Priče o Novom talasu: Zvuk koji je probudio Beograd
Jedne letnje večeri 1980. klinci su usnuli san, iz koga se mnogi nikada nisu probudili. Rođen je pokret koji će dobiti kultni status u jugoslovenskoj istoriji muzike i kulture. “Novi talas” se s pravom naziva poslednjim snom Jugoslavije.
Bio je jun 1980. godine. Koncerti u SKC-u još su bili besplatni. Takva je bila i svirka na plakatima elegično najavljenim kao “Poslednja igra“. Niko od onih koji su se te večeri popeli na binu nije ni slutio šta će se dogoditi. Koncert na kome su svirali promenio je sve – jugoslovensku muziku, kulturu, Beograd, Zagreb, Ljubljanu. I što je možda najvažnije – obeležio je čitavu jednu generaciju. Poslednju mladost Jugoslavije, kako će je kasnije nazvati.
Publika je bila hipnotisana. Nikada ranije tako nešto nije se našlo na koncertnoj bini u Beogradu. Neviđena energija Šarla Akrobate, pankerski bunt i londonski duh Električnog orgazma, elviskostelovski imidž, muzička inventivnost i provokativni tekstovi Idola.
Za mnoge, tog dana rođen je muzički pravac i kulturni pokret koji će ostati zapamćen kao jedna od najuticajnijih i najautentičnijih popkulturnih fenomena u Jugoslaviji – “novi talas”. Te letnje večeri tadašnji klinci usnuli su san, iz koga se mnogi nikada nisu probudili. Skori raspad velike države i ideologije, građanski rat, strah i beznađe koji će uslediti, učinili su da “novi talas” dobije gotovo kultni status u novijoj istoriji muzike i kulture. I da se sa pravom nazove poslednjim velikim snom Jugoslavije.
Muzički to nije bila sasvim nova pojava. Jugoslovenski novi talas nastaje pod uticajem panka i new wave-a koji je već osvojio Veliku Britaniju i Ameriku. Međutim, nikada se neki muzički pravac nije tako dobro primio na jugoslovenskom tlu i sjedinivši se sa duhom slobode koji je provejavao posle Titove smrti i buntom koji je tražio usmerenje i stvorio sasvim novu vrednost.
Trideset pet godina kasnije “novi talas” je sinonim za neko srećnije vreme, za kreativnost, pobunu i nepristajanje na nametnute vrednosti. Za generacije rođene u vreme kada je “novi talas” bio na vrhuncu, a odrasle devedesetih godina kada je urušeno društvo koje ga je iznedrilo, to je simbol izgubljenog raja. Milan Mladenović za njih je muzički bog i pesnik značajniji od bilo kog iz školske čitanke, a EKV etalon muzičkog ukusa i urbanog duha. Za kritičare ploča Idola – “Odbrana i poslednji dani” do danas je ostala najbolji rok album objavljen na ovim prostorima. Smrt Vlade Divljana oplakala je čitava bivša Jugoslavija. Pre nekoliko godina stasala je čitava generacija mladih bendova inspirisanih, više muzički nego duhom, prvim radovima Šarla, Idola, Orgazma i Ekatarine. Osamdesete su, zahvaljujući novom talasu postale mit.
Tri i po decenije kasnije o ovom pokretu se i dalje govori i piše. Činjenice i objektivne okolnosti prepletene su sa nostalgijom i sentimentom u vezi s vremenom koje je nepovratno prošlo. To je i razlog za novo tumačenje “novog talasa”. Nameće se pitanje kakav je objektivno bio uticaj pokreta koji je, makar na tren, približio Beograd, Zagreb i Ljubljanu više nego što su to mogle ideje bratstva i jedinstva, radničkog samoupravljanja i nesvrstanosti.
Počelo je sve krajem sedamdesetih. Za generaciju koja je tada stasavala Beograd je bio dosadan grad. Maršal je još bio živ, a iz sivih solitera još je zračio duh socijalizma. Iako se kraj Jugoslavije već kuvao iza partijskih kulisa, mladi su videli samo jednolične gradske fasade na kojima još nije bilo čak ni grafita. Najpopularniji bend bilo je Bijelo dugme, čiju je muziku omladina koja je sebe smatrala urbanom prezrivo nazvala pastirskim rokom.
Zvuk koji je probudio Beograd stigao je sa zapada, iz Londona. Najpre je to bio pank. Srđan Gojković Gile, kasnije vođa Električnog orgazma, iz Londona je te 1977. godine doneo tek objavljenu ploču (prvu i jedinu) Seks pistolsa – Nevermind the bollocks. Ubrzo je iz Ljubljane stigla i vest o prvoj jugoslovenskoj pank grupi – Pankrtima.
Klinci koji su u to vreme imali petnaest ili šesnaest godina ohrabrili su se i pokušali da imitiraju svoje londonske idole. Prva generacija beogradskih pankera ostaviće kasnije značajan trag u srpskoj kulturi. Bili su tu reditelj Srđan Dragojević, pisac Vladimir Arsenijević, Velibor Miljković, koji će kasnije postati poznat kao Toni Montano… Tek što se Beograd navikao na duge kose i hipike, oni su počeli da se šišaju sasvim kratko, pocepali su farmerice, zakačili zihernadle u jakne i počeli da autolakom ispisuju prve grafite. Rađao se novi Beograd.
Slušati narodnjake u to vreme bila je sramota. Čitao se čuveni britanski časopis New musical express što je u drugim socijalističkim prestonicama bilo nezamislivo.
Dani Savskog venca
Beogradsku scenu krajem sedamdesetih, u predvečerje buma “novog talasa”, odlikovao je niz malih, lokalnih kulturnih zbivanja, koji su bili seme nastanka novog pokreta. “Dani Savskog venca“, recimo, bili su događaj koji je okupljao veliki broj umetnika u povoju. Opština je plaćala prostor i iznajmljivanje opreme, što je bilo dovoljno da se na jednom mestu okupe muzičke grupe, slikari, konceptualisti…
Nova, pankerska ekipa okupljala se u podzemnom prolazu na Terazijama ili ispred “Moskve”. Hipici, već pomalo pregaženi vremenom, držali su svoju staru poziciju ispred, tada jedinog, dragstora u Nušićevoj ulici. Kod Manježa se okupljala gej ekipa. Bili su tu i “silosi”, kako su zvali prve “žestoke momke”, koji su bili više gradske siledžije nego ozbiljni kriminalci kakvi su u to vreme još “izvoženi” na zapad. “Šminkeri” su bili uvek doterani i dobro obučeni, ali su uglavnom slušali urbanu muziku. “Disko” ekipa okupljala se na čuvenim žurkama koje je organizovao Boban Petrović.
Sretali su se i u “Cepelinu” kod Pete beogradske gimnazije, jednom od retkih mesta za izlaske u to vreme. Gimnazijalci su išli na matine, koji je počinjao kasno po podne i završavao se oko devet. Tada je na scenu stupala starija ekipa gradskih šminkera.
Ne tako bogat noćni život zamenile su kućne žurke koje će prepričavati i decenijama kasnije. Legenda kaže da su se najbolje žurke održavale u kući Cvijetina Mijatovića, narodnog heroja i prvog predsednika predsedništva SFRJ posle Brozove smrti. Njegove kćerke bile su prave princeze novog talasa. Družile su se sa tada glavnom ekipom u gradu – u njihovoj vili na Dedinju okupljali su se Milan Mladenović, Bojan Pečar, Dušan Gerzić Gera, Bebi Dol, Margita Stefanović, Nebojša Krstić, Peca Popović, Miško Plavi, Goran Vejvoda, Kori i Lenka Udovički, Sonja Savić… Umetnici i deca iz dobrih porodica. Vilu je čuvala policija, a unutra su ludovali klinci koji će uskoro postati “novi talas”.
Maja i Mira važile su za fatalne devojke. Prijatelji ih opisuju kao lepe, pune neobične energije i, pre svega skromne.
Mira Mijatović
Foto: Branimir Ružić
– Iako joj je otac bio predsednik države, Maja je svako veče dolazila u grad trolom i sa nama dangubila u prolazu kod “Moskve” – seća se danas novinar, a tada panker Branko Rosić. – Čak i ta njihova kuća nije bila ni blizu onome što zamišljate kada danas pomislite na dedinjske vile.
Kasnija sudbina sestara Mijatović po mnogo čemu biće simbolična. Njihov život i kraj postaće paradigma izgubljene generacije i propasti zemlje koja je pojela sebe i svoju mladost.
