‘Ti samo budi dovoljno daleko’ kad sam ‘Umoran od svega’
Ne zna se koja strana je muzičko tekstualno rafiranija, prva ili druga, odnosno Umoran od svega, tekst koji je napisao Bora Đorđević, ili Ti samo budi dovoljno daleko, gde je svoju liriku iskazala Marina Tucaković.
Pogledao ga je diskretno u oči. Nebesko plavetnilo kao da se prosipalo iz njih, poput neke vizije nošene morskim talasima i odišući raskalašnom vedrinom u smiraj dana. Ne krijući iskreni osmeh na licu, prijatelj mu je pružio ruku uz srdačan stisak. Na prvi utisak teško bi se mogao pogoditi tačan broj leta vižljastog čoveka, a svakako je stajao popriličan niz godina iza njega. Na konstataciju da se nisu videli Bog zna od kada, prijatelj mu je veselo odmahnuo glavom, bez ustezanja mu rekavši da godine ni u čemu ne predstavljaju problem, ako se ima za šta živeti, a da je on sam pustoš odavno ostavio iza sebe.
Opasno se primakavši šestoj deceniji, kao da je svetlosnim godinama bio daleko od bilo kakve jeseni života… Nekadašnji muzički producent, možda u najboljoj fazi rok pop muzike na ovim prostorima, ukratko je ponovio svoju storiju vezanu za održavanje tanke niti življenja.
Vraćajući se jedne oktobarske večeri sa svirke omiljenog benda, malo nešto pre ponoći, pokupio je trogodišnjeg sinčića i suprugu. Misli da je popio sveganekoliko čaša pića, te je siguran da nije bilo jake kiše na autoputu, da bi izbegao saobraćajnu nesreću u kojoj je izgubio ženu i dete.
Godinama posle toga, više nego direktan je bio u piću, pravi alkoholičar, nikotinski zavisnik i šta drugo reći, nego izgubljeni božlji rab. S kraja jedne jeseni, u stanju koje je teško opisati normalnom ljudskom biću, okliznuo se i slomio nogu. Kada se onako mamuran, koliko toliko otreznio, bar da je znao za sopstveno postojanje, shvatio je da se nalazi u bolnici. Kako je ona imala problema sa smeštajem pacijenata, već sledeće večeri u njegovu sobu su doneli dečačića od nekoliko godina, polomljene ruke i noge, koji je tiho jecao. Ubrzo je od bolničara saznao da je dečak imao tešku saobraćajnu nesreću, u kojoj je oba roditelja izgubio, a da bolnica bezuspešno pokušava da nađe rođake. Ni sam nije znao kako, ali je uspostavio kontakt sa dečakom, zajedno su im srašćivali lomovi, no i one rane koje su se prosule po duši iskusnog čoveka i deteta koje tek da je bilo svesno da je zakoračilo u život. Objasnio je prijatelju da je, tada, do pojave mališana, kao u pesmi Generacije5, bio umoran od svega, a najviše od samoga sebe.
Dok mi je poznanik pričao o susretu sa njegovim nekadašnjim drugarom, uzgred pomenuvši navedenu temu, prošlo mi je kroz glavu da je to možda jedan od najjačih singlova rokenrola na ovim prostorima. Ne zna se koja strana je muzički i tekstualno rafiranija, prva ili druga, odnosno Umoran od svega, tekst koji je napisao Bora Đorđević, ili Ti samo budi dovoljno daleko, gde je svoju liriku iskazala Marina Tucaković. Od izdanja singla bezmalo je prohujalo 45 godina, a još uvek se može čuti tu i tamo na radio talasima. Poenta je da su svi bili na početku, kako sam bend Generacija 5, tako i Bora i Marina. Sve se nekako jednostavno uklopilo. Ne kaže se džabe da su najprostije stvari u stvari i najlepše.
U temi Umoran od svega, lečeći stranca u sebi, mladalački prefinjeno, ali odviše ponosno, tekst gradi mini storiju o večitom sukobu između partnera, bez obzira koliko se voleli. Čak i kada dočekaju zajedno jutro, ostaje ona nit traumatične svađe od prethodne noći. Alkohol, kafa, ujedi rečima za dušu ljubavnika, nikada dobro doneti ne mogu. Raspevani vokal Gorana Miloševića kao da ostavlja sve ono što je dobro za sobom, klavijature paraju ostavljeni međuprostor između glasa i ritmičkih instrumenata koji u najboljem stilu hard odmetnika cepaju stranice prošlosti. Male kompozicije u vrtlogu refrena daju posebnu draž pesmi. No, tu se ne svršava vizionarski nastup, pogotovo za ono vreme, gde prikriveno snuju i tonovi džeza nežno ukalupljeni u razigrane note budućih rok zvezda.
Sasvim druga priča je Ti samo budi dovoljno daleko. Predivna balada koja do suza tera i najokorelija srca da se, ako ništa drugo, barem malo zamisle dok im snove gasi vreme, onako težački ih pritiskavši do smiraja najdublje izrečenih reči. Taj suton ljubavi, kao da podliva ispod svih onih rana zadobijenih u tmini sećanja, dok razgovor vode klavijature i umilni akordi gitare. Vokal je tu samo da upotpuni dolazeću bol, da glasom otpleše najlepše stihove izrečene u neko pogrešno vreme. Na žurkama ranih osamdesetih godina prošlog stoleća, uz nekoliko neprikosnovenih balada (Jedina Moja, Stranica Dnevnika, Da Li Znaš Da Te Volim…) pomenuta balada sklopila je mnoge nezaboravne ljubavi, a u sumnji osećanja, istkala najfinije dodire i, možda zanavek, sačuvala otisak prvog poljupca na usnama.
U stvari, ovo je bio treći singl tadašnje Generacije 5, ali prve pesme koje su ih odvukle od nekakvog džez popa, koji je prevladavao na prva dva singla, definitivno ih razdvajajući od bilo kakvog približavanja muzike koju je stvarao Leb i Sol, te su zakoračili u one teške vode rokenrola, a što su prezentovali sa svoja kasnija dva albuma Generacija 5 i Dubler. Naravno, kada kažem singl, mislim na vinil i obe teme na istom, gde je teško opredeliti koja stvar je bila ubojitija, ona u brzom ili ona druga, u laganom aranžmanu. Lično, na mene je utisak ostavio koncert benda posle debi albuma, što možda zbog moje tinejdžerske nadobudosti ili, pak, nespornog kvaliteta koji su imali kao muzičari koji se nisu libili da sviraju gde god da su pozvani.
Na kraju, poznanik mi je, završavajući svoju priču o interesantnom prijatelju, objasnio kako je taj čovek vremenom postao staratelj dečaku, da se dugo borio za status u mališanovom životu, da mu je to uspelo preko njegovih veza i vezica, da u ovom stoleću kap alkohola nije okusio, a i da je duvan sveo na najmanju moguću meru. Da je od večito umornog tipa, postao neko ko je uspeo da se izvuče iz ralja nesuvislog života.
Prelazak iz osunčanog leta u jesenje, manje više, turobne dane, još ako su oni propraćeni omraženim kišnim kapima, zaista mogu upotpuniti pomenute pesme Generacije 5. Oholost jeseni svodi se na tihu škripu sećanja na uminule letnje dane i predstojeći galop zimskih, koji uvek preti da lucidno izdigne samoću na bestijalni pijedestal ljudske duše. A ako išta tako dobro razara emocije, to je svakako samoća, ma kako se tvrdilo da nekada može biti ugodna. To, jednostavno, ne odgovara istini iz razloga što je Čovek socijalno biće. Tako da Umoran od svega kao da ima nastavak u temi Ti samo budi dovoljno daleko, odnosno da obe grade jednu celinu. Da, zato su s početka ovog malog zapisa, dečak i izgubljeni čovek, u jednoj jesenjoj noći zaista našli oličenje spajanja životnih nedaća u jedinstveni put nastavka života, koji, ma kako isprazno zvučalo, uvek je barem za korak ispred nas. Ispoštujmo to…
