Pesma uz koju ne igram: Đorđe Balašević – Kad odem
Idemo u rat… U, jeeee… To mi je bio prvi komentar… Neko u mojim godinama i rat ne shvata ozbiljno, to nekako ne ide uz način mog života.
Realno gledano, to i nije rat. Tačno je, tamo se puca, pobunila se lokalna plemena, traže neku svoju vlast, ovi drugi im ne daju, pa malo maltretiraju jedni druge, malo se pljačkaju, siluju, pale kuće…
Ja nisam iz tog filma. Ne shvatam nasilje kao nešto nužno da bi se postigao cilj… Smatram da sve može lepo, ljudski… Možda je to i problem – nismo ljudi!
Da, pre polaska sam je zvao. Bila je kući, sama, čekala da se javim. Igrao sam neku ratnu igru na kompjuteru i, zezajući se, rekao joj da idem u rat. Kao da je to normalno, kao da idem po hleb i mleko.
Onda je krenulo… Najpre sam čuo tišinu. Pa jedva čujne jecaje, kao da neko plače. Hej, šta se dešava? Jesi li to ti još uvek s druge strane? Da li ja to dobro čujem? Daj, ne drami… Šta ako sada uđu u sobu mama i tata i vide te takvu?
Tek onda je krenulo… Prava provala… Ma, neka se nose i mama i tata i svi… Zašto baš ti?
Nisam znao šta da odgovorim. A i šta da odgovorim? Da nije sve tako kao što izgleda? Da se ovi što prete da će da nas biju zezaju? Ona zna da ja mislim da je to zezanje, ali ona ne misli tako!
Igrao sam se dalje… U mislima ona, na kompjuteru razbijam protivnika, iz zvučnika dopire Balašević:
Hej, budi jaka ti
najlakše je plakati,
to nam samo Gospod svira
jesenju sonatu…
Čoveče, puk’о sam najednom… I sve shvatio… I poželeo da se nisam ni rodio…
