Recenzija: The Bite – Are We Mad
Stupiti na scenu nije teško, ali je problematično ostati na istoj. Neophodan je kvalitet u ovom rustikalnom okruženju raznoraznih umetnika, nazovi diva i još koječega, a koji su prikriveni pod plaštom svetskog stila i prednjačenja u istom. Dobro, ako je tako, pred vašim očima ide jedan lagani tekst o bendu The Bite.
Nisu svetski, naši su, iako pevaju na engleskom jeziku. Ali pripadaju, bez izuzetka, svim onim kamenčićima utkanim u aksiom samog postojanja popularne muzike, ne samo roka, što po svojim izvedbama, stilu, jednostavno, uživaju u onom čime se, između ostalog, bave. A integrisani su, bez reklama i teških donacija, u savremeni rif rok. Beogradski bend u kome, gle čuda, prašti ženski vokal. Da se ne postidi da zajedno nastupi sa Džoanom Džet, teško biste se opredelili koja je naše gore list. Moćan, snažan i raspevljiv vokal, sa prikrivenim nežnim tragovima u sebi, istkan na balkanskoj vatrometini, nosi u sebi sve ono što prosečan slušalac može hteti da čuje u modernom okruženju rokenrola. Nema prosečnosti u istom, nema lažnih eksplicitnih tekstova, predstavlja se život onakav kakav jeste. Sirov, težak, bez nanosa koloričnih lakova na isti, sa svim onim mrljama iz koga izranjaju teški, opori, mirisi.
Razlika između kuće i onoga što se zove dom je u dubokoj vezi između bića koja žive u istima kao i spojnice koja ih privlači. Bez obzira koliko imate kuća, da li je reč o palati ili udžerici, samo jedna može biti dom. Emotivna veza ostvarena sa raskalašnim ili skromnim objektom, vuče korene iz ranog detinjstva i svega onoga što ono nosi. Dom predstavlja kreativnu konekciju između ljudskih bića, a koja se ogleda u određenom načinu života iz koga dolaze ista. Tako je i sa rokenrolom. Nije to samo muzika i pražnjenje na određeni način, to je stil života, percepcija duha i emocija u jedan složen sistem dubokog misaonog postojanja koji ne dozvoljava dementni pristup slobodarskom mišljenju ni na koji način. Način izražavanja i međukorak između skladnosti i udobnosti života, te večita borba za mali tron u tom istom domu, opevan od ranog južnjačkog bluza do savremenih tokova muzičkih nota. Težnja da se bude Prvi, najbolji, broj jedan na nekakvim top listama, zaveden pod početnim slovom A, Alfa ili već kako hoćete ga nazvati, odnavek krije onu težnju da se bude iznad svih, da se telesno i umno nadjačaju oni nezainteresovani koje nije briga za, kobajagi, muzičku elitu.
Zašto je rok muzika drugačija od drugih vrsta savremene ikonografije tonskih nadahnuća i vokalnih upinjanja da se dokaže nedokazivo i proglasi za revolucionarni događaj nešto što nikakvu poruku u sebi, niti nosi, niti skriva. Prosto, istina leži u trajnosti nečega što se može iskazati svesno, pridobiti za duži vremenski period i na kraju uputiti nekoga u nespoznatljive, male, ali čarobne svetove, od kojih se ne beži, no se pristupa njima sa smeškom i svekolikom radošću sopstvenog čistilišta uma. A onda je sve mnogo lakše, svaka teskoba ima svoj svršetak u vlastitom prevlačenju crvenih linija pristojnosti, bez obzira da li se korača po užarenom asfaltu ili cvetnoj stazi. Bosonog, naravno.
Bend je proletos objavio svoj novi, mini album, u digitalnom izdanju pod nazivom Are We Mad?! Naravno, da se to pitanje izlišno postavlja, jer reč je o jednom trajnom stanju, dugotrajnom receptu za smisleno preživljavanje. Mini album, EP, traje okruglo 19 minuta i na njemu je pribeleženo pet tema iza kojih stoje, u radnom okruženju, Bojan Savić (muzika i tekst), Bojan Stevanović, Ivan Srdanović i, već pomenuta u pripisu fenomenalnog vokala, Ljiljana Zdravković, nošena na volšebnim talasima vlastitog pevačkog umeća, iz koga se lako da nazreti, da ne samo što voli da pusti glas iz sebe, ona zna i da peva. I to respektabilno, do granica divljenja. Lako je njoj kad joj je to od Boga dato, ali uz sve to stoji i veliki rad. Znači, voljni momenat je tu, darovitost takođe, kao i istrajnost u onome što se radi.
Bendu ovo nije prvo muzičko izdanje, ali jeste ono što je privuklo moju pažnju, da ne kažem uho. The Bite nije ženski bend, ni bendove ni muziku ne delim na takav način, ali Ljiljana jeste za mene Diva u onome što radi, i to ne samoproklamovana, već osoba koja ima u svom glasu ono nešto što može nadahnuti i druge talentovane, a skromne osobe, da se izdignu iz močvarnog toka misli i zablistaju u onome što rade. Svih pet pesama urađeno je u besprekornom rok maniru, dozvolivši da glas dođe u prvi plan, ali ni na koji način ne potcenivši ni umeće svih ostalih članova benda. Gitare su jasne, solo deonice uredno raspoređene u fukciji nosećeg ritma samih numera, a ono što je interesantno, a malo prikriveno, je odličan prateći, pozadinski, vokal Nataše Guberinić. Greh bi bio izostaviti i nesebičnu pomoć na bas gitari Aleksandra Ilića. Zvuk kroz sve songove odiše uravnoteženom čvrstinom, rifovi su robusni, žilavi, ali nadasve glatki u svom nizu tonova iznetih kroz ritmičnost. S druge strane, elastičnost i gipkost vokala svakom od njih daje poseban začin u svojoj egzotičnosti lokalnog miljea koji se uznosi ka svetskim trendovima rokenrola.
Zahvaljujući ličnoj dovitljivosti na raznorazne načine, u mogućnosti sam da doprem do mnogih novih izdanja, kako naših, tako i inostranih, iliti da ih barem čujem bez obzira svidelo se to meni ili ne, ali ovo izdanje The Bite zaslužuje veću pozornost no što je to bilo do sada. Znam da je reklama čudo, da se i od mrvice praha da stvoriti lik zvezde, pomenuti bend nema tu mogućnost iako zrači kvalitetom. Nespornim. Zato su oni u Domu rokenrola, a ne u zlatastoj kući izvikanih i izreklamiranih divica.
Na kraju, ne i manje bitno, skoro me upitaše neki što prate, a možda i čitaju ovo što pišem, zašto u poslednje vreme dobar deo mojih zapisa, oni kažu skoro svaki treći, odnosi se na žene i njihove vokale, bendove i slično. Apsolutno su u pravu, ubuduće ću se postarati da više ne bude tako, nego da svaki drugi zapis o nežnijem polu, pogotovo ako ima taj kvalitet, izađe kroz moj zapis. Kao što je vokal Ljiljane Zdravković iz benda The Bite. Hvala i bendu i njoj.
