Poslovično sam konzervativan po pitanju novih tehonoloških dostignuća, pa sam valjda među poslednjima nabavio CD-plejer, u trenutku kad su mnogi već prelazili na druge “nosače” zvuka, a ja “čekao” iz inata što mi “izmišljaju” tako nešto kad sam teškom mukom nakupio tonu ploča. Slična je priča i sa internetom, mobilnim telefonom, fejsbukom i drugim “pomagalima” sa kojima se snalazim jedva nešto malo bolje nego slon u apoteci. Inače, opekavši se nekoliko puta, sad već kao voajer zavirim u tuđe profile pre nego što prihvatim nečije FB prijateljstvo. Tako nekako sam “zavirio” i u Sandrov profil i osim što sam preslušao dve emisije “Naftaline” i konstatovao “da je to – to” nađoh tamo i par singlova pevačice koja se zove Lana Pletikapić. I već na prvoj pesmi “odlepih”.

Pa potražih drugu, treću (mislim da ih je tada bilo toliko) i shvatih da sam bespovrato zaljubljen u tu devojku i tu muziku za koju u tom trenutku još uvek ne znam da je komponovao, producirao, napisao tekstove i uz pomoć drugih muzičara delimično (gde god je neki instrument falio) odsvirao Sandro Bačić, moj novopečeni FB friend. Na njegovom profilu prokomentarisah nešto u tom stilu, a on mi odgovori da bi trebalo da preslušam i Adari koja već ima izdat album, za koji, kao zakleti viniloljubac, u tom trenutku takođe još ne znam da postoji i na vinilu. Potom saznajem da je Sandro Lanu upoznao tako što je valjda na jednom od spotova za Adari nastupila kao balerina i da je i sam manje-više slučajno saznao (da zna) i da peva. Pa joj je ponudio jednu pesmu. I, dalje je istorija koja za Lanu i Sandra, sudeći po onome šta su do sada uradili, mora biti lepa, koliko je to već kod “nas” (po zakonu spojenih sudova – mislim na bivšu Jugu) moguće. Mic-po mic, za relativno kratko vreme Lana i Sandro, kao kompletan autor i producent, objaviše šest pesama – singlova, ne zna se koja od koje lepša, zaključno sa, trenutno poslednjom od njih, sedmom i prelepom, toplom i setnom “Božićnom pričom”.

E, sad (jedna digresija), da se vratim nekoliko godina unazad, u vreme dok sam još organizovao SVURF – SavskoVenački Urban Fest i svake godine u muzičkom delu programa imao u proseku između dvadeset i trideset imena, grupa ili pojedinaca (sa pratnjom) najčešče dece i mladih iz osnovnih i srednjih škola. Jedne od tih godina neka škola prijavila mi je grupu dece koja pevaju pesmu “Tamo gde je sve po mom”, ne napisavši u prijavi čija je to pesma i ko je izvodi u originalu, pretpostavljajući da ja to kao organizator rok festivala moram da znam. A ja sam u to vreme sa hrvatske scene znao za “dinosauruse” tipa Josipe, Valjka, Atomaca ili Prljavaca, uz još nekoliko pop pevača i poneko “novo” ime (koje odavno nije novo) poput Hladnog piva za koje sam čuo, jer su omiljeni mom sinu i još neku tek onako rendom poslušanu novu grupu.. Pa se tako obrukah i kad sam nastavnicu ove dece pitao za tu pesmu grupe Jinx, tek posle shvativši da je to ona pesma koja mi se mnogo sviđa, ali nisam saznao ko je izvodi.

I zašto Vam sve ovo pišem. Pa, takav nekakav osećaj, jer ovo što Sandro radi sa Lanom jeste tu negde blizu tog fazona, imao sam čuvši njihove pesme. Pomislih da nešto toliko dobro mora i da je opštepoznato, a da samo ja za to čujem prvi put, poput one dobro poznate krilatice u kojoj “muž uvek poslednji sazna”. Ispostaviće se da, bar kad je o Srbiji reč, nije tako i da koga god da sam pitao (a nisam pitao bilo koga) nije čuo za njih. Pa je time moja odgovornost i veća – kako što većem broju ljudi približiti tu lepotu koja se teško može opisati, a ukoliko budem dovoljno sugestivan mogla bi mnogima pričiniti dosta sreće i uživanja. I ulepšati im dolazeće praznične (blagdanske) dane.

Elem, da stvar konkretizujemo, poći ću od poslednje, prigodne “Božićne priče”, lepe, nežne, pa  pomalo i setne pesmice, koja me po atmosferi podseća na davnu pesmu Zdenke Vučković “Potočić i Zeko” koju sam, gledajući sneg kako pada, kao predškolac slušao, nosića priljubljenog uz prozorsko okno i prvi put zaplakao zbog neke pesme zarad stiha “Smrznuo se potočić i pokrio ga sneg”. Ovde nema takvih izravno “tužnih” stihova o smrzavanju, ali ima sete i nostalgije, barem za one koji se imaju čega sećati. A, kao i sve ostale, ovo je blago džezirana balada, otpevana i odsvirana u retro stilu s kraja pedesetih godina.

“Još jedna patetična staromodna ljubavna pesmica u rumba-begineu” (zamislite to je naslov) je to što već i sam naslov kaže, za nijansu bržeg lationoameričkog ritma, potencijalni hit, kao što bi to mogla biti svaka od sedam do sada snimljenih pesama. Ovde posebno akcentujem prateće vokale Darie Rac – Adari, o čijoj ćemo ploči izdatoj 2021. godine opširnije pisati nekog drugom prilikom, kada dobijem ploču. A koliko među njima nema sujete i koliko je sve ovo u suštini jedna skoro pa porodična priča, dovoljno govori podatak da Adari mlađoj koleginici, koju je upoznala kao glumicu u sopstvenom spotu (izvanredno, naravno), peva prateće vokale.

“Na lakom krilu sna” je još jedna pesma u latinoameričkom ritmu (bossanova) kojoj francuski šmek daje harmonika, a dopunjava diskretna brass sekcija.

“Preko korza na kej” će vas upravo sa pratećim vokalima u “šubi-du-a” stilu (kako koga) možda podsetiti na Đavole, Vampire ili neke od milion stranih grupa koje su taj stil pevanja upražnjavale pedesetih i šezdesetih godina.

“Povedi me u drugi svet” (stihovi Dinko Fazinić), sa laganim klavirskim uvodom, baš kao i “Volim nekog”, ponajviše su džezi od svih pesama koje su listom na toj osnovi crossover-a, kombinujući stari šlagerski stil, latino i šansonjerske uticaje, uz neophodne setno-nostalgične začine.

Osim “Božićne priče” koja je “prigodno objavljena pre nekoliko dana ne znam kojim hronološkim redosledom su se pojavljivali ovi “singlovi”, ali je očito da se krenulo od eksperimenta koji je pre svega zadovoljio njegove učesnike, tako da su iz jednog u drugi rasle i ambicije koje se, sad je već izvesno, moraju završiti albumom, koji će se, i to je izvesno, završiti jedva dva minuta dugom pesm(ic)om “Novo jutro”  za koju se, u inače kompletnom autorstvu Sandra Bačića, tekstom “upisao” Darko Kalođera, stihovima koji su tim važniji što ih uz Lanin glas prati samo Sandrova gitara.

I, osim da sam  oduševljen svakom od ovih pesama, da prva polovina zamišljenog albuma (pretpostavimo li da će ih biti još toliko), apsolutno nema slabog mesta i da jednostavno nema pesme zbog koje bih morao da ručicu gramofona pomeram unapred. Jer, uz ovakve pesme gotovo da se podrazumeva vinil i jedva čujno pucketanje gramofonske ploče. A jedna od osnovnih vrlina ove muzike je to što, jednostavno, nikad ne može da dosadi, pa i sukcesivno izdavanje jednog po jednog singla samo pojačava glad za njihovom zajedničkom slušanju u kontinuitetu.

I na kraju, (ali ne najmanje važno) da kažemo nešto i o muzičarima koji su odsvirali ovih sedam pesama, a pretpostavljam da će nastaviti i dalje u tom sastavu. Osim Lane kao glavnog vokala Adari peva bekove, klavir svira Paul Kempf, kontrabas Tin Džaferović, harmoniku Vinko Didović, a sve ostale instrumente sam autor i producent Sandro Bačić. Uz osećaj da nisam uspeo da nađem dovoljno lepe reči za nešto ovako iskonski lepo, tu skladnu ekipu voleo bih da vidim nekom prilikom i kod nas, da li na nekom od sve brojnijih džez festivala, u pozorišnoj sali ili zadimljenom klubu, svejedno, uživanje bi bilo zagarantovano.