zadržana | Izrada web sajta: ATEC Technologies
Scroll