Preslušavanje: BAIR – 2+2=5

U zemlji iluzionista, samo jedan je pravi čarobnjak. U svetu sumanutih rijalitija, samo jedan može biti Veliki Brat. Na granici bestidnosti možemo biti svi mi, dolina greha je suviše mali pašnjak za veliki broj stada, a samo jedan je tor. Koliko god bio prostran, opet je previše mali da zadovolji sve one koji žele kročiti unutra, videti nestvaran šaroliki svetlucavi podijum za ples do smrti, bez prošlosti i budućnosti, sa samo sadašnjom tematikom bespuća, bez misli i znanja, samo nova recka za zabavu ispraznih klošarskih snova. Kada ljudski racio utihne, sva čuda su moguća, nema te zime koja može zalediti dar za glupost, niti leta koji sme otopiti humane emocije.

Album je studiozno pripreman, ne samo u muzičkotekstualnom, nego i u produkcijskom smislu. Moderan, melodičan, oštar, no opet sarkastičan i opor, na momente više nego zreo, ali je u krajnjoj istanci zadržao onaj koren iz koga je iznikao, a to je protest mladog duha i proživljenog iskustva na prostorima, gde hoćeš – nećeš, brzo odrasti moraš, što svakako nema veze ni sa emocionalnom zrelošću ni vrhuncem dostignutog bistrog uma.

Iza kompletnog produkcijskog projekta stoji Dragan Alimpijević Pik, osim za numeru Da li znate šta rade vaša deca, isti je uradio i sve aranžmane za deset numera na debi albumu. Gitarski je pripomogao i Alen Jovanović iz Goblina koji je uradio co-aranžmane u dve teme. Završnu pesmu producirao je Marko Arandjelović. Iza svega ostalog što ćete čuti na albumu stoji frontmen benda Ivan Jelenković. Kompletna muzika i tekst (osim za numeru Kaciga) delo je gitariste benda pomenutog Ivana. Nenametljivo, gotovo iz dugog plana, čvrsto drži kormilo na nemirnim vodama rokenrola.

Naslovna fotografija na albumu je delo Dragana Mančića, brod je uslikan u luci Zeebrugge u Belgiji. Nasukani, prelepi brodić koji ne plovi nikuda, nedostaju samo pojedini akteri iz novela Radoja Domanovića.

Album otvara otrežnjujuća 1984 sa skladnim tekstom rađenim po tematici Džordža Orvela i njegovog istoimenog romana, napisanog bezmalo pre osam decenija, sredinom prošlog stoleća. Biti fascinantan vizionar nije lako, ali naći se u takvom okruženju ljudi i stvari, govori ne o jednom vremenu, nego o ljudima koji nikako i nikada da izađu iz vlastitih učmalih misaonih oklopa. Nije reč samo o tzv. Orvelovskoj godini, ista traje decenijama, možda i duže. Kao da je neskladnost svih ljudskih nadanja i neosnovanih stremljenja podvedena pod dve reči Veliki Brat, tj. On, a sve je to jednako do Boga samog. Prvo ide vika, cika i galama. Sve podvedeno pod pokličom pravovernika, zatim ide parada, parole (panoi), sledi On (Veliki Brat), i naravno sve se završava ratom, odnosno stradanjem. Pa sve iznova. Tema je urađena u klasičnom pank rok maniru, sirova, angažovana, kratka i jasna.

Sledi Aleksandra, jetko ljubavna triler balada u rok angažmanu. Odgovor na staru pesmu Mileta Kekina i Hladnog Piva Pitala Si Me. Ivan je ovde zagrizao i svojoj simpatiji, virtualnoj ili ne, uz njeno ime dodao i svoja osećanja. Kome se svidi neka je pevuši, bez obzira gde. Ona Sanja je treća tema na albumu, umerenog ritma, govori o zatrulelim snovima, samoći i svim onim emocijama koje se ne daju lečiti. Pobeći u san i probuditi se kao neko drugi, biti voljen i biti postojan. O kako nije lako to…

Naredna je Ovo Više Nije Moj Svet aludirajući na neko, sada već odavno prohujalo vreme, drugu zemlju i drugačije junake. Da, majica šivena od snova propalih, ako ima ko trezven da je nosi, biće uvek kao nova. Jednostavne stvari su uvek i najlepše. Sjajna rok stvar, izuzetno brzog ritma, glasa koji nosi kristalnu poruku da je nezadovoljan svim ovim kvazisrećnim elektronskim novotarijama, koji pre samo nekoliko decenija ni u najvećim fikcijama nisu postojala, a sada su svakodnevnica, no sterilno, bez daška svežeg vazduha, mogu stati u jednu, običnu, prostu, majicu. Prave vrednosti, ipak, nemaju rok trajanja.

Peta numera Noći Su Hladne Bez Tebe je samo uslovno rečeno ljubavna pesma, sivilno prazno čekanje na lepše i svetlije obojene dane, ne vidi se izlaz iz stagnacije i monotonije. Kratka i neobećavajuća svitanja, na granici isfrustriranosti i bezidejnosti dati su kroz prikaz današnjice. Sve je gotovo identično svakoga dana, vodi se život na leru, uspan i poslušan.

Državna Firma je sledeći song u ekstra brzom pank rok maniru. Pelinasta parodija na društveno vidjenje egzotičnosti (ne)rada u državnom sistemu. Nimalo vesela tematika, ni za osmeh nije, ali je, na žalost, više stvarna od diplome izdate na šanku. Poruka je shvatljiva i ciljno razumljiva.

Ugasi Tv je pokušaj borbe protiv novokomponovanog odsjaja frigidnih emocija o lažnom uspehu, pričicama sa šarenog ekrana dizajniranog za ubijanje i ono malo preostalog uma u nama. Pesma je poklič u prazno, u vetar koji ga nosi kroz utulela sazvežđa, bez cilja i plana, samo sa zadrškom današnjice i kobajagi napretka u svim i svačim. Laž pretočena kroz sinhronizovani kvazielitizam i kvaziintelektualizam, u ma kakvoj formi bila, na kraju ipak biva prepoznatljiva kao laž, a sve prođe…

Noćas je sledeća tema u veoma brzom ritmu, spev o klasičnoj, modernoj sponzoruši, poniženju ljudske vrste, gde se pad esencijalnih vrednosti meri sa obrnuto proporcionalnim novčanim uspehom. Prodati sebe ne sniženju. Još jedan neuspeh i otupelost ljudske civilizacije. Kaciga je jedina numera za koju je tekst napisao Miodrag Stošić. Put ka suncu može biti različit, ali tragedija je uvek zajednička. Smrt nas pohodi bez obzira da li smo kamikaze ili obična kolaterarna šteta. Prelepa mala storija koja kazuje kolika ljubav majke može biti prema sinu. Ona zna da joj sin ide na poslednji let, ali mu ipak savetuje da stavi kacigu, kako bi ona brinula malo manje. Može se naslutiti i da je reč o posveti svim majkama i njihovoj ljubavi prema deci. Što god imali na glavi, od užasa ne spasava, ako nema u njoj pameti. Svi smo mi ponekad kamikaze, anđeli, bogomdani i slično, za razliku, hajde da malo budemo i razboriti, za promenu neće štetiti…

Pretposlednja pesma je Grad. Umerenog ritma, predstavlja odu svim bezličnim gradovima, ispraznim likovima bez ideja, snova, okruženi svetlima koja skrivaju i ono malo puteva ka istini. Idiličnost je definitivno pojam koji se ne samo ne poznaje na ovim prostorima, nego se i ne propoznaje. Album zatvara, već dobro poznat hit Da Li Znate Šta Rade Vaša Deca, Hit nedelje na Dvestadvojci i sasvim ozbiljan konkurent za hit godine. No, o tom potom.

“2+2=5” predstavlja ozbiljnu korekciju u pozitivnom smislu na rokerskom sazvežđu regionalnog područja, kako samim muzičkim poimanjem sveta, tako i samim usklikom za predefinisanje određene čovečje učmalosti. Na prvi pogled, sem velikog naziva benda na omotu albuma, nalazi se statični brodić nesposoban za bilo kakvu plovidbu za bilo gde, ljuljaška i klackalica za decu, stolovi za obične ljude, pesak i nepregledna morska površina koja se ogleda ka samom bespuću, bez živih bića, bez ljudi, samo pregledni broj netačnog sadržaja, ali koga briga za istinu… Na omotu albuma data je prelepa, ali tužna istina. Slici se ne može ništa poreći, ali oblaci na njoj neumitno govore da samo oni plove niz horizont, samo oni znaju svoj put… Na pesku je ispisan i naziv albuma, suptilno je dat matematički iskaz prostog sabiranja u modernom društvu. Moguće i moguće uvek na kraju daju nemoguće. Naravno, i obrnuto, sve po potrebi ili ukazanju.

Da li Miloš Milivojević, Ivan Jelenković, Saša Zvezdić i Aleksandar Stanković imaju svoj put koji vodi van sivila svakodnevnog življenja ne znam, no začetak im je više nego vrlo dobar, jednim britkim albumom najavljuju neke sasvim solidne zapise rokenrola, odstupajući od prepoznatljivih klišea, kako muzičkih, tako i tekstualno nadahnutih. Istina je uvek samo jedna, teška je za gledati, još je gora za gutati, ali drugog ruha nema, no što je ova. Živeti u svakodnevnom ratu sa svim i svačim, pa i sa samim sobom, težiti ka miru u sopstvenoj glavi i nirvani u duši, nikada nije lako, ali biti borac na prvoj liniji fronta ljudskog razuma, zašto da ne…

Dino Jelusić – Follow the Blind Man

Tags: 2+2=5, bair, knjaževac