Riblja Čorba – 40 godina nakon “Istine”
Strašno kako godine brzo zamiču iza ugla života, u kasačkom sprintu, ne ostavljajući ni tračak nade da se malo zauzdaju ti jahači koji bezglavo jure u nekakvom svom prašačkom naumu da budu srećniji, bolji i plemenitiji, no sve se pretvori u priču o pohlepi i spoznaji da smo, ipak, takvi kakvi jesmo, odnosno da nismo onakvi kakvi bismo se hteli predstaviti. Da, lepota našeg poroka ogleda se u svim onim iskušenjima pred kojima smo se okliznuli, ali nije da to nismo hteli, nije da nas je neko gurao u taj kliše odurnosti i bespomoćnosti, jednostavno, izbor je uvek naš. Kasnije dopametovanje ne igra nikakvu važnu ulogu. Što je učinjeno, biva učinjeno i posledice su tu. U osmišljavanju sopstvene veličine uvek se zaboravlja korenita stvar, a to je odgovornost. Pogotovo kada stvari krenu loše…
U jednom takvom vremenu, kada je lucidnost življenja sve više bivala napuštena od doze straha, kada je raskol pameti tek kasnije trebao biti doveden do usijanja, mršavo podvučena linija između tragikomičnosti i dramaturološkog zapleta na političkoj sceni, Riblja Čorba je svetu podarila svoj šesti album, jednostavnog naziva Istina. U borbi za njom, mogla bi se danima voditi rasprava, ali uzalud. Rajsko voće je samo iluzija i ništa drugo. Bila je to 1985. godina, još do kraja nisu utišani poratni pokliči, a novi su se tek tiho pomaljali. Onako uvijeni, da budu što manje prepoznatljivi, a da se opet za njih može kazati da su svoje reciklirane spoznaje izvukli iz nekih drugih vremena.
Bora Đorđević i bend uradili su jedan jednostavan album pun žestoke gorčine, pronicljivih tekstova i ništa manje odlučne muzike koja je jednostavno praštala noseći nekakav novi prizvuk tadašnjice. Na albumu je u numeri Disko Mišić svoj zauzvratni doprinos dao i Goran Bregović. No, naravno da se album pamti po apokaliptičnoj, a kako je drugačije opisati u jednoj reči, temi Pogledaj Dom Svoj Anđele. O njoj je već sve odavno rečeno i objašnjeno, zato ću je ovaj put svesno preskočiti, sa tužnom napomenom da se u Domu nisu prepoznali mnogi na koje su se stihovi odnosili…
Sa svežim snagama, Vidojem Božinovićem i Nikolom Čuturilom, Vicko, Miša i Bora još jednom su pokušali, ali i poprilično uspeli, da donesu osveženje na tadašnju rok scenu velike nam bivše domovine. Ima nekoliko teških, da ne kažem mučnih, stihova, no u cilju istine ili bar njenih tragova, nadolazeći vetar promena lepršavo se utrkivao sa obrušenim snovima i novim nadanjima.
Album otvara Ajde Beži, pesma koja govori o rastanku partnera. Za njom sledi Neću Da Te Volim koja predstavlja još jednu kiselo – ljubavnu poemu, brzu, inspirativnu sa kratkim gitarskim solo deonicama. Kao treća tema polako, ali sigurno, isplivava Hleba i Igara. Monstrumno jaka, ratnička, kroji unutrašnju snagu bića, milosti nema, jer u suprotnom, plemenitost se smatra za slabost. Dok je krvi, hleba i igara, biće i sveta. Nema pobede na poene, samo klasičan nokaut je u igri.
Monumentalna Sačekaj zatvara prvu stranu albuma. U principu, još jedna kvazi ljubavna stvar, ali daleko od onih klasičnih laganica kojima je Čorba cepala srca u pređašnjim pesmama sa istom, odnosno, slličnom tematikom. Sledi ljutita Alo. U najavi gastajbajterski poklič onih koji napuštaju domovinu. Tada se uglavnom putovalo vozom, kao prevoznim sredstvom koje, ili spaja, ili razdvaja ljude. Dinamična, vokalno razdragana, pretećim glasom nošena i kao da upozorava za ono što tek stiže. Prolaznost svega ugrađena je u nju. Na nekoliko mesta žestoka gitarska solo deonica kao da se utrkuje sa Borinim ljutitim glasom. Sledi Disko Mišić sa Bregovićem kao drugim vokalom. Simpatična, vesela tema, koja šaljivo, no možda i iskreno, peva o tome kako ništa vredno nije… Ovde je Goranovo uzvratio gostovanje Bori Đorđeviću, zahvalnost na Pedikulis pubis sa nešto ranije objavljenog St albuma Bijelog Dugmeta.
Sledi tema Verno Pseto. Ona rečito govori o tome kako se i najdivljija životinja, čovek, može ukrotiti, te kako, na kraju svake priče, zna se ko u bračnim odnosima izlazi kao pobednik, ne mogu se oteti utisku da je pisac i ovde bio u pravu… Kao pretposlednji song na albumu postavljena je fantastično oslikana Dvorska Budala, numera koja može s ponosom optirati u bilo kom okruženju i bilo kada. Pitanje je, samo, mora li se uvek imati gospodara…
Album zatvara Pogledaj Dom Svoj Anđele, tekstopisačka kruna, muzički suptilno obrađena u rok maniru, ali je kasnije imala niz različitih izvođenja, uključujući i briljantnu horsku izvedbu. Uvek aktuelna, te po mom skromnom mišljenju, zajedno sa Hleba i Igara i Dvorskom Budalom, čini kičmu albuma.
Takođe, ni omot albuma ne bi se smeo zaobići. Vešto ugrađena lica članova benda u nišku Ćele kulu, govore o samom raspoloženju benda. Album je dizajnirao Jugoslav Vlahović i svojim grafičkim rešenjem uzburkao javnost. Provokativan, ali nadahnuto i ovog puta je ostavio antrologijski umetničkog traga.
I ovaj album, kao i prethodna tri, producirao je John Mc Coy, basista i producent Gilan benda.
Rock expressije mladog Rogošića: Roze poze – Roze poze (Daj gol) (1990)
