Balada o starom vojaku i Lačnom Franzu
Derventa (Bosna i Hercegovina). Prije izvesnog broja godina tamo sam služio vojni rok u JNA (prije rata), u nekim ovakvim, onakvim jedinicama. Nakon toga su išle prekomande iz jednog u drugi grad, iz jedne u drugu republiku, sada u drugim zemljama. To je period kada su Yu scenom vladali Prljavo kazalište, Haustor, Azra, Disciplina Kičme…
Mi vojnici – rokeri, puštali smo muziku posle podne u krugu kasarne koja se preko zvučnika slušala ono baš daleko izvan kasarne. Između nas bio je i jedan momak Slovenac Marko, koji je kad je bi njegov red pustao Buldožer, Pankrte, Paraf, Videosex. Često sam razgovarao o muzici s njim, ali svaki put kad bih ga pitao za Lačni Franz, nije odgovorio i nikad nije puštao njihovu glazbu.
Nisam bio fan Franza i nisam pokušavao postavljati druga pitanja. Jednog dana Marko me pozvao u dvorište, uz njega je bio onaj mali kasetofon EI Niš, otišli smo na poligon izvan kasarne… seli, i on je izvadio kasete i pustio pjesmu “Stari vojak” Lačnog Franza. Kako je pjesma odmicala, Marko se počeo tresti i odjednom su krenule suze, suze koje nisu prestajale pet minuta, kao da će poplaviti celu kasarnu. Nakon toga puštao je “Praslovana“, “Ikebanu“, “Djevojku“, “Zbogom“, “Ne mi dihat za ovratnik“, “Slon med porculanom“, “Čakaj me” pa se vratio ponovo na “Stari vojak” i opet suze – kao velika reka koja se kao bujica slivala s njegovih obraza.
Pesma je, kako mi je rekao Marko, napisana za njegovog oca Janeza (ili se on u njoj pronašao), čiji se život potpuno promijenio otkako su ga makli kao starješinu iz JNA, ne samo njegov život nego i cijele familije. Nakon kratkog vremena, Janez, Markov otac počinio je samoubistvo. I odjednom mi je postalo jasno zašto Marko nikad ne pušta Lačnog Franza, jer svaka riječ, svaka nota, svaka pjesma ga je potsećala na oca.
Nakon dva dana Marko je otišao u prekomandu, a meni je ostavio njegov kasetofon i kasete. Posle nekolko dana sam i ja dobio razmeštaj, i tamo negde na mirnom mjestu počeo svakog dana slušat taj novootkriveni bend. Pošto su pevali na slovenskom pitao bih vojnike iz Slovenije šta znače određene reči.
Pesmu po pesmu, riječ po riječ, stih po stih, otkrivao sam teme kojima su se bavili. Takva duboka slovenska duša, takva percepcija nepoznatog, takav cinizam i vizija, crni humor do tada nisam čuo. Od tog perioda postao sam njihov fan.
A počeli su negdje 1979. u Mariboru. Osnovao ju je gitarista Oto Rimele zajedno s klavijaturistom Mirkom Kosijem, bubnjarem Andrejem Pintaričem i basistom Zoranom Stjepanovičem. Počeli su obradama tuđuh pesama, dok im se nije pridružio Zoran Predin. U njemu su našli lidera, tekstopisca, pevača, kompozitora.
1981. je izašla “Ikebana“, prvi album u produkciji Helidona. Prekrasno izdanje, originalnog stila, s toplim tekstovima koji prelaze u sarkazam, otpevanim na slovenskom jeziku. U to vrijeme u Jugoslaviji je postojala komisija za šund i ta komisija je proglasila ovu ploču takvom (verovatno zbog celog koncepta albuma i pesme „Praslovan“) poistovećujući ga sa pesmama koje su kasnije izvodile Lepa Brena i Dragana Mirković. Naknadno se vidjelo da je taj potez imao političku pozadinu, ali je YU rok kritika obožavala ploču, a i publika ih je zavoljela.
Slede kvalitetni albumi: 1982. Adijo pamet, 1983. Ne mi dihat za ovratnik, 1984. Slon med porcelanom, 1986. Na svoji strani, 1987. Sirene tulijo, 1989. Tiha voda.
Godine 1986. grupu napušta gitarista i skladatelj, osnivač Oto Rimele i prelazi u Laibach. Ostali popunjavaju mesto novim gitaristom i objavljuju i dalje ploče, drže koncerte, turneje… Tek će vremenom potpuno sazrijeti i postati najveće ime slovenske scene.
Polako se, vremenom, zamaraju jedni od drugih, te realizuju svoje solo albume, posebno Predin. Da zaokruže sliku, zadnji album Zadnja večerja (1993.) objavljuju u potpuno novoj postavi, u kojoj je jedan od pratećih vokala Robert Pešut Magnifico (jedno od najvećih imena tamošnje scene). I sledi pauza.
Zoran Predin objavljuje kvalitetne solo albume, održava koncerte i postaje jedan od rijetkih kvalitetnih Yu kantautora, u nivou Dedića, Jusića, Šobića, Balaševića… 2014. reformiraju se i objavljuju dve solidne ploče, Lađa Norcev i 2016. Svako dobro na hrvatskom jeziku.
A što se tiče Marka iz Slovenije, još smo drugovi, ponekad se čujemo pa i vidimo, onaj EI Niš kasetofon su mi ukrali, ali zato još uvek čuvam one kasete i nežne uspomene iz jednog davnog vremena.
