U Hangaru je Urban: Maestro protiv Apokalipse
Postoji nešto istinski specifično, pomalo obavezujuće, kod slavljeničkih koncerata – kao, uostalom, sa svakim rođendanom. 
Krene li makar jedna stavka u organizaciji po zlu, ruši se čitava konstrukcija i tu nema spasa. Postoji li, na primer, veća noćna mora nego kada kiša pokvari dugo planiranu žurku na otvorenom? Teško, što su uzeli u obzir i zaduženi za veliki koncert sastava Urban&4 u Beogradu, preciznije, OpenAirCorner-u Luke, na sve popularnijoj i za predstojeću sezonu već prebukiranoj lokaciji. Čim su se, gotovo u zadnji čas, oglasila upozorenja na kasnopopodnevne nepogode 14. juna, sve je premešteno u sigurnost Hangara. Tako je, više ne samo simbolički, njegovo okrilje postalo utočište za duše zaljubljene u specifičnu emociju i autentičnu izražajnost Damirovog vokala, produbljenost i toplinu njegovih stihova, stvaralačku posvećenost koja se pretvara u divnu uzajamnost od trenutka uobličenja do puštanja pesme u svet. Baš ovaj koji, moguće, nije za nas, ali ga muzika čini nezanemarljivo lepšim i plemenitijim
Damir Urban i svita na pozornicu izlaze nekako nenametljivo, bez pompe, što je učinilo ushićenje prisutnih još većim. Okružen formacijom 4 + 4 (praktično dva kvarteta – gudački i njegova četvorka, koja upravo obeležava trideset godina rada), u čijem se srcu očito oseća veoma lagodno i svoje, maestro pokreće dvočasovno uživanje za sve. U tom obuzimajućem doživljaju brzo se izgubila predstava o proticanju vremena, svakodnevnici i zvucima bliskim kataklizmi koji su dopirali kroz krov. „Napolju je Mordor, a mi smo mali hobiti i sve će biti u redu”, zaključuje i, zaista, momentalno je Urbanova magija zaštitnički ogrnula prostor. Zahvaljujući dvosmernom dejstvu, koncert je bio pun emocija, intenzivan za obe strane.
Pomalo je neverovatno da se radi o najvećem nastupu Urban&4 u Beogradu do sada, imajući u vidu ekskluzivnost ovih, po pravilu rado iščekivanih susreta, pri čemu svaki deluje kao grandiozni događaj svoje vrste. Njegova publika je posebna i po velikoj, a jednostavnoj predanosti koja, kao logičan odgovor na dobijenu muziku, kruži u prelepoj uzajamnosti. Dobro poznate stvari u manje ili više novom aranžmanskom ruhu dočekivane su jednoglasno, oberučke (u vazduhu), na prijatno iznenađenje čak i samog Damira. Svojski se predajući atmosferi, istovremeno je začinjavao direktnim, srdačnim, pomalo šaljivim obraćanjima publici između numera odabranih tako da što reprezentativnije pokriju dosadašnji, impresivan opus benda.
Početak sa „Odlučio sam da te volim” najavio je odličnu set listu na kojoj se našlo mesta i za pesme „Dobar znak”, „Div”, „Ruke”, „Blijeda u proljeće”, „Kuća sjećanja”, „Potpuno je nevažno”, „Moja”, „Sama”, „Nebo”, „Nitko osim nas”, „Sutra ćemo pričati”… Ubedljivo najbolje su dočekane „Moja voda” i „Mjesto za mene”, dok je za prividni epilog sačuvana „Mala truba”. Uz katkad prigušena, drugi put odgovarajuće razigrana svetla na inače minimalistički uređenoj sceni (jer, bilo kakvi megalomanski efekti samo bi pokvarili, uprkos veličini hale, neobično intiman karakter muzičkog susreta), Urban se kretao poput dirigenta (pozicija koju je čak i opevao, ranije i u drugačijem kontekstu), trudeći se i uspevajući da skrene podjednako pažnje na odlične saborce, naročito basistu Sandija Bratonju. On je ujedno bio jedini „gost” koncerta, na akustičnoj gitari za potrebe određenih numera, apropo čega se Damir pozvao na jedan od brojnih intervjua datih u poslednje vreme, gde ističe kako sem publike ne planira specijalna gostovanja-iznenađenja. Mada to nisu loši dodaci, bez njih se nije izgubilo ništa od lepote i kvaliteta, štaviše, veče je pripadalo samo nama.
Urban se sve vreme šalio, sa članovima benda ili na vlastiti račun, kreirajući pravu porodičnu atmosferu. Tako smo saznali da je istoga dana njegov sin napunio jedanaest godina, pa je cela svita krenula sa Damirom za Beograd; da je supruga Milica i ovoga puta zaslužna za vizuelni aspekt, posebno „amajliju” koju je umetnik krajnje velikodušno poklonio devojčici iz publike; kao i da mu je poslednjih godina upravo u vezi sa prisustvom dece na koncertima radikalno promenjen stav, te sada sve to pozdravlja kao deo ranog muzičkog vaspitanja. Našlo se tu i nekoliko vickastih opaski povodom uspomena na sintetičku jaknu Bona Voksa, asocijaciju na izvođačku nervozu i nuspojave.
U zrelom zvuku, kao i prepoznatljivom imidžu i glasu, kroz stečeno iskustvo i proteklom vremenu svojstvene promene, ostalo je mnogo mladog Urbana koji je svojevremeno sa Lauferom učestvovao u definisanju Ri Rock scene, što naročito postaje vidljivo tokom bržih pesama. Jedan od činilaca njegovog izdvajanja svakako je umetnička autentičnost, celovitost pojave koja se zaista ne može uporediti ni sa kim.
Prvi bis donosi „Iskru”, „Astronauta” i nikad do sada izvedenu uživo, najnoviju „Sagradit ću ti pjesmu”. Nakon drugog bisa, koji je najavljen mini megafonom kao simbolom nužne improvizacije, ali one koja nam je, iako neočekivana, baš draga i podrazumeva još jedan kuriozitet – izuzetno retku, a jednu od njihovih najinteresantnijih numera, „Aroma Satanica”, vidno zatečen nespremnošću publike da ga pusti, Urban je dugo ostao sam na bini, bez reči.
Da je ovo pozorište, govorili bi o stojećim ovacijama. Poređenje nije slučajno, koncerti Damira Urbana po mnogo čemu nalikuju predstavama. Kao i u teatar, dolazite privučeni proverenošću, ali je svaki put izvođenje ujedno drugačije, neponovljivo, oslobađajuće. Dubok naklon zahvalnosti, koji nam je pružio na kraju izuzetne večeri, zaslužuje čitava muzička postava: za proslavu na kojoj poklone dobijaju zvanice i čvrsto, sigurno sklonište sazdano od pesme, koje strpljivo i vešto dograđuju svih ovih godina.
Snaga rokenrol narativa: Drugo veče čačanskog rok festivala „PriČa”
