Six Pack – 30 godina prkosa i ponosa
Znate li šta je najveći uspeh benda koji dolazi iz provincije (teritorijalno gledano) a da nema veze sa kvalitetom muzike koju predstavlja na širem podneblju rokenrola? Odgovor je jednostavan: nije se raspao i ostao je veran mestu iz kojeg potiče.
A u međuvremenu, svašta se zgodilo, menjale su se države, popularni trendovi u muzici i slično, no Six Pack je istrajao u svojoj doslednosti razumevanja rokeknrola. Osnovna nit je sadržana u samom naslovu ovog teksta, to je ponos i prkos. Imati svoj stav, pogled na svet, ma kakav bio, možda i nerazuman u nekim situacijama na koje ni sami nisu mogli uticati, bez bilo kakve ideološke obojenosti, ali od početka formiranja benda, sa svim onim dečjim bolestima koje se u muzici preboleti moraju, izgradili su svoj prepoznatljivi stil. Od sirovog panka, godinama su se muzički nadograđivali. Prosto rečeno, sve više muzike su unosili u svoje pesme dok su tekstovi bivali sve jači i jači.
Od školske svirke do velikih prostora sam bend je brzo napredovao. Ne zaboravite da se njihov sam početak vezuje za devedesete godine prošlog veka, da svet koji su oni u svojim dvadesetim godinama života posmatrali i kritički se osvrtali na probleme u društvu, bez da su u poziciji da ga sami preduprede, pokušali su se izdići iznad samo sistema kroz taj mladalčki bunt. Za tri decenije možda se mnogo toga promenilo, a možda i nije, ali je bend svakako izrastao u jedan više nego uzoran klupski bend na nivou, ne matične države, no celokupnog regiona. Naravno da problem uvek ostaje taj nedostatak u smislu angažovanja drugih koji su mogli pomoći da sam bend prevaziđe opisane okvire, a koji izvire iz činjenice da dolaze iz malog grada. Što je, na žalost, tačno u smislu prepreka koje se postavljaju od strane umišljenih predstavnika medija iz metropole, ali što apsolutno ne odgovara umetničkom sadržaju koji je iz sebe stvorio Six Pack.
Što se tiče sociološkog aspekta doprinosa benda on je svakako prevazišao edukativan narativ slobode koji se ocrtava u njihovim temama. Univerzalna nezavisnost potiče iz svih onih malih sloboda koje ljudi imaju, ili bar misle da ih imaju, a jedna od najvažnijih premisa za opstanak obične jedinke je sloboda misli, izražavanja i delanja. U početku lagano prikriven, a zatim otvoren stav, da ono što valja u slatkorečivosti šarenih ekrana je samo uništavanje neosnovane nade, istinito je opisano u njihovom poslednjem singlu, kratkog naziva Ua!
U tri decenije rada, stvaralaštva, ali svakako i zamora, nije lako izneti na svojim muzičkim plećima sve nepodopštine koje život nosi, ne iskvariti dušu deteta oličenu kroz ratnike rokenrola. Zbog toga ne čudi da bend ima svoje pristaše neomeđene bilo kakvim granicama, kako muzičkim, tako i državnim. Njihove pesme su svakodnevne, male stvari, nalivene kroz lavirint bola i ushićenja koje razaraju zvuk, ljubavne teme ocrtavaju bliskost sa svim problemima koje mladost nosi, ali reskost u vokalu, muzici i tekstu, da se osetiti na jedan specifičan način.
Ma kako studijski zvučao fino upakovan, Six Pack je pre svega koncertni bend. Lako uspostavlja kontakt i sa publikom koja nije njegov preterano veliki fan. No, već posle prvih uvodnih songova, neprocenjivom energijom života bend zaokuplja svakog ljubitelja rokenrola. Sirovi pank pretočen u magiju rokenrola, sa britkim tekstovima, jasno definisanim stavovima, slušaoca zatiče u ugođaju ushićenosti, opuštenosti, ali na kraju svakog koncerta, kada prođu ti trenuci oduška, hteo ne hteo, slušalac se mora duboko zamisliti o onome što bend ostavlja za sobom. A to je istina, nenašminkana, oivičena ruiniranim snovima i zagubljenim ambicijama malog čoveka u okruženju svirepih laži utkanih pretnjama o dostojnosti života.
Kompaktnost samog benda najbolje je uočljiva na živim nastupima koji se ogledaju u izuzetnom sviračkom umeću, kratkim i eksplozivnim numerama pothranjenih u okviru panka, ali duboko utkana i u rok poimanje muzike. Spoj i jednog i drugog na fascinantan način je odraz benda u protekle tri decenije. Ne povodivši se za trenutno popularnim stilovima muzike, Six Pack je gurao svoj pank- rok fazon sve do sadašnjih dana. Nekada više, nekada manje uspešan da privuče slušaoce na svoju stranu, postao je ne samo brend malog grada, već i šireg područja na kojima nastupa.
Ovo nije retrospektivni tekst, niti je posvećen frontmenu benda i članovima, a ponajmanje ponavljanju statističkih podataka o broju albuma, nastupa i slično, nego mali zapis koji govori o Six Pack-u kao brendu jedne određene sredine koji je odavno prevazišao matični grad, ali i samu državu, koji je bio i opstao na vlastitim temeljima rada, upornosti i naravno, talenta, no i bend koji je tri decenije prkosno ispisivao stranice rokenrola, ali koji i definitivno nema nameru da stane. I ne treba. E, tu je taj ponos koji ih izdvaja i od nekih drugih, popularnijih, bendova iz prostog razloga što su ostali na svojim početnim idejama, ujedno ih razvijajući u godinama koje su ih pratile. Ostali su svoji.
