Preslušavanje: The Struts – Pretty Vicious

12.11.2023.

Uđoh pre neki dan u prepisku sa regionalnom rok zvezdom u usponu, u vezi pojedinih, da kažem, više no iskusnih bendova, da li isti imaju opravdano zavidan tretman isključivo po zasluzi ili ne, naravno čisto dobronamerno sa obe strane, odnosno da li za sve ima mesta, ili smo često u svojim sudovima isključivi zbog raznoraznih okolnosti. Što objektivnih, ali uglavnom subjektivnih.

Piše: Miodrag Marković

Naravno i sujeta naša odigra ulogu u tome. Zastupnik sam stava da treba videti što više, pročitati što više, slušati različitu muziku, odgledati drugačije filmove i obavezno upoznati i druge kulture. Svakako i ljude, ali one obične, bez krinke i sa jasnim životnim stavovima, ne ono što bismo želeli da čujemo i time opravdamo neke svoje postupke, nego da stvari budu iskazane onakve kakve one zaista i jesu.

Preslušao sam neke novije albume koji su ugledali čkiljavo svetlo muzičkog stvaralaštva ove jeseni, a posebnu pažnju privukao mi je jedan, relativno mlad bend iz Velike Britanije, zanimljivog imena The Struts. Bend svira skoro punih jedanaest godina a pre neki dan, tačnije 3. novembra, objavio je u punom izdanju (što znači, kako na striming platformama u digitalnom izdanju, CD-u, tako i na vinilu) svoj četvrti album pod nazivom “Pretty Vicious“.

Bend čine Luke Spiller, vokal i tekstopisac, Adam Slack gitara, Jed Elliott bas i za bubnjevima Gethin Davies.

Nesporno je da je The Struts izarastao pod uticajem britanskog roka i grupa koje su ostavile pozamašnog traga, ali isti ima tu neku samosvojnu žicu koja mu može u budućnosti doneti znatnu prevagu u odnosu na ostale slične grupe sa ostrva. Ta prevaga se ne odnosi samo, ali ima veliki uticaj, na njihov scenski nastup, vođen veoma intrigantnim i zabavljačkim nastupom pevača, koji uz to ima i itekako izražajni vokal, ume da veže publiku i animira je tokom čitavog nastupa.

Nije mala stvar biti predgrupa i jednim Stounsima. Da li je to i privuklo pažnju i ljudi od posebnog muzičkog sluha koji primećuju da je bend, ali i sam pevač, nešto između Queena i Rolling Stonesa. Može biti, ali u svom tom nadahnuću imaju deo specifičnog angažmana koji, ako se pažljivo oslušne, može predstavljati odskočnu dasku za The Struts u relativno kratkom vremenu.

“Pretty Vicious” je pravi rokerski album, sveže nadahnut novijim stremljenjima u rok kulturi dvadesetprvog stoleća, ali ima i podosta starijih elemenata koji su više nego pristojno ukomponovani u savremeni ešalon populalrne muzike, a lično se nadam da rok još uvek pripada istome.

Relaksirajuća numera, mada ne i takvog naziva “Too Good At Raising Hell” otvara četvrti projekat benda. Tema govori o ustaljenom, dosadnom, bogataškom životu, monotonim provodima i konzumiranju raznoraznih supstanci, više iz puke dosade i pomodarstva, nego iz bilo kakve stvarne potrebe. Dolazi do toga da je sve teže samom sebi ugoditi.

Sledi naslovna “Pretty Vicious“, predstavlja mali muzički rok perfomans, sa posebnim začinima na kraju pesme. Dirljiva rok stvar, klasičnog inteziteta, u kome je mladić opčinjen lepotom svoje devojke, pa kako god bude, on je pod njenom čarolijom. Odavde gledano, to i nije mala stvar.

Za njom ide “I Wont Run” puna vere u samog sebe. Mladić je slomljen i krvari, no daje svoj dah, veruje u sebe, zna da je bolji od drugih, a sluti da je i vreme na njegovoj strani. On je postojan, ne želi pobeći od problema koji ga stalno zamaraju. Umerenom ritmu posebnu zanimljivost daje umirujući solo na početku trećeg dela numere.

“Hands On Me” je tipična ljubavna pesma, otvara tematiku usamljenih noći i praznih dana, traži se nova prilika za popravni ispit kod voljene osobe. Sve to prati pri kraju razvučeni solo. Raspevani vokal i snažno držeći refren obećavaju uspon songa. “Do What You Want” je klasična rok pesma, otvorena, mislim i prkosna, sa zanimljivim stihom koji kaže da su neki pastiri (vođe), dok su neki ovce. Ipak, refren poziva da imaš pravo izbora da radiš šta hoćeš, da niko ne radi to kao ti. Prosto, ti si ti.

Veoma lepršava. “Rock Star” je živa, tu i tamo malo razbacanih rifova, ali me veoma podseća na rane radove grupe Queen. Jeste žestoka rok stvar, no meni je Queen ipak bio draži u svom početnom traženju identiteta. Nekako mi je podloga lako prepoznatljiva. Inače, govori se o dobrom provodu.

“Remember The Name” puna, komforna pesma, vokali me, na način na koji idu u vatru, podsećaju na Aerosmith, odnosno u stilu su Stevena Tylera, u pozitivnom smislu. Definitivno se vidi uticaj pomenutog benda. Suviše brza, ali je bend prati u punoj meri. Spev je o izazovima života, da čovek mora da, pre svega, duhom bude živ, da se provoza malo i brzom trakom života, a ne samo da vodi jednolični život, da sam izabere svoj put, da oživi u svim pogledima.

“Bad Decisions” je veoma ritmična tema, govori o suočavanju samoga sebe sa lošim odlukama. Na kraju svake priče čovek ostaje sam sa svojim odlukama. Lošim. Mada, i od loših odluka uvek ima i gorih. I tako unedogled. Moto je zanimljiv – koliko puta poroci ubijaju misli. Izdvajam odlične vokale, kako glavni, tako i onaj u pozadini koji sve vreme zanimljivo treperi..

“Better Love” ljubavna je poema o borbi za devojku čija se osećanja prelamaju između dva mladića. Jedan od njih nudi bolju ljubav nego suparnik, barem on tako smatra. Sasvim rasterećena, refren nežno uklopljen sa nadahnutim vokalima.Meni malo zvuči kao da je rađena u maniru benda Maneskin.

“Gimme Some Blood” priča o vlastitoj oluji u besu, brzom jeziku i naknadnoj pameti. Tražeći lek od doktora, pravdajući mu se da je sve to radio iz ljubavi, zapravo traži životni savet za sve svoje greške što ih je činio. Umerenog ritma, zanimljivog sadržaja i interesantnog svršetka. Pomoć se traži, ali da li će i stići onda kada treba, uvek je upitno.

Album zatvara “Somebody Someday“. Odličnog klavirskog uvoda (opet malo seća na Fredija) sa zanimljivim tekstom. Dok se u pozadini čuju orgulje i klavir, mladić peva o tome da ne želi biti samo lice u gomili, želi postati neko jednog dana. Pesma je sočna, nežna, dirljiva. Na kraju se kaže da su sve melodije bile iste, a da su okviri bili drugačiji. Izvrsno odabrana da zatvori album.

Utisak je da je četvrti album benda u muzičkom smislu uspostavio još više njihove namere da istraju sa čvrstim zvukom, bez osobitih varijacija u bilo kom smeru, držeći se proverenih stilova, upotpunjenih onima sa aktuelne rok scene, kako na ostrvu, tako i na kontinentu, ali ne previše agresivnim u smislu nekog dodvoravanja širem auditorijumu.

Prosto, oni su tu gde žele biti u ovom trenutku, za deset godina postojanja izgradili su prepoznatljiv stil, kako živog nastupa, tako i klasičnog zvučnog doživljaja benda. Prostora za napredovanje uvek ima, ali The Struts je sve bliži Premijer ligi rokenrola, a “Pretty Vicious” je više nego pristojan iskorak u tom smeru. Vredi izdvojiti 45 minuta i odslušati album od početka do kraja.