1983: Balkanska godina u kojoj je rokenrol ušetao u fabrike
Čika Toni i tetka Vera bili su u ranim 40-im kada su krajem sedamdesetih došli iz sela u blizini Kumanova, u veliki živopisni grad Skoplje, da rade u fabrici.
Dakle, seoski život im je bio težak, a izgradnja zemlje zahteva žrtve i oni će se žrtvovati. Zaposlili su se u tadašnjem gigantu MZT (Metalski Zavod Tito – Skoplje). Čika Toni je radio na mašini – drebong (nakon završenog kursa) u odeljku za završnu obradu zupčanika, a tetka Vera u kuhinji. Miran život, plata prvog, odmor, kafana, vikend, fudbal, više se nije moglo… a hteli su.
Da bi napredovali, da ne bi bili maltretirani, poniženi, morali su da uzmu knjižicu Saveza komunista (nešto to i danas zvuči poznato), ali nisu hteli da budu poltroni, lažovi.
Njihovi junaci bili su zvezde narodne muzike tog vremena – Tozovac, Lepa Brena, Kemal Malovčić, Halid Bešlić, Jašar Ahmedovski, Zorica Brunclik, Hasan Dudić, kao i Alija Sirotanović (koji je 1949. oborio rekord u jednodnevnom kopanju uglja od 152 tone. Čovek koji je postao idol čitavih, tadašnjih, generacija umro je sam u siromaštvu. O njemu je pevalo i Zabranjeno pušenje.
Negde 1983. godine (ja dete) vidim ujka Tonija sa dugom kosom, farmerkama, a iz njegove kuće se čuje rok muzika! Isto se desilo i sa njegovom ženom, tetka Verom. Po komšiluku su počele da kruže razne priče, da su postali hipici u starim godinam, da su se drogirali, da puše razne stvari i da im je pamet skroz otišla. U razgovorima čika Toni više nije bio isti, nije pričao o fudbalu i Hasanu Dudiću, ni o tome koliko je piva juče popio. Krenuo je da ubacuje rečenice o boljem životu za sve, da tvrdi kako dosta je nepravde, da treba promeni ovo… ono. Novi čovek. Na poslu je poskidao plakate golih žena i Lepe Brene i zalepio postere novosadske rok grupe Balkan. Taj postupak naveo je više njegovih kolega da usvoje takvo ponašanje.
A o čemu je pevala relativno nepoznata grupa Balkan, koja je brzo izašla iz anonimnosti? O teškom životu radnika, o mladima koji ne vide perspektivu, o prijateljima čiji je jedini događaj fudbalska utakmica u nedelju i posle toga piće u lokalnoj kafani. Mnogi su se našli u tekstovima i pesmama vođe grupe Aleksandra Lekija Cvetkovića, citirali i pevali njegove pesme. Njegova poema o ocu i teškom životu “On je trideset peta-šesta” postala je nezvanična himna rudara, fabričkih radnika, kamiondžija, automehaničara…
Ljudi koji su do juče pevali “Sitnije Cile sitnije” sad odjednom pevaju njegove pesme, a tekst pesme “On je trideset peta-šesta” odražava realno to vreme:
On je tridesetpeta-šesta / večno treća smena/ on je tridesetpeta-šesta/ bez kravate, umorna i povijena/ Minimalac svakog prvog/ mala firma, šta će sutra biti/ topao hleb i litar mleka/ akontacija, zajmovi, krediti/ On je tridesetpeta-šesta/ ne razume svaki izam/ on je tridesetpeta-šesta/ podmeće leđa za realizam/ On je tridesetpeta-šesta/ preko sindikata na more/ on je tridesetpeta-šesta/uvek u parteru/ nikad gore.
Ili pesma „Moji drugari“:
U maloj kafani/ u rupi kod Anđe/ piju pivo i prave lom/ danima vode iste svađe/ zaboravljaju kevu, ćaleta i dom/ Ma, nemate šansu u kupu šampiona/ ma Gudelj je majstor, a Šure je truba/ za Sušića ste dali toliko miliona/ navijaju za boje svoga kluba/ Moji drugari, la, la, la, la, la, la/ Pričaju stalno o seksu/ petog keca u rukavu kriju/ sanjaju veliku lovu/ mnogo puše, psuju i piju/ I mada u nezreloj dobi/ grle i ljube staru pevaljku/ a posle fajronta u maloj sobi/ prave veliku sedeljku…
Kao i tekstovi pesama “Kolonisti”, “Blato i bogatsvo”… Ta 1983. je godina kada je rokenrol ušetao u fabrike i rudnike. Nije da ranije nije bilo pokušaja da se napišu pesme sa takvom ili sličnom tematikom, poput ciničnog Buldožera (“Novo vreme”) koji su pokušavali da sviraju u stilu Frenka Zape, ali nisu uspeli da dođu do širokih narodnih masa… ili kao prvi pankeri Pankrti (“Računite z nami”, “Totalna revolucija”, “Kruha in iger”) koji su ostavili dubok trag na prva tri izdanja, ali nisu shvaćeni previše ozbiljno… ili genijalni Štulić, sa svojim besom kojeg je isterivao u tekstovima (npr. „Kurvini sinovi“), koga su prihvatali uglavnom intelektualci, studenti…
Ono što je Balkan uradio sasvim iskreno, bez pretenzija, spontano, ali sa puno gneva, prihvatila je gomila običnog sveta, a vreme je bilo slobodnije, jer… otišao je najveći sin SFRJ i moglo se slobodnije pevati i disati.
Objavili su četiri albuma slične muzike i tematike, nisu imali nekog posebnog komercijalnog uspeha, ali su postigli nešto što je malo ko ikada uspeo. I dalje su aktivni i sviraju.
A čika Toni je već odavno u penziji, još je tu među nama, video me pre neki dan i veli: Napisao si puno toga skoro za sve u komšiluku, a za mene ćeš kada?, dok sa prozora njegove kuće, trešti muzika Balkana i “Tridesetpeta-šesta II deo”:
Moj stari više ne ustaje u pet/ ostao je zauvek na pedeset šest/ ne muči ga više srce leđa i noge/ ni prljave laži ni nepravde mnoge/ Moj stari nije hteo u SK/ zbog silnih poltrona i lopova/ što su svoje pravo lice/ krili iza crvene knjižice/ Moj stari je ipak našao mir i sreću/ u biljkama zelenim i u cveću/ skriva ga daleki rajski vrt/ u koji anđele odnosi dobra smrt/ Moj stari više ništa ne moli ni ne traži/ ni da mu u lice ne sipaju laži/ ni da smanje tu prljavu tenziju/ i da ga najzad puste u penziju.
