Zoran Kostić Cane: Reči me vode za ruku
Književni festival savremenih autora SOFA
(Bulevar Books, Novi Sad, 07.06.2024.)
„Što je Canetova pesma naoko jednostavnija, to je više otvorenih vrata kojima mi možemo da pronađemo deo sebe“, smatra profesor Zoran Paunović. Pesnik na to odgovara da svaki njegov stih negde ima svog druga i traži da se druži sa njime. Cane ističe da korišćenje mnogo reči znači da „ti ubeđuješ nekoga, a naposletku i samog sebe da je ’to’ tako“.
Postoji taj prazan papir, postoji olovka, flomaster… I kada se sve to završi, onda u glavi počneš da pretpostavljaš kako će to neko da primi. Uvek pišeš jednom čoveku, nekom zamišljenom, a kroz njega i celom čovečanstvu. Naravno, ko voli. Da li neko voli poeziju ili ne? Na kraju krajeva, da li voli mene? Ako hoće, hoće. Ako neće… Daleko mu lepa kuća, slikovito i ironično je svoj stvaralački proces opisao Zoran Kostić Cane, pesnik i panker, lider kultnih Partibrejkersa.
Već drugi put u svega mesec dana Cane je bio gost Novog Sada povodom izlaska svoje prve zbirke pesama „Ukrštene reči“ u izdanju beogradske Lagune. Nakon prve, zvanične promocije 10. maja u Studentskom kulturnom centru, Cane je ovog puta učestvovao na Književnom festivalu savremenih autora SOFA. Mada, ako je suditi po imenima (Cane, Petar Janjatović, Stevo Grabovac, Vukašin Milićević…), festival komotno može da nosi i epitet „vanvremenskih autora“.
Pa, šta je novo Cane imao da nam saopšti istim povodom, a posle nepunih mesec dana? Iskreno, rekao bih da je ovog puta bio znatno emotivniji, da je uz regularni sadržaj posetiocima festivala želeo da pruži i pregršt otvarajućih fusnota i anegdota. Nesumnjivo, Bulevar Books je prostor koji odiše intimom, ali je uočljiva promena i kod samog Caneta. Ili, da citiram Zorana Janjetova, svog prijatelja i poznatog novosadskog pop-art umetnika:
Cane je postao postao atipično topao i mekan. Ne znam šta su mu uradili, ali mi se sviđa.
Slobodno možemo reći i da je voditelj programa, ugledni profesor engleske i američke književnosti Zoran Paunović, bio x faktor koji je dodatno otvorio Caneta, s obzirom na to da je dobar poznavalac poezije, ali i rokenrola. Paunović je ukazao na minimalizam kao glavnu karakteristiku Canetove poezije rekavši da „što je njegova pesma naoko jednostavnija, to je više otvorenih vrata kojima mi možemo da pronađemo deo sebe“. Cane je na to odgovorio da svaki njegov stih negde ima svog druga i traži da se druži sa njime. Kostić smatra da korišćenje mnogo reči znači da ti ubeđuješ nekoga, a naposletku i samog sebe „da je to tako“.
Ove „Ukrštene reči“ su borba za dušu. Nemoj da se bojiš što postojiš, što osećaš i što možeš da nađeš nekoga da mu to kažeš, kao i on tebi. Mi živimo među ljudima koji se boje da slobodno pričaju. Štaviše, pričaju sa dlanom na ustima da neko ne čuje to što oni kažu. A znaju da imaju određenu količinu reči koje tog dana moraju da isporuče, pa tako ni ne čuju sebe dok pričaju niti imaju smisao u tim rečima. Zbog toga nam treba što manje reči, jer rečima treba vratiti smisao i istinu, podvukao je Cane.
Pesme koje on piše, kako je naveo, moraju da imaju svoju muziku „da ne bi bile gluve i bespotrebne“. Život svima nama treba da bude poezija, jer samo će lepe stvari da spasu čoveka. Cane zapaža da je „toliko ružnoće oko nas da ponekad i sami postajemo ružni“. Zanevši se u tom izlaganju o smislu poezije, Cane se Paunoviću obratio rečima: „Izvini, a koje je bilo tvoje pitanje?“. Nakon što ga je moderator podsetio, razvio se zanimljiv dijalog.
Cane: Ima ljudi koji kažu ’dok čitam, čujem tvoj glas’. Oni čuju moj glas.
Paunović: Pesma bez muzike je kao gluva kuća. Citat – Zoran Kostić Cane.
Cane: Pa, dobro, jeste… Kako si ovo citirao… Kao da sam umro. No, dobro, mnogo puta mi prisustvujemo generalki svoje smrti. Koju stvar želiš da ti puste na kraju?
Paunović: Čekaj da smislim… Nisam još razmišljao o tome.
Cane: A imaš li grobno mesto?
Paunović: Ne, nemam… Ako bih sada odredio koja bi to pesma bila, onda ne bih voleo da je slušam za života. Imaš li ti takvu pesmu?
Cane: Imam! ’A change is gonna come’ od Sama Cookea. Uvek kad pustim tu stvar, gledam sa strane kako ljudi reaguju dok moj kovčeg ide dole.
U nastavku večeri Cane se fokusirao na činjenicu da smo mi kao ljudi izgubili princip zahvalnosti jer mislimo da zaslužujemo sve što imamo. Posledica toga je da se ne trudimo dovoljno, da postajemo paraziti, „krvopije ili nečije kopije“. Ovo su aktivne pesme, nikako pasivne elegije, a u krajnjem slučaju može se postaviti pitanje da li su „Ukrštene reči“ uopšte poezija. Možda i nisu, ali zasigurno jesu „razmišljanja jednog ostarelog dečaka“, kako je sebe minimalistički opisao Cane.
Upravo su starenje i smrt centralne teme ove zbirke pesama, kako je primetio Paunović. No, Cane je na to odgovorio da je svrha smrti da nas otrezni kako bismo više voleli život. „U prisustvu smrti svoj život lakše trpim“, da i doslovno citiramo njegove reči. Zbog svega toga, treba uvek stremiti ka slobodi, jer samo tako možemo biti vlasnici tela, ali i groba svog.
Poeziju su, po Canetovom mišljenju, ogadili nedaroviti ljudi koji su publiku želeli da impresioniraju svojim „kabinetskim znanjem“. Sa druge strane, ljudi poeziju i ne poznaju dovoljno, pa tako ne znaju za Dušana Vasiljeva i Radeta Drainca, a slabo su čitali i Miloša Crnjanskog, Branka Miljkovića… Svi ti ljudi su, napominje Cane, knjige pisali svojim životom, da bi na kraju svoj život i dali za pesmu.
A kakav je Canetov osećaj dok piše stihove? Da li pati ili oseća zadovoljstvo, zanimalo je Paunovića.
Osećam zadovoljstvo. Reči me vode za ruku, pa ih ja ukrštam. Sećam se ranije: cirkamo i duvamo, delirično stanje, pa napišeš nešto… A sutradan si u fazonu ’jaoooj, Bože, hvala ti što samo ja ovo čitam’. Dakle, moraš da budeš prisutan, a ovde se servira ta neka odsutnost. Prisutan si na spisku stanara, a u stvarnom životu nema te nigde, poručio je Cane.
Zbog svega toga, smatra on, treba da nam bude drago kada se desi bilo kakav oblik građanske neposlušnosti. Kada „neki seljak hoće da napravi neku građevinu koja neće služiti nikome osim njemu“, treba se setiti činjenice da nam novac nije potreban tamo gde idemo, potrebni su nam samo odgovori. Stoga, ljudi treba da sede zajedno, da se druže na trgovima i na drugim mestima kako bi svako doneo neke vesti iz spoljašnjeg sveta, zaključio je Cane.
