Milan Mladenović: Kreativna promena ulja (1994)
Ostajući istrajno na čelu nove rock elite zemlje Srbije, koja je počela svoj proboj još počektom 80-tih, Milan i Ekatarina još uvek imaju svojoj publici da ponude sveže ideje brižljivo profiltrirane kroz aktuelne svetske trendove.
Nedavna poseta Kruševcu obznanila je jedan novi vid umetničkog delanja znamenite rock institucije po imenu Ekatarina Velika. Vidno rasterećeni nekih donedavnih balasta neurotike i vidne prezasićenosti ustaljenim normama svog koncertiranja diljem domovine – Milan (akustična gitara / vokal) te Margita (sinti na kome se jedino koristi boja koncertnog klavira) delovali su poprilično zadovoljno, kao da čitavog života iz ljubavi samo akustiku sviraju.
U međuvremenu nastalom od svršetka promotivne turneje albuma “Neko nas posmatra”, pa do ovog ponovnog javnog prikazivanja, puno se stvari ispodešavalo u poznatim nam EKV okvirima – kolale su priče o raspadu, smeni basiste, zagonetnom Milanovom odmoru u Brazilu… A sve ćemo to potanko rastumačiti u ugodnom razgovoru koji sledi. Napomena: Milan nikada nije bio opušteniji i otvoreniji u priči no ovog puta…
Jedan krug smo zatvorili
Odakle taj poriv prema akustičarskim obradama poznatih EKV stvari, vi ste uvek važili za žestoki rokenrol bend?
Milan: To je bio Margitin predlog i učinilo mi se jako interesantnim, zato što možemo da ševrdamo unaokolo, samo nas dvoje – bez ritam sekcije, s tim da smo povremeno, na pojedine koncerte krenuli da ubacujemo i udaraljke. To traje već dva meseca, jako nam godi, jer po prvi put možemo da uspostavimo direktan kontakt. Ispalo je da se i publici i nama taj filing dopada, dešava se konstantno da ljudi pevaju sa nama – što nam se u principu nikad nije dešavalo, jer smo ih uvek bombardovali zvukom – izlazili su umlaćeni sa koncerata. Ovo je zgodno za kratku promenu, ali na koncertu “Rokenrol zauvek” pokazali smo da još uvek funkcionišemo i kao četvorka na struju – sa jednom izmenom, bas svira Boško, Ćima više nije sa nama… Tokom leta krećemo sa radom na novom zvuku, jedan krug smo zatvorili, tako da moramo da iskopamo nešto novo iz sebe.
Pominješ koncert “Rokenrol zauvek” – kakve si ti lično impresije poneo sa njega?
Milan: Mislim da je to bio jedan od najuspešnijih velikih koncerata koje sam ja gledao na ovim našim prostorima i smatram da je atmosfera bila upravo fenomenalna. Bilo je nekih propusta, ali je činjenica da je on označio revival rokenrola i da je vreme da se stvari uzmu u svoje ruke.
Dosta se, početkom godine, pričalo o tvom odlasku u Brazil – proveo si tamo tri meseca… Kojim povodom, ako nije tajna?
Milan: Moj prijatelj Mitar Subotić, ranije poznat kao Rex Ilusivi, živi već tri godine u Sao Paolu i pozvao me da, uz još dva Brazilca, napravimo materijal za ploču koja će se uskoro pojaviti i ovde, u produkciji IMAGO Recordsa. Izaći će, naravno, i u Brazilu, ali tek na jesen. Snimljena su dva spota (jedan tamo, a jedan ovde) tako da se nadam da će to otprilike u julu da se pojavi kako po prodavnicama tako i na TV. Uglavnom je pevanje na srpskom, ima nešto i na portugalskom, ali mislim da je ploča jako aktuelna i interesantna.
“Crni talas” u karijeri
Ima li i prepoznatljivih brazilskih etno motiva?
Milan: Nema toliko, provlače se pre svega zbog učešća tih Brazilaca – to su Žoao, koji svira udaraljke i Fabio, koji je bio zadužen za još jednu gitaru. To je jedna potpuno nova muzika, koja ne može da se veže za bilo šta što sam ja radio, niti što su radili ti ljudi ranije, a mislim da je vrlo originalno u nekim opštim razmerama.
Ovde su, za vreme tvog odsustva, počele da kolaju razne priče o eventualnom raspadu EKV…
Milan: Mi smo samo napravili jednu pauzu koja je bila preko potrebna da se mozgovi malo očiste, s vremena na vreme dobro je promeniti ulje.
Naročito za tebe kao autora, poslednja tri albuma bila su svojevrstan “crni talas” u karijeri benda?
Milan: Upravo – ja bih hteo da se očistim od toga, mislim da nam je dosta – pojelo nas je ovo teško ratno vreme… Ti sukobi među ljudima koji su se promenili. Želimo da izađemo iz toga – što pre to bolje.
Primećujem na tonskoj probi da je jako komplikovano namestiti zvuk?
Milan: Zato što je zvuk sveden na klavir, gitaru i glas, što znači da sve mora da bude savršeno, jer, ima isuviše malo instrumenata, sve je ogoljeno. To je za mene novi proces rada, koji me jako raduje.
Samim tim – bilo bi interesantno da se pojavi i jedan nosač zvuka sa tim akustičnim verzijama…
Milan: To bi zaista bilo lepo. Mi smo tako nešto i planirali, ali je trenutno takav jedan projekat neostvarljiv, to je neizvodljivo iz banalnog, najglupljeg razloga koji postoji – svi adekvatni prostori koji nam se dopadaju i u kojima mislimo da možemo da načinimo kvalitetne snimke (Studio M – Novi Sad, Atelje 212) trenutno su dugoročno zauzeti i ne mogu da se dobiju, ali ja sam optimista i verujem da će se termini nekako uskladiti i da ćemo uspeti da uđemo u studio toko jula. Na materijalu će se najverovatnije naći sve one stvari koje mi i inače sviramo na koncertima, ali konačan spisak još nije načinjen.
A šta možeš reći što se tiče nekog novog studijskog, a “električnog”, albuma one kompletne Ekatarine Velike?
Milan: Ne znam još konkretno šta će to biti, neke stvari vidim samo u naznakama. Nema nam druge – treba da se zaključamo i da sviramo, da provociramo neprekidno svoju kreativnost i njene krajnje limite. Muzika će onda, kao i obično – neobična, sama iz nas da iscuri. Eto – to će se naći na budućem albumu EKV.
Napomena
Bilo je proleće ’94. i Milan je, nikad osmehnutiji, krenuo sa Magi po Srbiji da svira unplugged koncerte. Preplanuo, upravo stigao iz Brazila, širio je oko sebe dobru energiju promena. Pričali smo u garderobi, neposredno pre jednog od tih neverovatnih nastupa, bez fotografa i kamera, nakon nekoliko utegnutih intervjua iz bliske prošlosti, to je bio prvi put da nisam izludeo od treme jer pričam sa ikonom… Na žalost, nekoliko meseci kasnije shvatio sam – i poslednji.
