Preslušavanje: The Rolling Stones – Hackney Diamonds
Kada neko svojim delom i radom obeleži pola prethodnog stoleća, a u prvoj četvrtini novog veka samim svojim postojanjem i dalje pomera, kako granice diskografskog izdanja, tako i samog muzičkog opstanka u nekim neshvatljivim okvirima besmrtnosti, logično je da za bend ne postoje ramovi i šabloni u kome bi oni bili ugravirani.
Duže od šezdeset godina gaze muzičko nebo u svetu rokenrola, prkosno, cinično, revolucionarno i ljutito. Prkos je ona nit koja ih drži kod fanova, cinizam je ono što ćuti ispod svakog njihovog novog projekta i održanog koncerta, revolucionarno je sve ono što su u proteklih šezdeset i kusur godina stavili na vinil, kasetu, cd i, sada, digitalni zapis.
Ne, nije samo “ljutina” njihova pesma sa najnovijeg albuma, “Angry” je samo njihovo postojanje na rokenrol sceni, želja da se i u poodmaklim godinama bude bolji od, ne mnogih, nego gotovo svih. Taj boljitak ne ogleda se samo u kvalitetu albuma, nego u želji da se rokenrol živi i saživi sa njima. Naravno da će jednog dana i oni nestati, ali ne i rokenrol, iz jednostavnog razloga što su mu temelji jaki, već kameni.
Gospodo, pred nama je novo ostvarenje i stara čarolija neuništivog benda, pred našim očima i ušima promiče još jedno izdanje Kamenja koje se kotrlja. The Rolling Stones. Teško da ima veće žive magije u ovom trenutku.
Singl koji je prethodio albumu “Hackney Diamonds” odsviran je i otpevan zaista ljutito, taj agresivni začin na usnama unosi neki fini setni senzibilitet sa samog početka mega benda i svu onu raskalašnu virtuoznu tehniku kretanja po sceni koju je bend negovao. Tu nikakvog nihilizma nema, od samog starta nosi sve pred sobom, ne pada im na pamet da se pogađaju sa bilo kim o bilo čemu. Naravno, reći će neko, odavno sa đavolom imaju taj rokenrol dil… možda ali smo i svi mi ispoštovani, na raznorazne načine. Otvorite portale, novine ili čujte vesti, pa mi recite gde tu njega nema, on je svuda oko nas. Na žalost. No, sama ta ljutnja nosi u sebi i neku skrivenu tugovanku, tu su kiša, uspomene, ljubav i odvojeni putevi.
Pomenuta tema otvara album, a posle nje ređa se još jedanaest numera, sa ukupno pedesetak minuta bravurozne svirke.
“Get close” je urađena u klasičnom maniru benda, vesela rok pesma sa standardno džegerovski otpevanim vokalima. U jednom delu su, u njoj, i bubnjevi dobili poseban primat, a sve je to predivno zatvoreno saksofonom i klavirom za kojim je, niko drugi no Elton Džon.
Song “Depending on you” lagana je stvar, malo seća na “Willd horses” samo što su na izuzetno primeren način dodata čela i suptilno razvučen gitarski solo. No, najlepše je na kraju, sa pratećim vokalima, koji se stapaju sa muzikom i kao da song lagano ide put nekog dalekog sazvežđa. Sjajna.
Zatim sledi “Bite my head of“, prava hard rok poslastica, teški rifovi, moćna ritam sekcija i, još uvek, izuzetan rokerski glas. Ne može vas ostaviti ravnodušnim ni na koji način. Šta tek reći za bas deonicu, a na njoj je Ser Paul McCartney, osobito. Muzička ludnica u pravom smislu reči.
“Whole wide word” – klasična izvedba benda na prepoznatljiv način.
“Dreamy skies” je još jedna laganica, kao da idete usamljeni kroz prerijske predele malo pristupačnih krajeva divljeg zapada. Usna harmonika fino završava.
“Mess it up” je sedma po redu. Bubnjeve je usnimio pokojni Charlie Watts. Ima ona, svakako, svojih kvaliteta, da ne bude upamćena samo po tome ko je za bubnjevima. Dinamična stvar, ne previše bučno aktivna, ali primetna.
Za njom nastupa “Live by the sword” ritmična tema na kojoj je bas uzeo u svoje ruke nezaboravni kament – Bill Wyman. Gitare svršavaju numeru na besprekoran način, u stilu njihove rok himne “It’s only rock n roll“.
“Diving me too hard” je srednjeg, ali lako prepoznatljivog ritma, Džeger peva poprilično nadahnuto, tako da vokali izbijaju u prvi plan.
“Tell me straight” kao da se nastavila na balade sa “Exile on main street“.
Za njom dolazi predivna balada koja, prosto “ubija” – “Sweet sounds of heaven“. Više od sedam minuta bluz muzike sa maestrom za klavirom Stevie Wonderom. Tu je i Lady Gaga kao prateći vokal. Neopisivo zastrašujuće deluje. Posebnu pažnju trebate obratiti na te slatke nebeske zvuke.
Album zatvara “Rolling Stones Blues“, tvrda bluz poema sa gitarom i usnom harmonikom. Između njih stoji vokal Mika Jaggera, kao neki transmiter. Kao da je bend želeo da nam da do znanja da su i posle toliko godina, oni zapravo ono šta su bili i na samom pločetku, blues rock bend. Predivan kraj koji zatvara album “Hackney Diamonds“.
Mik, Kejt i Roni nesporno je da su se držali proverene formule, pojačani tu i tamo ne samo antologijskim imenima savremene rok muzike, nego zaista ljudima koji su bili u stanju da isprate njihov umetnički ego i scensku narcisoidnost sve vreme postojanja benda.
Na albumi ima svega – klasičnog roka, hard zvuka, bluza, kantrija, ali pre svega ima njih – Stounsa. Kamenje se i dalje, ne kliza, nego kotrlja, kao nekada.
Zato glasam za ove dijamante, ne zato što su od Kamenja dati, nego što se na njima oseća neka izvornost samog rađanja Benda. Ne, nije greška u slovu, tako treba biti. Živeli.
