No to nije najgore što se može desiti… Još je crnje kada čovek zlo zapati u sebi samom, kada isto ogradi uskim prolazima kroz koje samo bolest, jed i smrt imaju prohodnost. Vazda su se ljudi veselili, tugovali i ratovali, od kada se zna za postojanje sveta i od kada, uz usmene, ima i pisanih tragova. Ljudi se promenili nisu. Nije da nije bilo ekcesnih želja za dobrobit svih, bez obzira na rasu, nacionalnost i veroispovest. Služanjstvo drugima, gorima od sebe, uvek se svršavalo na isti način – plačom i jadikovkama. I uvek je neko drugi bio kriv za sve, za svetlost, za tamu, za veru i neveru, uz tihi ropac onih što su izgubili svoje najmilije. I tako u krug, decenijama, vekovima… Nemerljivo osvajanje razuma uvek je kaskalo za glupostima, pohlepom i ludostima.

Lepota ljudskog očaja ogleda se u neuništivosti života, jer on uvek izroni iz talasa odsanjanih snova. Da li iz očaja, želje za uspehom ili pukim slučajem, u suton nestanka one bivše nam državne tvorevine, koje se sada svi odriču, u Kninu je nastao trojac koji sebe prozva Machine Gun. Kakvo ime u u osvit svih neželjenih dešavanja koja su tek sledila! Kratkog postojanja, no zanimljivog sadržaja, bend su sačinjavali Aleksandar Ardelić, gitara i vokal, Goran Simić bas i Srečko Kmetič bubnjevi. Te 1989. godine objavili su jedini studijski album i bili učesnici na jednom antologijskom kompilacijskom albumu (Bombardiranje New Yorka).

Teško da je bend iz jedne provincije mogao lako uspeti na onakvoj predratnoj rok sceni… Imali su nekih skrivenih tragova, koji bi ih odveli ka uspehu u svetu rokenrola, da su kojim srećnim slučajem ostali zajedno i da nije bilo svega onoga što je eksplodiralo na ovim prostorima. Da su se razvili u jedan postojan bend možda su se mogli u kasnijem periodu i pozlatiti… Nije da nisu obratili pažnju i probirljive beogradske publike nastupivši na Akademiji nekoliko puta, od toga jednom i sa vinkovačkim Majkama. U njihovoj muzici i onome što je ostalo zabeleženo na nosačima zvuka zaista ima mnogo interesantnih detalja. Za ono vreme album je i te kako pristojno urađen. Bendu nije bilo strano ni plivanje kroz vode klasičnog rokenrola, hard roka, panka, ali i bluza. Posle skoro trideset i kusur godina, sa ove vremenske distance, lični utisak je da u njihovom pristupu ima i Štulićevog upliva kao i sličnosti, ali u apsolutnom iskazu nedvojbeno sa – Partibrejkersima. Što se strane muzike tiče sličnost se može očitavati sa ZZ Topom.

Na albumu “Put Za Nakovo” nalazi se 9 tema i sve su kratke, jezgrovite i efektne. Opisujući tadašnju svakodnevicu mladog čoveka, njegove težnje ka nekakvom boljitku, ljubav i tugu koja ga prožima, u tekstualnom smislu ne nudi ništa spektakularno, ali su svi lako pratljivi i ono što je bitno, lako pevljivi. Naravno da su odmah prihvaćeni od onih ljubitelja roka koji su imali sreće da ih spoznaju.

Imajući u vidu mesto gde je bend osnovan, zanimljivi su vokali koji su bliži beogradskom akcentu nego lokalnom podneblju. U periodu aktivnog stvaranja u samo tri godine, od 1988. do 1991. bend je manje više slučajno snimio jedan album, a takođe se pojavio i na kompilacijskom albumu, u ono vreme, novih pank rok snaga. “Put Za Nakovo” je interesantan i po tome kako je dobio ime. Reč je o čistom fazonu, šali, tako da se nemojte pitati kakve veze ima Knin i Nakovo naselje u opštini Kikinda. Baš nikakve, ali to i nije bitno za priču, ni njihovu, a ni za ovu što je upravo pratite.

Nesporno je da su ime benda izabrali po Hendriksovoj pesmi, što dovoljno govori o bliskosti članova grupe sa muzikom pomenute legende rokenrola. Može se postaviti pitanje da li je ovo premalo od jednog benda da bi se sudilo, uz tri teme na kompilacijskom albumu, i nekakvo daleko sećanje onih koji su imali priliku da ih vide i odslušaju na živo, ali muzički trag za nezaborav je vešto utisnut. U trenutku jednog vremena, koje je bilo sasvim pristojno i još se duboko verovalo da će svaka sumnja u neminovnost dolazeće nesreće biti na vreme otklonjena, a da samo ime benda može oslikavati neke daleke predele i neka druga ratna područja…

Početkom ratnih sukoba bend se raspao, a njegovi članovi su otišli svako na svoju stranu. I ovde bih stavio tačku. Samo jednu. Provincijski bend, na provincijskom poluostrvu, odsvirao je album u maniru zrelih bendova, skromno, bez pompe, ali sa nekakvim vedrim raspoloženjem koje se da osetiti.

Zahvaljujem Ivanu Nikodijeviću koji me je podsetio na bend Machine Gun.