Sećanje na Milana Mladenovića: Čovek u naručju vremena

Deca iz vode i specijalni gosti (Zappa Baza, Beograd, 5.11.2024.)

Raka: Ako bi ga neko svojim gestom oduševio, Milan bi ga zagrlio, ponekad i izljubio… Mikica: Najvažnija Milanova osobina bila je njegova privrženost pravdi i pravičnosti… Has: U domenu alternativnog roka kod nas ne postoji bend koji bi bio pandan EKV-u… Bole: Milan je svojom ozbiljnošću i predanošću bio daleko ispred ljudi iz svoje okoline

Tog dana su održane i brojne manifestacije i događaji širom Srbije u čast „dečaka iz vode“. Nakon otvaranja Legata Milana Mladenovića u Narodnoj biblioteci Srbije, u beogradskom klubu Zappa Baza održan je „MM Memorijal 2024“ na kome su nastupila Deca iz vode, poznati EKV tribute band. Uz njih su bili i specijalni gosti, nekadašnji članovi Milanovih bendova: Srđan Žika Todorović, Tanja Jovićević, Ivan Raka Ranković, Boško Bole Stanojević i Milan Mikica Stefanović.

To je bila i prilika da sa nekima od njih evociramo sećanja, uspomene i zajedničke trenutke koje su delili sa jednim od najvećih rokenrol umetnika koje je ova zemlja za nas ikada imala. I da dobro prostudiramo stvaran svet oko nas u kome nezadrživo tonemo, na šta nas je Milan odavno upozoravao. Stvaran svet, koji nikako da prođe. Baš kao ni naša anestezija. A on može mirno da spava. I da sanja svoje lice.

Ivan Ranković – Raka

(EKV 1985-1987)

Kako pamtiš Milana i vreme provedeno u EKV-u?

Raka: Milan je bio savršen lik. Ne znam kako bih ga drugačije opisao. Odličan gitarista, pevač i kompozitor, sjajan lik i drugar. Pre svega, jedan izuzetno iskren čovek. Nas dvojica smo izgradili iskreno i duboko prijateljstvo koje je trajalo kako tokom mog boravka u EKV-u, tako i po mom odlasku iz benda.

Kako ste provodili vreme zajedno, o čemu ste razgovarali?

Raka: Uglavnom smo pričali o umetnosti i muzici, nismo previše zalazili u politiku i socijalne teme. Kako smo obojica bili zaljubljenici u književnost, mnogo smo diskutovali o literaturi. Dobre knjige smo smatrali za dragocenost, pa smo uglavnom njih birali kao poklon jedan drugome u vreme rođendana. Jedne godine sam mu za rođendan poklonio “Goli ručak” od Williama Burroughsa, a on je meni za moj zbirku pripovedaka od Servantesa koju i dalje čuvam. Naš odnos se bazirao na iskrenosti i uzajamnom poštovanju. Obojica smo smatrali da bez potpune iskrenosti nema ni pravog prijateljstva. Bio je vrlo stabilan čovek i veliki emotivac. Emocije je izražavao direktno, bez zadrške i ustezanja. Ako bi ga neko svojim gestom oduševio, Milan bi ga zagrlio, ponekad i izljubio. A na bezobrazluk i bahatost bi odgovarao žestoko, ponekad i pesnicama. Nekoliko puta sam dobio zagrljaj i poljubac od njega. Ovo drugo nisam iskusio…

Pozicija bubnjara u EKV-u je bila veoma osetljiva, mnogo je promena tu bilo. Kako si se ti navikao na to? Je li bilo nekih posebnih zahteva?

Raka: Nije ih bilo. Ponekad je bilo nekih sugestija, ali su one bile opisnog karaktera, tako da je svako imao punu slobodu da osmisli partituru na svom instrumentu onako kako želi. Niko nikome nije postavljao neke striktne zahteve kako da svira. Svako je muziku prezentovao onako kako je u datom trenutku osećao. Zbog toga su se aranžmani pesama koje smo svirali uživo razlikovali, ne samo od studijskog albuma do živog, već bukvalno od svirke do svirke.

Milan je bio kompleksna ličnost, ali je takav bio i kao umetnik. Da li ga je bilo teško pratiti?

Raka: Nije. Svi smo imali manje-više iste muzičke uzore i ista stremljenja, tako da nije bilo teško izneti tu ideju na pravi način. Nadam se da smo u tome uspeli.

A kakav si odnos imao sa Margitom?

Raka: Kako kada. U nekim periodima sam bio blizak sa njom, u nekim periodima nisam… U početku nisam bio blizak ni sa kime od njih, pa sam mislio da neću ostati u bendu, već da ću samo figurirati kao zamena za Firčija. Međutim, kada se Firči vratio iz vojske, ja sam i dalje bio u EKV-u. Posle nekog vremena smo se zbližili, čak smo i zajedno izlazili u klubove, na koncerte, žurke… Od njih troje samo sa Bojanom Pečarom nisam bio blizak i sa njime se nisam družio.

Poznat je tvoj stav da „čovek ne bira instrument, već da instrument bira njega”…

Raka: Pa, ja mislim da je to tako nekako… Ja sam svoje bavljenje muzikom počeo kao gitarista. Prvi instrument koji me je “zaposeo” bila je gitara, imao sam tada nekih 14-15 godina. Nekoliko meseci, možda i godinu dana, sa drugarima iz kraja sam vežbao po raznoraznim budžacima. Skidali smo popularne radijske hitove tog doba i prosviravali ih zajedno. Međutim, kada sam otkrio bubanj, totalno sam odlepio. Odmah sam prodao sve svoje ploče (a imao sam veliku kolekciju) kako bih skupio lovu da kupim bubanj. I tom instrumentu sam bio potpuno posvećen narednih dvadesetak godina.

Mnogi ističu da je Milanova snaga bila uglavnom u rečima. U kojoj meri te je doticala njegova lirika?

Raka: Ne bih rekao da su to samo reči, pre će to biti neka vrsta simbioze reči i muzike. Meni je to nekako neodvojivo kada govorimo o Milanu. Te reči jesu lepe, ima tu divnih pesničkih izraza, ali sve to još bolje zvuči uz muziku.

Šta je tebi lično značilo vreme provedeno u EKV-u?

Raka: Sa muzičke strane, ulazak u takav bend za mene je bilo nešto kao stupanje na stepenicu više, neka vrsta duhovnog, muzičkog i kvalitativnog uzdizanja. Svirao sam sa raznim bendovima i pre toga, ali nijedan nije bio takvog kalibra i kvaliteta.

Kako se osećaš danas, trideset godina nakon Milanove smrti?

Raka: Nedostaje mi, naravno, ne samo meni… Takvih umetnika i takvih ljudi na ovim prostorima nikad nije bilo previše. Ali, ma koliko da mi nedostaje, smatram da je otišao u pravo vreme. Mislim da u ovim kulovskim vremenima ne bi imao ni status ni poštovanje kakvo kao čovek i umetnik zaslužuje.

Milan Mikica Stefanović

(Limunovo drvo 1977-1980)

Koji su bili najznačajniji momenti u tvom poznanstvu sa Milanom?

Mikica: Znaš šta, sada bih mogao da pričam par sati o njemu, ali ono što zaista smatram najznačajnijim je njegova privrženost pravdi i pravičnosti. To je i nešto što je nas dvojicu sve vreme vezivalo. Mi smo se upoznali davne 1972. godine i do 1980, do kada sam ja bio u Limunovom drvetu, mi smo se intenzivno družili. Potom se situacija malo razvodnila, on je napravio Šarlo Akrobatu i sve je krenulo nekim drugim tokom. Zajedno smo slušali mnogo muzike, visili smo kod drugara koji su imali gramofone i zajedno smo slušali ploče, albume raznih grupa koji su tada mogli da se nabave kod nas. Ono što je nas vezivalo je ljubav prema muzici i kreativnost. No, kreativnost više ne postoji, sve je sada orijentisano ka nekom glamuru, zaradi i pojavi. Ni producentske kuće više ne dozvoljavaju da se rokeri izražavaju na svoj način. Rok muzika je veoma potisnuta u poslednjih 30 godina.

Svi koji su poznavali Milana kažu da je on bio ispred svog vremena u svakom smislu…

Mikica: Da, on je čitao knjige na engleskom još u svojoj petnaestoj godini. Slušali smo sve moguće muzičke žanrove koji su tada postojali jer smo želeli da se obrazujemo na taj način. Bar dva puta nedeljno sam sa njim bio u njegovom stanu, gde smo zajedno slušali različitu muziku.

O čemu ste najčešće razgovarali?

Mikica: To je zaista bio širok spektar tema: o muzici, životu, o političkoj situaciji, bukvalno sve je bilo na tapetu.

Koja ti je najdraža uspomena vezana za njega?

Mikica: On mi je najdraža uspomena. Zapravo, nikakvu drugu uspomenu i nemam. Žao mi je što se sve tako izdešavalo i što nismo imali prilike duže da se družimo.

Kako bi se Milan danas osećao u ovakvoj državi da je živ?

Mikica: Kao čovek koji je rođen u Zagrebu, potom živeo u Sarajevu, a na kraju i u Beogradu, on je bio protiv svega toga što se dešavalo tokom devedesetih godina, kao što su bili i brojni njegovi prijatelji. To su bile nečije političke priče, ali ne i naše. Naše priče su bile ljudske. Milana je to sve mnogo izjedalo iznutra.

Kako se ti lično osećaš ovog dana, 30 godina nakon Milanove smrti?

Mikica: Često sviram nešto njegovo ili za njega kao svojevrsni omaž Milanu. Napravili smo i grupu Mimikrija koja obuhvata i svira celokupni njegov muzički opus, od Limunovog drveta, kada sam ja bio sa njim, pa sve do Sube i Angel’s Breatha, što je bio njegov poslednji projekat. Pa, ko voli, nek’ izvoli. Videćemo koliko će ljudi generalno slediti Milanovu priču u budućnosti. Bilo kakvo podsećanje na njega je veoma bitno, jer Milan je u ono vreme bio vanvremenski čovek.

Dejan Has Hasečić

(Mimikrija, Sekvoje)

Kakvo je tvoje sećanje na Milana?

Dejan: Ja njega nisam lično poznavao, ali sam oduvek bio ljubitelj i poklonik njegove muzike. Zapravo, upoznali smo se jednom u studiju, mislim da je bila 1988. ili ’89. godina. Ja sam i nešto mlađi od te njegove generacije, nekih 8-9 godina.

Kako je on uticao na tebe svojim stihovima, muzikom… ?

Dejan: Kao i na sve normalne ljude koji imaju ukus za dobru muziku. Milan je bio izuzetno progresivna ličnost, kako kao muzičar, tako i u svim drugim aspektima života. Mikica i ja smo napravili ovaj tribute band Mimikrija kao omaž njemu i iz potrebe da se neki važni momenti i pesme iz njegovog opusa dostojno obeleže.

Koliko je njegova zaostavština značajna za aktuelne i buduće generacije?

Dejan: Izuzetno je značajna za modernu rokenrol muziku Srbije. Ako izuzmemo klasične rok grupe poput Riblje Čorbe, YU Grupe i slično, te se zadržimo samo u domenu alternativnog roka, EKV nema adekvatan pandan. U Srbiji definitivno ne postoji bend koji je u svom vremenu ostvario takva dostignuća.

Možda Block Out?

Dejan: Ne baš… Block Out je drugačija vrsta grupe, ja sam sa njima sarađivao 10 godina. Taj bend je stekao neko tvrdo jezgro sledbenika, ali je došlo do određenih konflikata i bend je prestao da postoji.

Ne samo, kako si rekao, da ne postoji pandan EKV-u, već ne postoji ni trend takve kreativnosti i posvećenosti…

Dejan: Ne mora da znači. Ja više ne mogu da pratim ni domaću niti stranu muziku na nekom širokom frontu, pa verujem da postoje i neki neotkriveni dragulji. Uostalom, nova generacija ima neki novi senzibilitet i muzičke figure koje njima znače.

Šta te je od Milanove muzike i poetike lično najviše dotaklo?

Dejan: Generalno me je dotaklo njegovo razmišljanje i način na koji je koncipirao muziku, s obzirom da sam ja ispratio gotovo celu njegovu karijeru. Interesantno je da sam samo jednom slušao EKV uživo. To je bilo u bašti SKC-a nakon što su oni objavili album „S vetrom uz lice“. Sve ostalo što sam video i čuo bilo je preko medija. No, bez obzira na to, ja sam veliki fan grupe. Nažalost, nesrećni splet okolnosti, da ne kažem sudbina, doveli su do toga da svi ključni igrači u bendu odu prerano.

Šta ćemo kada odu veliki igrači i iz drugih bendova? Svedoci smo da odlaze, jedan po jedan…

Dejan: Šta drugo nego da se uzdamo u postojeću scenu. No, ni ta scena više nije ista, senzibilitet je danas potpuno drugačiji. To dalje otvara pitanje zašto bih ja morao da vrednujem nešto što aktuelne generacije vole danas. Ima tu nekih kvalitetnih likova, ali format rokenrol benda kakav je predstavljao EKV se do današnjeg dana nije pojavio.

Boško Bole Stanojević

(EKV 1994.)

Koje su tvoje prve asocijacije, na šta prvo pomisliš kada se setiš Milana?

Bole: Sećam se Milana u razgovoru, sećam se stvari o kojima smo pričali. Strašno kratko je sve to trajalo, to je bio vremenski raspon od svega četiri meseca, ali mi nismo sve to vreme proveli zajedno. To su bili retki susreti… Ja sam u to vreme imao veliku kuću u Vršcu, pa smo tamo u kontinuitetu proveli dve nedelje. Bilo je tu mnogo džemanja, gotovo sve vreme smo svirali dok smo bili kod mene. U tim džemovima je bilo nekoliko embriončića budućih pesama, čak je Magi i najavila u nekom intervjuu da smo u procesu stvaranja nove muzike. Potom smo se svi raspustili sa dolaskom leta, da bismo nešto kasnije održali nekoliko koncerata. Međutim, ispostavilo se da je nastup na Pjesmi Mediterana 1994. godine bio i poslednji.

Kako je izgledao tvoj i Milanov odnos? O čemu ste razgovarali?

Bole: Milan je, baš kao i ja, voleo naučnu fantastiku i najviše smo razgovarali o tim stvarima. O knjigama na temu fantastike, naročito o serijalu “Prsten”. To je zanimljiva space opera o civilizaciji koja je uništila svoju planetu prenaprednom tehnologijom. Došlo je do globalnog zagrevanja u toj meri da su morali da napuste svoju planetu i potraže drugi dom u kosmosu. Pričali smo o svemu i svačemu. O vremenu, o postojanju, šta radimo na ovom svetu… Najmanje smo o muzici pričali.

Na šta je Milan bio fokusiran, šta mu je bilo važno u to vreme?

Bole: Ja sam njega upamtio kao… Superiorno možda nije dobar izraz, ali kao izuzetno evoluirano biće, intelektualno i duhovno. Imaš ljude koji odaju utisak mira, ali ga odaju kroz nezainteresovanost, kroz odbijanje da učestvuju u interakciji sa spoljnim svetom. On je bio radoznala osoba koja je svašta želela da zna, krenuo je i trubu da svira, čak je i časove uzimao. Takođe, usnu harmoniku je svirao veoma dobro, čak ju je svirao i na nekom albumu Partibrejkersa. Dakle, sa jedne strane je bio čovek prepun raznih interesovanja, a sa druge strane potpuno smiren, izbalansiran čovek, sa izbalansiranim i humanim reakcijama. Recimo, ja umem da budem nagao, a kod njega to nisi mogao da vidiš. Njemu je najveći stepen besa bio prilikom jednog kašnjenja kolege iz benda na probu… Recimo, ja bih u toj situaciji tog člana benda momentalno izbacio, ne bi mi više primirisao bendu za tako neozbiljno ponašanje. A Milan je bio u fazonu: „Marko, ja ću jednog dana stvarno da popizdim“. Dakle, čovek izuzetne dubine koji je opet uspevao da bude blag i plemenit.

Odakle je Milan crpeo ideje koje je kasnije pretakao u stihove?

Bole: Uh, to je teško pitanje i ne bih baš znao da odgovorim na njega. On je mene zvao da sviram Angel’s Breath, EKV je kao bend već bio rasformiran. Međutim, menadžer Dušan Ercegovac nam je zakazao manifestaciju „Rock ’n’ roll zauvek“ na Sajmu u aprilu 1994. Nije bilo govora da EKV ne svira, to je trebalo da bude jednokratno dešavanje. Međutim, proba za tu svirku se Milanu mnogo dopala, pa me je pitao da li ćemo da radimo dalje ili nećemo. A ja nisam mogao da verujem šta mi se dešava, da me Milan Mladenović pita hoće li EKV da svira ili neće. Tako se bukvalno nismo ni dotakli Angel’s Breatha za to vreme koje smo imali na raspolaganju. Kapiram da bi se to desilo u nekom trenutku, ali nam, nažalost, nije bilo suđeno. Rano sam naučio da prihvatam i život i smrt, nečiju agoniju, ne mirno, ali kao nešto što je neminovno. Ne volim da delim te stvari, to su njegovi i moji intimni trenuci, ali ja sam njega poslednji put video u četvrtak popodne, proveo sam par sati kod njega u stanu, a on je u subotu preminuo. Bilo je sve jasno i njemu i svima nama, Milan je bio potpuno pri sebi. Bio je na nekim fitoterapijama da bi išta mogao da konzumira, ali ni na kakvim lekovima nije bio. Sedim ja sa njim, svesni smo i on i ja da se vidimo poslednji put, razgovaramo o životu i smrti, da li je surovo ili nije, zašto se stvari ne ostvaruju po našim planovima i zamislima… I Milan mi kaže da mu je, među stvarima koje ostavlja nedovršene, žao mene. Ja sam time bio prilično zatečen i pitao sam ga: „Kako može da ti bude žao mene“? On mi je odgovorio: „Pa, tek si ušao u bend“. Na jednoj od proba mi je rekao: „Uvek sam se ložio da mi basista ima moog sintisajzer. Znaš ono, svira bas, svira, svira, pa onda po moogu odsvira neke basove“. I onda ja na sledeću probu donesem moog sintisajzer. Voleo je kako pevam, stalno me je ložio da pevam, ali istovremeno sviranje basa i pevanje je jako teška disciplina. Ja to mogu sada, ali u ono vreme nisam mogao, pošto mi je bilo potrebno vreme da usvojim sve bas deonice. To je bio ogroman zadatak, morao sam da „skidam“ Pečara, Batu Božanića, Ćimu, čak je i Teodor Jani odsvirao par pesama na „Dum Dumu“. To su sve bili ozbiljni zalogaji, sve je bilo veoma različito, pa sam se trudio da i hardverski priđem svemu tome. Kada sam svirao Pečarove deonice, svirao sam ih na Precisionu. Ćima je svirao na jazz bassu i Ibanezu, pa sam „njega“ svirao na drugoj gitari. Bata Božanić je, takođe, imao taj neki džezerski zvuk, što je zahtevalo drugačija rešenja. Sa jedne strane, sve je od starta krenulo kako treba, a sa druge smo imali evidentan zamor materijala. Magin nesrećni i tragični život je počeo da se odražava i na njeno sviranje, Marko je, takođe, bio prilično eratičan, čas mu je bilo dobro, čas nije… To je, mislim, i bio glavni problem kod Milana. On je svojom ozbiljnošću i predanošću bio daleko iznad ljudi iz svoje okoline. Recimo, Milan je jedini od njih živeo sam i iznajmljivao stan, dok su svi drugi živeli kod roditelja. Jedini je imao rezervnu gitaru, rezervno pojačalo, ulagao je u sebe, uzimao časove trube…

Dado Topić: Predaj se onome za šta živiš

Tags: Boško Bole Stanojević, Deca iz vode, Dejan Has Hasečić, Ekatarina Velika, Ivan Ranković - Raka, Milan Mikica Stefanović, Milan Mladenović