40 godina kasnije: Kako je Valjak uhvatio ritam
Koliko je samo suptilnosti neophodno da nežnost reči nadvlada zveket, čitaj u 2l. veku – laserski šum oružja, dugoročno nagomilavanog, da bi se koristilo u bescenje ljudskih života. Oduvek su ljudi svoju nemoć koristili kroz pesmu, pokret ili ples, da svoj urodjeni utopizam u nekakvom budućem životu, opravdaju u sadašnjem postojanju. Noseći ritam u sebi, taj maleni damar koji ih održava u životu, nedrili su trenutak nade u neke izvore hladne, ali pitke vode, kao poslednju kap koju neguju na izgrubelim dlanovima. I tako u krug.
Večnost kapljice života, snova i ljubavi, ali i iskušenja, progona i smrti, naličje je jednog te istog univerzuma sagledanog žmirkavim očima bede i tuge, ili ozračenim i raskalašnim očima bogatog sveta. Biti između je možda i najbolja opcija, ali nije lako uvek uhvatiti stranu sredine… A vetar nosi sve pošasti koje može skupiti pod svoje okrilje.
Ima tome pune četiri decenije kako je Parni Valjak objavio svoj osmi studijski album pod nazivom „Uhvati ritam“, samo godinu dana posle izlaska prethodnog materijala nazvanog „Glavnom ulicom“. Svakako da ima sličnosti između njih, no, lično mislim da je „Uhvati ritam“ nešto vedriji, razdraganiji, i u muzičkom smislu, zreliji projekat. Tačno je i to da su sve numere na granici između jačeg popa i mekšeg roka, da su sve teme izuzetno lepršavo razrađene, a u isto vreme protkane nekom setom.
“Uhvati ritam” je jedan optimističan događaj koji sve teme ređa u jedan niz lagodnog sadržaja, čak i onda kada je ljubavna patnja neminovna, ona se proživljava kao nešto što se veoma lagano nosi, onako pomirujuće, bez poriva agresivnosti i uzaludne posesivnosti jednog ljubavnika u odnosu na drugog. Lako je pevati o ljubavi, treba je preživeti i onda kada samo sen od nje ostane, kada se zapitamo kuda se sakrila i gde su otišli oni ideali i vera. Hus, idejni vođa Valjka, je sve to na jedan suptilan način izneo, u jedno vreme, kada se ni gubitak ljubavi nije toliko tragično doživljavao, i kada je povređeni sam svoje rane zbrinuo.
Na albumu je vidljiva i saradnja sa dva beogradska pevača koji su bili u zaletu – Dejan Cukić, kao sjajni vokal, moćnog i razložnog glasa, odlično je podržao sve visoke tonove i pretskazao da se na njega može i te kako računati. Momčilo Bajagić Bajaga je, posle višegodišnjeg učestvovanja u jakom superligaškom bendu, počinjao solo karijeru. Treći znameniti gost bio je legendarni zagrebački muzički novinar Dražen Vrdoljak. Zanesenjak na gitari, prepun muzičkog vica i simpatičnih aranžmana, sasvim pristojno se uklopio u prateće vokale na naslovnoj temi, više u smislu podrške koju je davao starijim kolegama, nego što je kvalitetnim vokalom doprineo podizanju same pesme, za razliku od Cukića.
„Uhvati ritam“ je bio smisleni poduhvat kada se nazirala neka, sada se već može reći sa ove vremenske distance, varljiva nada, ali koja je tada respektabilno tekla u smislu mnogo većeg uzajamnog davanja i ličnog poštovanja, no kao sada kada se samo trči za plenom. Taj pevljivi duh ljubavi i radosti oseća se kroz ceo album. A tek o kolegijalnosti među bendovima ne treba trošiti reči.
Protok vremena nije ostavio traga na albumu, neke teme kao da su sada sišle kroz vokabular ljubavi i strasti. Umereno i dostojanstveno, sa puno razumevanja, vere i nade klize note vedrine u jedno vreme u kojem se još uvek nisu nazirali krateri neostvarenih nadanja. Sam Valjak je tada samo potvrdio zrelost, stabilnost i raskoš koju je negovao deceniju unazad. Pored naslovne, izdvojile su se pesme „Ostani sa njim“, „Samo ona zna“ i „Pusti nek traje“.
I na kraju, citiram finale samog albuma: “Ljubavi primaš koliko i daješ…“. Razmislite i o tome dok očima pretrčavate po ovom tekstu. Ako zaista želite uhvatiti ritam života, usporite malo, videćete da vredi.
