Laibach: Moje ime znači ljubav
Dom omladine Beograda, 9. mart 2025.
Zaista, samo će vam onaj ko vas iskreno voli servirati “Opus Dei Revisited” kao podsećanje da je istorija učiteljica života. I uz želju da ne ponovite one iste greške koje ste napravili pre 25 godina.
Ne mogu da započnem tekst o poslednjem koncertu Laibacha u Srbiji, a da se ne prisetim onog iz novembra 2023. godine, održanom u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Nije taj nastup „inženjera ljudskih duša“ izgledao mnogo drugačije u odnosu na druge koncerte u okviru turneje „Love is still alive“. Ali, mi jesmo bili drugačiji. Bezbrižniji. Isključeni iz šireg konteksta života, ušuškani među svojim zidovima. I iluzijama.
Nije nas previše doticala ruska agresija na Ukrajinu, izraelska na Gazu, nismo se preterano sekirali zbog ratne i humanitarne katastrofe u Siriji… Uz to, nismo bili ni dalekovidi da predvidimo (nažalost) neizbežnu kataklizmu u sopstvenoj kući. Ali, tu je bio Laibach da nam priredi bolno otrežnjenje. Ništa lično, naravno. Oni imaju univerzalni timeline koji nekoga dotiče više, nekoga manje, a nekoga nimalo. Nas je dotakao baš duboko. Zaboleo je. I neka je!
Sada, kada naša katarza ulazi u (iskreno se nadamo) poslednji krug društveno-političkog “steeplechasea”, postojala je izvesna bojazan da ćemo ponovo dobiti “suvu pitu od kokosovog brašna” u lice. Umesto toga, dobili smo saosećanje, razumevanje, podršku… I, zašto to ne reći otvoreno… Ljubav! Koliko god to izgledalo neverovatno, s obzirom na spektar tema, vokabular i ikonografiju Laibacha, vazda obojene militarizmom i totalitarizmom.
Njihovo ime, zapravo, znači “ljubav”. Kao što sigurno znate, Laibach je nemački naziv za prestonicu Slovenije. Ljubljana… Nikada i ništa nije bilo slučajno u bilo kojoj vrsti ekspresije Laibacha. Nimalo nije bilo slučajno to što je prethodni koncert u Srbiji održan baš na Dan republike, 29. novembar. Baš kao što nije nikakvo iznenađenje što su poslednja dva koncerta održana 8. i 9. marta. Prvi je datum velikog internacionalnog, a drugi lokalnog značaja. A sve se dešava neposredno pred veliki studentski protest 15. marta u Beogradu.
– Ljubav je, jednostavno, najmoćnija i najrazornija sila u Univerzumu. To je smrtonosno oružje koje nas može ili uništiti ili oplemeniti. Zbog toga se njome mora rukovati pažljivo i sa rukavicama, rekli su nam u jednom od prethodnih razgovora. Zaista, samo će vam onaj ko vas iskreno voli servirati “Opus Dei Revisited” kao podsećanje da je istorija učiteljica života. I uz želju da ne ponovite one iste greške koje ste napravili pre 25 godina.
Čak i u originalnom izdanju iz 1987. godine album “Opus Dei” zvuči više nego aktuelno. Možda ne toliko produkcijski, ali društveno-politički kontekst je gotovo nepromenjen. Odmah mi pada na pamet onaj meme u kome čuveni George Orwell kaže: – Napisao sam ‘1984.’ kao upozorenje, a ne kao uputstvo za upotrebu.
Paradoksalno, “Opus Dei” u ono vreme nije shvaćen ni na jedan od dva navedena načina, iako kritičari redom kažu da je taj album bio prekretnica za iskorak Laibacha na internacionalnoj sceni.
Zato je “Opus Dei Revisited” shvaćen i prihvaćen. Barem u Beogradu, to sa sigurnošću možemo da potvrdimo. Dva rasprodata koncerta u dva dana tome najbolje govore u prilog. Sigurno je da je i specifični trenutak u izvesnoj meri doprineo tome, ali ono što je nesporno je da nam je Laibach bio potreban. Baš sada. Baš ovakav. Da nas rasplače i dirne u živac, ali da nas na kraju dana nasmejane, hrabre i optimistične pošalje kućama.
Možda zaista nemamo izbor nego da se povinujemo “Božjem delu”. Možda je u eri satelita, dronova, kamera i superkompjutera sloboda ništa drugo nego čista utopija. No, za ljubav još nije kasno. Mnogo je onih koji bi želeli da znaju šta je to ljubav, pa hajde da im objasnimo… Baš kao što je i Laibach objasnio nama sjajnom obradom dobro poznate pesme Foreignera. Ljubav prema bližnjem svom, ali i ljubav prema državi, narodu, životu…
Ne znam koji bih detalj sa koncerta posebno izdvojio. Možda pauzu od 15 minuta, sa jasno naznačenom simbolikom i empatijom. Ili fantastični vokalni duet Milana Frasa i Martine Martensson u pesmi “The Engine Of Survival”. Ili, možda, sjajnu obradu pesme “Strange Fruit” neponovljive Billie Holiday, koja u interpretaciji Laibacha dobija sasvim drugačiju konotaciju i težinu. Ili će to, ipak, biti trenutak kada se Martina publici obraća na srpskom i poručuje da se ne smemo predati bez obzira na cenu.
Kako su stvaralaštvo i scenski nastup Laibacha refleksija dešavanja oko nas, tako je i publika putem Martininog živog video zapisa mogla da vidi svoj odraz na velikim video bimovima. Čisto da ništa ne bude slučajno. A i da ostane za pamćenje. Jer, dva beogradska koncerta Laibacha i jesu bila za pamćenje. U slavu života i ljubavi. U slavu nas samih.
