Kako je Donovan uhvatio vetar
Pršte ratni sukobi na sve strane, otelotvorenje zla ne miruje, a nikada i nije bilo tiho, ponekad malo dremne, ali se vrlo brzo probudi u nekom, u početku mikro talasu, koji, na kobajagi zaprepašćenje svih, izraste u Cunami talas. I tako, lebdi taj val visoko iznad kao naprava grofa Cepelina, nesigurno, ali naduto, čekajući samo trenutak da se rasprsne.
Stradalnici, kako to redovno biva, su obični, nedužni, ovom svetu pripadajućim življem, čija krivnja egzistira samo zato što su se zatekli tu gde jesu. A teško da su mogli birati gde će biti rođeni. No, rođeni su na planeti koju svi svojataju, koja je i ničija i svačija. Ne, za one malo starije, nije reč o društvenoj svojini, isključivo je reč o privatnoj zaostavštini bogatih, njihova težnja uvek ide u isključivost privatnog vlasništva, širenju istog do neprepoznatljivosti svih mogućih granica.
U takvoj prividnoj tišini, te mira koji se, već poduže, zadržao na ovim prostorima, čuh pre neki dan od jednog mladog čoveka, što bi rekli filozofskih rezona, da ovom svetu trebaju novi Dilan i Donovan. Ne izdržah, upitah ga ko je bio Donovan, te dobih kratak, ali i neprecizan i pomalo bojažljiv odgovor, da je bio mirotvorac koji je svirao, nekada davno, sa Dilanom, da su se borili za prava mladih, dece cveća i ostale trice. Videvši da mladić počinje da se verbalno povlači, a osetivši nadmenu moć u sebi samom (naravno da sam i ja deo sveta koji je takav kakav je…), insistirao sam na još nekom podatku, te kada reče da je Donovan bio roker u začetku te muzike, tu mu je bio kraj…
Jeste, Donovan Phillips Leitch je bio mirotvorac koji je svoju ogorčenost stanjem šezdesetih godina prošlog veka izrazio kroz muziku. Bio je okrenut folk muzici, a njegov stil je okarakterisan kao protesni, te je ta njegova buntovnost, samo gitara i usna harmonika, nepomirljivost sa tadašnjim stanjem u svetu, dovela do toga da su ga zvali protesnim pevačem. Naravno, ne samo njega. Donovan je Škot, tamo je i rođen, a Bob Dylan je Amerikanac, nekih pet godina stariji od Donovana. Imaju sličnosti, ali i razlike. Dylan je izašao iz folk voda, akustičnu gitaru zamenio električnom, te otišao nekim žešćim rok putem. Donovan to nije učinio, ostao je veran svojoj akustičnoj gitari, ali i onom stilu koji je preferirao tokom šezdesetih godina dvadesetog veka. Gotovo je ostao onakav kakav je bio na samom početku karijere. Njegova sličnost sa nekim drugim kantautorima je evidentna, recimo sa Joan Baez, a nikako se ne mogu otrgnuti i poređenju sa prelepim albumom “Nebraska” Brusa Springsteena iz osamdesetih godina, totalno akustičnim. Naravno da raspeće ovog sveta nije počelo ni sa Dylanom ni sa Donovanom, ni sa ratom u Vijetnamu, niti će planeta vaskrsnuti završetkom sukoba u Ukrajini i uništenjem Gaze. Sukoba će uvek biti dokle god postoje bar tri čoveka na planeti (zašto baš tri, onaj treći je mirotvorac).
Donovan je verovao u ono što radi, nije to bilo tezgarenje u smislu nekog finansijskog boljitka, imao je iluziju, kao i mnogi tada, da može promeniti svet. On ju je nazivao vizija. Muzikom i rečima to mnogo teško ide. Upotreba sile olakšava taj trud, ali, uvek vredi pokušati. I on je pokušao u tih par godina njegovog uspona da makar privuče pažnju onih neopredeljenih, da se čuje i odsluša i drugačije mišljenje. Znate, svima su usta puna mira, ali nije to baš tako.
Pamtim ga po numeri “Catch the Wind” koju je objavio pre punih 55 godina, skoro smo ispisnici. Predivna ljubavna pesma koja govori da u hladnim satima i minutima neizvesnosti želi biti u toplom zagrljaju, pazite sad, toplog uma punog ljubavi. Nije pevao o telesnom dodiru, on ima želju da bude blizu voljenog bića, da, držeći je za ruku, pokuša da uhvati vetar. Osmeh njen, biće mu najbolje skrovište. Ljubav ubija strahove, sklanja kišu koja svojim kapima skida lišće i gde god pogleda vidi oči njene.
Takođe, pamtim ga i po izvođenju “Universal Soldier” – teme koja govori o vojniku koji ratuje za sve i protiv svih. Pripada svima, no najmanje sebi. Celo njegovo telo pripada samo ratu, bez njega ubijanje ne može ići dalje, za demokratiju se ne bori na takav način, kada se svi pobijemo neće se staviti tačka na ratovanje. Međutim, song je napisala i komponovala Buffy Sainte Marie a izvela grupa The Highwayman još 1963. godine. Svejedno, Donovan joj je dao taj mitski značaj, iako je reč o ciničnoj numeri, pošto se u istoj navode krivci za rat, na ovaj ili onaj način, a krivi smo svi mi za sve ratove, kada se malo dublje zamislimo. Naravno da to nećemo učiniti, sve dok oblak dima ne počne i kroz naše prozore da ulazi u domove, a tada je poprilično kasno. Svi mi imamo individualnu odgovornost za kolektivna stradanja, kako svoja, tako i drugih.
Tako da nama ne trebaju ni Dylan ni Donovan, u našoj kosmičkoj udobnoj uhlebljenosti, lični mir nam je uvek važniji od onog drugog, negde dalekog i uvek u mislima da se sve to loše što se dešava nekom drugom i desi, da nama neće iz razloga jer mi to ne zaslužujemo. Kakva ironična percepcija sagorelih emocija, hladnih dodira kao severnih mora i izgubljenih misli poput raskomadanih duševnih ostataka ljudske solidarnosti.
Ima jedna snažna misao koja otprilike kaže da ako ubijete samo jednog čoveka, kao da ste ubili čitavo čovečanstvo. Ima istine u tome. Da ne bude zabune, Donovan je u svojoj sveukupnoj karijeri izdao dvadesetosam albuma, bilo je tu svega i svačega, uključujući i album za decu, ali sve to, jednostavno, nije više bilo to, sve posle propasti hipi pokreta i svršetka rata u Vijetanamu. Nekako je tu stao, nije imao neophodnu naprednu muzičku kretnju koju je imao Dylan, bio je ponovljiv, muzički statičan i poetski nenametljivo sve tiši i tiši. Kao da je ostao u dubokoj prošlosti i nije, mogao ili hteo, ne samo da korakne u budućnost, nije hteo ni u sadašnjosti da bude. Svako vreme ima svoje glavne aktere, gubitnike i spavače, gromoglasnike i one koji ćutnjom mnogo više kažu nego oni prvi. One koji svojom grafitnom olovkom više boja nanesu nego oni što boje svet u spektar šarenih laža. I za jedne i za druge mesta uvek ima. Od kako je sveta i veka.
