Mile Kekin sa turneje „Soundtrack za život“: Ovo je priručnik za bitisanje
SKCNS Fabrika (Novi Sad, 21.11.2024.)
Mile je i dalje energetska bomba na bini, ista ona stara punkerska kajla, samo što sada nosi i ružu u zubima. Stoga i nije iznenađenje to što su veći deo publike činile dame koje su pokazale ne samo da su lepši i nežniji pol, već i da su veći punkeri od muškaraca
Piše & fotografiše: Bojan Božić
Ko zna koliko sam puta u životu pomislio kako bi bilo dobro da postoji neko uputstvo u vidu knjige, filma ili čega već koje bi nam olakšalo bitisanje u ovom svetu. Nešto što isključuje bilo kakve dugotrajne procese i procedure… Prvo mi rekoše da moram da idem u školu kako bih se spremio za život. U redu, prođoh ja silne škole, ali one nisu bile mnogo više od profesionalnog osposobljavanja. Potom su me ubeđivali i da je vojska škola života. No, nakon boravka u istoj ostao sam ista tabula rasa kao što sam i pre bio. Jedino sam video kompletnu paletu ljudskih boja na malom prostoru. I sablaznio se od straha.
Obrni-okreni, na kraju svi mi pre ili kasnije shvatimo da je škola života, zapravo, sam život. Ili, kako je to Karl Marks znao da kaže, funkcije se usavršavaju funkcionisanjem. Dakle, prečice ne postoje, a ako bi i postojale, bilo bi logično da budu poprilično skupe. Svaka škola se plaća, a ona životna, kao najgrandioznija od svih, definitivno je najskuplja. Jer, neko bi morao da provede svoj život eksperimentišući sa istim samo da bi za druge napravio korisno i praktično štivo. A to je, priznaćete, prevelika cena. I treba papreno da se plati.
„Soundtrack za život“ nije projekat koji je zahtevao takvu vrstu žrtve, ali jeste priča u koju je Mile Kekin investirao – svoj život. Stoga, hiljadu-dve dinara za muzički spektakl tokom koga ćete se smejati, plakati, skakati, urlati, pevati, zamisliti se nad danima prošlim, ali i nad onim budućim, evocirati uspomene, praviti planove… zaista nije previše. Pritom, nisu to nikakve neverovatne i nedokučive priče. Naprotiv, veoma su univerzalne i lako je identifikovati se sa njima. Jer, i sam Mile je takav. Univerzalan. Jedan od nas. Javno dobro, što bi rekao njegov kolega Zoran Kostić Cane.
Novosadski koncert u okviru istoimene turneje prvobitno je trebalo da se održi 1. novembra. Kako se istog dana u Novom Sadu dogodila velika tragedija u kojoj je život izgubilo petnaestoro ljudi, koncert je odložen za 21. novembar. Nije Kekin zaboravio tragično nastradale, pa se na početku svog nastupa u novom terminu oprostio od žrtava, a njihovim porodicama, prijateljima i prisutnima u SKCNS Fabrika pružio reči saosećanja. U pesmi koju je pročitao tom prilikom podsetio je da ljudi na ovim prostorima pate zbog toga što je mnogo budala oko nas i da im ne treba davati previše prostora. Stoga je, iako nije bilo tako predviđeno, koncert otpočeo pesmom „Na ovim prostorima“.
Usledio je kolaž pesama iz različitih perioda Miletove karijere, kako iz vremena kada je bio deo Hladnog piva, tako i sa njegovih solo albuma. „Ratnik svjetla“ i „Nikad sit“ podsetili su nas na pošasti novog doba: totalnu okupaciju tehnologijom i internetom, te večnu gramzivost i pohlepu kojima se mali broj ljudskih bića danas može odupreti. No, Mile je veliki buntovnik i antifašista, pa voli da istakne kako ima majice kojima pokazuje svoj stav protiv sistema, Obame, naših političara i GMO hrane. Ne vole ljudi da pokažu svoje „pravo ja“, pa veoma često beže od sebe, ali Kekin sa time nema nikakav problem.
Iskreno, i ja sam bio jedan od onih koji su pomislili da će po napuštanju svog matičnog benda Kekinova oštrica malo otupeti i da će se on približiti nekoj formi mainstreama. Na sreću, to se nije dogodilo, njegovo „pravo ja“ je isto kao i pre. Mile je i dalje energetska bomba na bini, ista ona stara punkerska kajla, samo što sada nosi i ružu u zubima. Stoga i nije iznenađenje to što su veći deo publike činile dame koje su pokazale ne samo da su lepši i nežniji pol, već i da su veći punkeri od muškaraca. Tom temom se posredno bavi i Kekinova „Pater familias“ koja je izazvala veliko oduševljenje okupljenih.
Malo zbog politike, a malo i zbog svoje sopstvene indolentnosti i naivnosti, ljudi kontinuirano gube kontrolu nad svojim životom. Mnogo je lakše i lepše kada smo mali, naročito kad menjamo zube, pa možemo staviti zubić pod jastuk i prizvati Zubić vilu „da nam da krila i kao sokol poletimo preko mora imbecila“. I odrasli ostaju bez zuba, a nekako se čini da su baš ti bezubi upravo imbecili koje treba preleteti. Iako je pesmu „Vjeruj u mene“ posvetio čuvenom Del Boyu iz „Mućki“, ona na ovakvoj set listi uz „Politiku“ prikazuje i političare sa ovih prostora koji će učiniti sve kako bi izmamili naše poverenje. Zbog takvih često poželimo da zavrtimo atlas i pobegnemo što dalje odavde.
Nakon društveno-političkog bloka, usledio je set emotivnih pesama poput „Beton“, „Takav par“, „Jednim osmijehom“, „Mala“… Kekin nas je njima podsetio da ljubav treba slaviti kao vrhovnu životnu senzaciju i da se svim silama moramo boriti za nju. Mile je očito nešto emotivniji i mekši nego što je bio u svojoj punk fazi, ali je nesporno da je Hladno pivo i dalje u njegovim venama. I figurativno i bukvalno. No, sastav sa kojim nastupa poslednje dve godine daje mu preko potrebnu širinu i mogućnost, ali i inspiraciju da stalno promišlja o sebi i svetu, te životnom soundtracku stalno dodaje nove sadržaje.
Pred kraj nastupa Novosađanka Nađa je ukrala šou na pet minuta istakavši transparent kojim je Kekina podsetila na zajednički momenat sa jednog od ranijih koncerata, a Mile joj je uzvratio – pozivom na binu. Devojka je savršeno odmenila Eda Maajku i odrepovala njegovu deonicu u pesmi „Teško je ful biti kul“. Jedina zamerka je što se ovakve stvari često dešavaju u poslednje vreme, i to baš na ovoj pesmi. Isto se dogodilo pre dva meseca u Nišu, kao i u Beogradu dan nakon novosadskog koncerta. Ovakva interakcija sa publikom je sjajna stvar, ali priča će izgubiti na draži ako se ispostavi da je to „izrežirana spontanost“.
Mic po mic i ponoć se približila. Nakon dva i po sata svirke, koncert umalo nije ušao u novi dan. Kekin i ekipa su publici isporučili dva bisa i bespoštedno iscedili poslednju kap znoja iz sebe, ali i iz okupljenih. A kada je koncert završen, Mile se nakon svega nekoliko minuta pojavio u publici, strpljivo potpisivao knjige, fotografisao se sa fanovima, razgovarao i sumirao utiske. Potez za svako poštovanje, ne sećam se da sam u skorije vreme video da je neki umetnik sa ovih prostora uradio nešto slično. Kekin je po ko zna koji put dokazao svoju širinu, otvorenost i pristupačnost.
Treba pomenuti da je kao predgrupa Kekinu nastupio novosadski sastav Short Reports. Nakon personalnih promena u bendu, ovaj dvojac (Nemanja Velimirović i Aleksandar Milovanović) predstavio je album „Vožnja“ u sasvim novom ruhu i moram da priznam da njihov novi početak i te kako obećava. Nemanja konačno više nema nijedan razlog da potiskuje svoj glas jer njegov vokal sjajno ide uz alternativni rock koji on i Aleksandar isporučuju na bini. Short Reports je bio Kekinov lični izbor za koncerte u Novom Sadu i Beogradu, a Mile je u više navrata dokazao da njegovom ukusu treba verovati.
Da sumiramo… Kekin nam „Soundtrackom za život“ poručuje da ne čuvamo prazne listove, već da ih redovno popunjavamo koristeći i tanke i debele kistove. Najlepše ljubavi su one koje počinju u ranoj mladosti, jer takvi parovi prkose decenijama. Baš kao i Reno 4, pobednik vremena. Vožnja u takvoj relikviji je sećanje koje ostaje za ceo život, pa čuvajmo takve uspomene, ali i neprestano kreirajmo nove. Uvek gledajmo na život sa pozitivne strane, jer teško je ful biti kul, ali nije sve tako sivo kad imaš s nekim otić’ na pivo. Uživajmo u svakoj sekundi života, jer u kakvom svetu i vremenu živimo, sve ovo što radimo je na kraju i trening za umiranje…
Električni orgazam predstavio “Ja želim promene (Baby, baby, baby, baby)”
