Geografija pozitivnog Bajagića
Njegovi pokušaji da u tim godinama rada sa Borom i Čorbom uradi nešto i sam, sveli su se uglavnom na ekcese, te je bilo pitanje vremena kada će se definitivno osamostaliti, jer je u bendu, u samo nekoliko pesama bio kompletan autor (Ja sam se ložio na tebe, Muzičari koji piju, Kad hodaš i Baby, baby dont cry). Svakako da je i hteo i mogao više, ali okolnosti su bile takve da je sve ukazivalo da svestrani talenat mora otići u nekom drugom smeru.
Postoje teme koje, kada ih slušate, pritajenu depresiju uzdižu na još viši nivo rabljene tuge. Ne želite da se solidarišete sa mračnim stanjem koje vidite kada otvorite prozor, sa vazduhom koji teško udišete, a lični skriveni lomovi lagano se bude iz okovanog sna samoće. Još samo ledena kiša treba da se prospe niz prazne i otužne ulice, da vas ponese do dna…
Kada ispliva sva bol iz duše, kada se stopi sa nevoljama ostalih ljudi iz okruženja, eto neraspoloženja za sve pare koje nikada niste u sopstvenu gorčinu uložili. Ili jeste. Mogla bi biti još jedna prazna kafanska priča uneta samo u ceh onima kojima ide u prilog. Stolovi prekriveni kockastim čaršavima nisu samo relikt prošlosti, oni su upozoravajući dah antikviteta koji steže dušu čovečju dok se u uhu lomi poslednji stih pesme koja vas ponovo spušta čelom prema zemlji.
No, život ugodi i protivtežu za sve oblike duhovnog stasavanja iz bezličnog oblika u stanje prezira vlastite ispuštenosti sreće i odene ih u ono ruho šarenosti i veselosti, srećne opuštenosti i mlakog daška umirenosti. U poslednjih četrdeset godina slušanja domaće muzike na ovim prostorima, uvek nekako izbije debi album Bajage – “Pozitivna geografija” u prvi plan. Isti je i pre pune četiri decenije bio pravo osveženje na muzičkoj sceni, a njegov mali, lični doprinos, uveseljavanju običnih ljudi, sa svakodnevnim, pitkim temama, i dan danas je održiv.
Naravno da Bajagi nije bilo lako da u bendu kakav je Riblja Čorba izbije, ne samo u prvi plan, nego i da ono što je malo drugačije, odnosno odudara od izvornog rada Čorbe i frontmena Bore Đorđevića, bude iskazano kroz ostvarenje, tada mladog i uvek željnog dokazivanja, Momčila Bajagića. Skoro punih šest godina bio je član benda, nesporno da je i sam dao doprinos izuzetnim albumima Čorbe, a tu mislim na prva tri, a takođe je evidentno da je postupno, ali sigurno, izrastao u u sjajnog tekstopisca, muzičara i aranžera. Njegovo umeće stvaranja muzike, pisanje tekstova i sviranja gitare nikada nije bilo upitno. Što se tiče vokala…
Njegovi pokušaji da u tim godinama rada sa Borom i Čorbom uradi nešto i sam, sveli su se uglavnom na ekcese, te je bilo pitanje vremena kada će se definitivno osamostaliti, jer je u bendu, u samo nekoliko pesama bio kompletan autor (Ja sam se ložio na tebe, Muzičari koji piju, Kad hodaš i Baby, baby dont cry). Svakako da je i hteo i mogao više, ali okolnosti su bile takve da je sve ukazivalo da svestrani talenat mora otići u nekom drugom smeru.
Te 1984. godine Bajaga je okupio vrsne muzičare i, sve ono što je u početku izgledalo kao šala vremenom se pretvorilo u moćan, da ipak kažemo, prateći bend. Znam da ovo zvuči malo grubo (ne mogu se oteti utisku da je, recimo, vokal Dejana Cukića u odnosu na Bajagin neuporediv, u svakom pogledu), ali je prisustvo kasnijih Insktruktora u drugom planu. Sve u svemu, “Pozitivna geografija” nije najbolji album Bajage i Instruktora u izuzetonom diskografskom opusu koji traje punih četrdeset godina, ali je najverovatnije najzanimljiviji iz prostog razloga što je i tada, a može se reći i u ovom trenutku, drugačiji od bilo kog drugog albuma, ne samo Bajage, nego uopšteno muzičkog sveta.
Od jedanaest, ne predugih, songova, bilo je onih koji su se izdvajali na ovaj ili onaj način, ali su svi činili jednu malu, veselu, složnu celinu. Kratke, male urbane teme, iako je proteklo poprilično vremena i dan danas odišu nekom elastičnom aktivnošću, sažete u vremenskom prostoru koji rađa neke nove nade, veruje se u novu, aktivnu budućnost. Ljubav je i kod Bajage na prvom mestu, ali ima i svakodnevnih tema koje su uobličene u pošalice i lako pevljive pesme.
Materijal je producirao veliki Kornelije Bata Kovač. Uz Bajagu tu su bili Dejan Cukić, Miroslav Cvetković, Nenad Stamatović i Vladimir Golubović. Album je izašao krajem 1984, ali su gotovo sve teme bile poznate publici pošto je Bajaga održao dva veoma zapažena koncerta u proleće iste godine u Zagrebu i Beogradu. To nije prošlo nezapaženo u njegovom matičnom bendu, te je tokom leta 1984. godine dobio otkaz. Od tada nastupao je isključivo pod sopstvenom firmom.
Još nešto, ne manje bitno, različitost albuma se ogleda u vrlo simpatičnom dizajnu, a u muzičkom smislu je “caka” u tome što su upotrebljene ritam mašine u pojedinim pesmama. Naravno da na albumu sviraju “živi ljudi”, mada je ovo bila zamerka od bivših Bajaginih kolega iz matičnog benda. Na samom albumu nema praznog hoda, ostalo je nekoliko vanvremenskih zapisa koji i danas svedoče o jednom davnom, urbanom vremenu. Bajaga se kao muzičar pre četrdeset godina uspešno borio i izborio da ima svoje mesto pod okriljem muzičkog sveta, a sve to u izuzetnoj konkurenciji toga doba, u kome su albume izdavali, na vrhuncima karijera, Bijelo Dugme, Riblja Čorba, Film, Električni Orgazam i mnogi drugi uspešni bendovi. Bajaga je sa debi albumom odudarali od drugih, ne kažem da je bio bolji, ali je njegova različitost u odnosu na ostale tada ostavila jedan pozitivan utisak, koji i dan danas traje…
