Početkom maja Mile Kekin je objavio novi solo album jednostavnog naziva “Nežno Đonom“. Isti je urađen kao poveznica između sna i jave, metaforičnost se ogleda u svakoj pesmi, stih je propoznatljiv i nežan, baš kao i naslovnica albuma. Od ruže do đona je samo jedan korak, i to mali. Može li se birati, nisam siguran, ali veselost svih tema razdragano plovi niz ceo Miletov projekat, tako da tih četrdesetak minuta muzike ostavlja utisak kao da smo na cirkuskoj predstavi.

Što god se mislilo o Miletu Kekinu, frontmenu trenutno uspavane grupe Hladno Pivo, i što lakše njegovi stihovi i muzika osvajaju čula širokog auditorijuma, ne sme se zaboraviti da je on u duši ostao pank roker, da se vremenom iznijansirao na klackalici života, da je izrastao u muzičara širokog spektra nadahnuća i tekstopisca koji ume da nežno ujede, da dvosmisleno izvaga reč upozorenja i da istu prilagodi onima kojima je upućena.

Dvanaest dugo očekivanih numera otvara žešća Što će reći ljudi, a onda nostalgično urađena Pater Familias, vesela pesmica koja u sebi nosi sadržaj utisnut u većinu homosapiensa, te blagi žal za negdašnjim vremenima. Sledeća tema je Zubić vila i ista nikakvih dodira sa dečjom pesmicom nema, a željena natprirodna sila predstavljena je u nekom drugom ruhu. Nežni gitarski solo, pored ubedljivog teksta, ostavlja težak utisak na čoveka. Kao kada klovn u cirkuskoj areni plače, a publika se smeje, misleći da je i to sastavni program razbibrige. Nikada sit stvar je urađena u najboljem maniru Hladnog Piva, bez zadrške ili ikakvog ustezanja parafrazirajući životna htenja ka večitoj nezasićenosti ljudskog bića, aludirajući da nam je sve malo što postignemo, da želimo samo još, još i još… Sumnjam da ćemo time i postati bolji ljudi.

Bez problema je svakodnevni song koji stvara tihu storiju o svima nama, kako se volimo i poštujemo kao ljubavna bića, da li i kada dosade partneri, da li se umore jedno od drugog… Gdje sam bio do sad je očiti primer pokajanja za željom da se razgovora sa bivšom ljubavi i sva ona razočarenja koja se otkriju u toku telefonskog razgovora. Zaista, ne vraćajte se starim ljubavima, drukčije su one nekad bile (Arsen Dedić). Pesma koja mi je lično najviše legla. Ratnik svjetla je drugi singl objavljen nedavno. Već duže vreme vrti se na svim radio stanicama. S pravom. Orangutan je tema visokog ritma, teška civilizacijska, cirkuska, prezentacija primata. Treba je pažljivo saslušati, a ne podleći njenom vatrenom ritmu koji prosto leti u sazvežđu.

Adria je song spevan na nemačkom jeziku, letnja pesmica sa prilagođenim rege zvukom. Kao da je nastavak slične numere odavno urađene pod Hladnim Pivom. Kupih ga njoj za rođendan je pesma koji počinje brzim ritmom, klasična rok stavka u Kekinovom izdanju sa središnjim umerenim i laganim prelazom, da bi se ista završila onako kako je u počela, u žestokom ritmu. Govori o dilemi ko je kome gospodar, čovek psu ili obrnuto. Nakon nje ide Mala, prvi singl koji je objavljen krajem prošle godine i koja je već odavno uletela u uho mnogih ljubitelja Hladnog Piva i Mileta Kekina. Može se svideti ili ne, ima tu još prostora za analizu iste, ali svakako je našla svoje mesto na albumu. Na kraju predstave istu zaokružuje numera Guvernal. Ko nije nikada vozio na guvernalu svoje bicikle simpatiju, teško će razumeti svu nostalgičnost koja je opisana, dok veseli tonovi klavira preovlađuju. Kada si dovoljno mlad i isto toliko lud, nijedna daljina ti nije nedostižna. To je klasična ljubavna priča koja nema kraj, odnosno barem mi ne znamo kako se završila, no bitno je samo da bicikl ne stane, pašće oboje.

Novi album je u mnogome drugačiji od prethodnog Kuća Bez Krova, žešći je zvuk, kao da se neka nova nadanja bude iz svakog stiha koji promiče sa Miletovih usana. Kompaktnost albuma ogleda se u istini da su sve pesme načinjene u prepoznatljivom stilu vrhunskog kantautora, izdašnog poete sadašnjosti i nemirnog talasa na koji je uzjahao isti bez namere da se nađe u bahatom miru koji nude srednje godine ozbiljnom čoveku. No, ta ozbiljnost se ne ogleda samo u mrkom bezvoljnom pogledu i večitoj smorenosti koja sa godinama gmiže po licima, već u onim trenucima kada si dovoljno stabilan da se možeš izboriti sa samim sobom. Posle toga sve lakše ide. Mile Kekin je negde između iskusnog muzičara i još uvek mladog pesnika. Kada prevagne iskustvo nad ovim drugim, bojim se gubitka britke reči i žestokog zvuka. A dotle uživajmo, dok možemo…