Punk Rock Holiday 2.5: Najboljih 5 dana leta

Tolmin, Slovenija

Evropsko putešestvije trajalo mi je ovog leta od Srbije do Nemačke preko BrakRocka 2025 u Duffelu, u Belgiji, sve do Punk Rock Holiday 2.5, i Tolmina u Sloveniji i donelo je baš mnogo zanimljivih događaja. To je odokativno oko 3500 km što avionom, a najviše kolima u svega nekoliko dana, prelazak iz jedne evro zone u drugu, drugačiji mentalitet publike i slični (isti bendovi)…Kako to?

pišu: dr Slobodan Kotlajić - Buzda, Christina Peterfaj
foto: Official PRH Media Team, lična arhiva

U mislima u Sloveniji bio sam već u Srbiji, zbog tadašnjih nikad većih zdravstvenih problema u porodici, pa mi je sve to uslovilo iskreno i da ne uživam baš koliko sam mogao. Kad čari kampovanja otkrijete kasno, hronični umor dobije svoj potpuni oblik uvek kad se najmanje nadate, a telo to baš počne da oseća. Predivan ambijent ušća Tolminke u Soču, (samo da dođete i gledate onu lepotu svakodnevno bar 20 minuta, nema bolje terapije – prim.aut) i uopšte ceo taj živopisni krajolik Tolmina uzet je kao olakšavajuća okolnost da se bude na izvoru lepote življenja, ali i pravih informacija. Za nas lično kamp je bio jedini novitet o kom pojma nismo imali (a već smo godinama ovde), i sama priča ima svoja striktna pravila ponašanja u smislu zakonitosti šta se sme, a šta ne sme, i priznajem, malo sam lično bio u početku nervozan. Promenivši prvo mesto šatora, nekako smo se našli u hladu predivnog drveća, sa mirnim komšilukom iz Rumunije i Francuske. Strateški, jako dobro mesto u slučaju padavina, jer se u Tolminu nebo sruči očas posla, pa treba biti oprezan i pametan. Srećom, kiša je u Tolminu ove godine padala samo jednom, pa se može reći da smo u tom smislu bili blagosloveni.

dr Slobodan Kotlajić - Buzda, Christina Peterfaj

Jedan od najjačih dana generalno uzevši na celom Punk Rock Holiday 2.5, je bio zapravo dan za zagrevanje, odnosno Day 0, i zaista više nije ni iznenađenje jer je on postao jedan od najvažnijih dana na festivalu, to je zapravo već postalo neka vrsta nepisanog pravila… Samo što je za razliku od ranijih godina, ovogodišnji dan za zagrevanje bio potpun, odnosno i sa nastupom beach stage bendova što će reći da su krenuli još od 12.30. Volim Punk Rock Holiday jer ne moram da jurim sa bine na binu, meni je to u ovim godinama jako bitno, da u potpunosti vidim i čujem sve ono što me zanima. Dve bine (beach stage i main stage) i ok vreme svirke za svakog… Ovogodišnji program na beach stageu Punk Rock Holiday 2.5. festivala, tog ponedeljka 4.8.2025, otvorili su meni veoma zanimljivi No Guidance, Curbrigen, Hike The Peak, Sidewalk Surfers, Heathcliff, Darko, Public Serpent, uglavnom skate punk / melodic punk rock bendovi koji godinama već gravitiraju ili na beach stageu ili kao opening act bendovi na mainstageu u zavisnosti od potrebe. Odličan uvod u dešavanja na glavnoj bini, a tamo čekali su nas drugari iz benda Chaser. Mislim da im je ovo 3. put na PRH-u, prvi put sam ih sticajem okolnosti propustio, a bili su na beach stageu, 2. put su svirali u nezgodno vreme, kao prvi bend poslednjeg dana, ali pamtimo odličan nastup na glavnoj bini, a kažu ljudi da je nezahvalno da budeš i prvi bend bilo gde na nekom muzičkom festivalu, ali naši prijatelji očito nisu imali taj problem. Nema Jessyja Snopnitzkog, basiste koji je ostao u Americi da bude uz suprugu koja čeka drugo dete, pa mu ovom prilikom, a tim povodom još jednom želimo sve najbolje, ali i bez njega stvarno sve zvuči savršeno. Komunikacija pevača Mike LeDonnea sa publikom je na najvišem mogućem nivou i stvarno se vidi i po Chaseru da je i njima ovo jako bitan nastup. Počinju sa Brand New Enemy, The Breaks, 2020, Good Times…

Svakodnevna borba sa životnim problemima je glavna zvezda vodilja svakog od nas. O tome govori i Small Victories, a pevač Mike LeDonne je dok je peva unutar velikog circle pita u publici, što jeste vrhunac njihovog nastupa, ali svakako nije kraj, već rekli bi se tek prva polovina nastupa. Slede At What Costs?, Signs Of Life, Out Of Shadows, sjajnu karnevalsku atmosferu održavaju i sa Flying High, Just Breathe, i stvarni kraj nastupa trijumfalno sa A Revel Song i Fault Lines.

Ako je ovakav početak šta li dalje sledi? Na logično pitanje, dobije se Save Ferris kao logičan odgovor. Ne znam ni sam šta sam očekivao od ovog benda, ali znam da to ni u Belgiji nisam dobio. Prelepa Monika mi se potpuno uklopila u suviše komercijalan i nekako ispoliran ska-punk izraz, sve mi je to nekako kroz rukavice i u Sloveniji. Izgleda, da se sa mnom negde složila i publika jer je bila poprilično mirna za vreme njihovog nastupa, iako su bili tu i favoriti Do I Even Like You?, New Sound, Superspy, The World is New, pa onda par obrada Rebel Big Fish, Dead Kennedys i Operation Ivy i I Know i još jedna obrada na kraju. Volim ja takav zvuk, da se ne lažemo, ali možda je bio i loš tajming za ovaj bend, nemam pojma…

Ja sam stara škola i prilično sam skeptičan kad su nekakve fuzije i previše moderan zvuk u pitanju, ali Codefendants jesu baš to. Bože, koliko ništa nisam znao!?! Sam Kinga znamo iz proverene Get Dead priče, to je ok, ali ovo je neka kombinacija punk-rocka i hip-hopa, ima dosta elektronike, i ovo će tek da bude mnogo veliko, a postoje svi preduslovi za to. Prepoznao sam aktuelne Def Cons, Abscessed, Suicide by Pigs i Prison Camp…. Odličan nastup, bez daljeg.

The Baboon Show

E, a onda je došao pravi zemljotres. Količina pozitivne energije i najbolje moguće atmosfere koju je isporučio The Baboon Show ostavio me je u čudu. Kao da je ono na BrakRock-u pre neki dan bilo zagrevanje za dan za zagrevanje, i činjenica jeste da PRH voli The Baboon Show, a i oni vole PRH. Impozantan primer kako sve zvuči dobro i kakav je feedback publike kada si sav svoj, bez foliranja i bez preterivanja sveukupno možda čak i najjači nastup na celom festivalu. Tu su Be A Baboon, God Bless You All, You’ve Got the Problem…+ posveta preminulom Ozzy Osbourneu kroz Paranoid, Holiday, All Of Me, Me, myself and I… Lost You in a Second, Oddball, Class War, Radio Rebelde. Dan pre njihovog nastupa razmišljao sam o ingenioznosti samog projekta, da staviš seksipilnu pevačicu koja otvoreno koketira sa publikom i basistkinju kao frontalni deo benda kog nazoveš The Baboon Show. Dobro, možda osnivač benda nema koeficijent inteligencije +200, ali zna šta uvek treba muškarcima… Ceciliju Bostrum vole i muškarci i žene i deca. Ta njihova kombinacija garažnog rocka upakovana u punk rock, već pomenuti seksipil pevačice, njen hrapavi i promukli vokal, te ništa manje privlačna basistkinja Frida Stahl sa novim gitaristom benda Simonom Dahlbergom, koji je više nego dobro zamenio Håkan Sörlea, i veliki šef Niclas Svensson za bubnjevima, sve je to kompaktna slika, svakako i neka vrsta savremene pop forme, možda najtraženijeg muzičkog švedskog proizvoda današnjice.

Koliko su oni dobri pokazuje i činjenica da su trenutno specijalni gosti bendu Die Totten Hosen, a to ne može baš svako. Subjektivni utisak da dugoočekivani Refused kojim su zatvorili dan za zagrevanje, su imali i dodatni peh jer su prethodnici stvarno razvalili. Prvi put u Sloveniji posle 27 godina, ovi Šveđani su najpoznatiji po tome što su probili granice žanra spajajući hardcore sa eksperimentalnim, elektronskim i nekim pomalo čudnim avangardnim elementima. Vizuelno, baš je naročito takav i pevač Dennis Lyxzén, sa onim njegovim odelom i košuljom kao da je došao iz nekih sedamdesetih godina prošlog veka i nikad nisam to razumeo, ali nema veze. Gubi glas u par navrata tokom nastupa, ali tu su svi oni hitovi sa albuma The Shape Punk To Come, koji su proslavili ovaj bend, ali i drugi. Meni ok, nekima odlično, gotov je i dan za zagrevanje. Od događaja sa beach stagea, za zvanično prvi dan festivala, u utorak 5.8.2025, treba izdvojiti nastupe Queens Of Everything, neverovatne The Iron Roses koji spadaju u onu grupu bendova za koji – ne znam zašto sviraju na beach stageu, (obzirom na iskustvo i minuli radni staž) ali ispostaviće se da to uopšte nije loša stvar, iako vizuelno za šestočlani bend sa dva frontalna pevača, to baš i nije najsrećnije rešenje. Nije samo njihov debi album perfekcija pomalo čudnog spoja melodičnog punk-rocka uz prilog klasičnih elemenata pop-punka zbog skoro himničnih refrena jer to i uživo zvuči stvarno savršeno. Bend predvodi Nathan Gray, (ex Boysetsfire), ali tu je i Becky Fontaine, Pedro Aida, Colin Clive, Michael Espinosa i Devon Hunt. Karnevalska atmosfera merena intenzitetom njihovog nastupa govori da su oni prekaljeni muzičari, imaju svoje vreme i na najbolji ga način koriste. Ređaju se Soldier Of Fortune, Class War Cheer Squad, Hearts Of Fire, Revolution Summer, Fight Back i Screaming For A Change koji su samo neki od velikih hitova ovog benda koji je imao još jedan izvrstan i jedan od najposećenijih nastupa i na acoustic stageu PRH-a 2.5. I na oba su i Nat i Becky završili u publici pevajući sa fanovima…

Na main stageu tog dana treba izdvajiti nastupe Ignitea, oni su već postali “domaći”, obzirom koliko puta su svirali na PRH-u, ali nema veze, uvek je to posebna stvar. Trebalo je ipak da prođe neko vreme da Eli Santana izađe iz senke Zoli Teglasa, što je nekako i prirodno, ali danas je on neprikosnoven vladalac velike bine prilično jedinstvenog glasa. Dobar nastup Ignitea u celosti, a bila mi je čast i zadovoljstvo da posle njih ponovo vidim i Authority Zero. Pevač Jason Devore sa longetom na nogama, kao medicinskim pomagalom zbog operacije članka, pa je zato malo sprečen da se razmaše po bini u svom punom kapacitetu, ali ostatak ekipe sve to nadoknađuje odličnom svirkom. Uobičajeni problemi sa kablom od mikrofona, ali nema veze, mašina radi sjajno. Tu su Get It Out, Lights Out, 12:34, When We Rule The World… Sledi Olie, Olie, Oxen Free, No Regrets, odlična svirka, mada lično mislim da je ovde uživo potrebna još jedna gitara, baš kao nekad ranije… Tu su još i Revolution, Taking on the world, One More, Minute, Mexican Radio, Lift One Up. Da je bilo bolje, možda i ne bi valjalo, potpuno svedeno, baš kako i koliko treba.

Nikola Šarčević - Millencolin

Millencolin je jedan od onih bendova na koji se dugo čekalo jer nisu bili u Tolminu od 2016. Pevač i basista Nikola Šarčević je čisto da mu se znaju koreni obukao crnu majicu sa natpisom Partizan Belgrade, ali to je slika koja je viđena par dana ranije i na BrakRocku u Belgiji. Zvuk gitara odličan najviše zahvaljujući ljudima sa kačketima Mathiasu Färmu i Eriku Ohlssonu, a sve rupe popunjava bubnjar Fredrik Larzon i zapravo to je ta melodija, tj. skate punk, kako treba da zvuči… Atmosfera u publici sjajna, ima Millencolin u Tolminu baš puno fanova sa svih strana sveta, i ovog puta daju sve od sebe. Njihova set lista sa PRH-a 2.5, nabavljiva je na: https://www.setlist.fm/setlists/millencolin-13d6dd4d.html. Ukratko 17 pesama u sat vremena i zvučna umetnost pozadinskih vokala koja se potpuno utapa u harmoniju. Mislim da objektivno u tom parametru ne postoji još ništa bolje u svetu…

Drugi dan festivala što se tiče beach stagea meni zanimljiviji od drugih bili su Battery, koji svoju muzičku priču pričaju od 90-tih, kako to već ide redom svirka, pa raspad, pa evo sad valjda povratak ponovo, strejt edž priča, jako dobra, i živo me interesuje da li će poslednje 2 njihove svirke da budu samo izleti, ili stvarna najava povratka. Lepo bi bilo da bude ovo drugo. Otvaranje glavne bine 2. dana PRH-a 2.5 pripalo je Bar Stool Preachersima, brajtonskom ska-punk/rock iznenađujuće atraktivnom bendu kog gledam prvi put. Vrlo zanimljivi i zapaljivi himnični refreni sa ska/reggae elementima i pesmama sa političkim i društvenim porukama i sing-along himnama za šire narodne mase. Uopšte nije čudo što je frontmen Tom McFaull sin Colina McFaulla, pevača legendarnog britanskog benda Cock Sparrer, jer više nego očito je kakav otac, takav sin.

Turbobier sam upoznao pre 2 god na SBAM festu, humoristična austrijska priča vezana za melodični punk, rok i humoristične, često satirične tekstove na nemačkom jeziku sa posebno bečkim dijalektom. Ja ih pokapirao – što je Tankard u nemačkom mjetalu, to je Turbobier u austrijskom punku. Dobro, nije baš možda to tako, ali znam da je Marco Pogo (pravo ime Dominik Wlazny) – vokal, gitara, inače i doktor medicine, poznat i kao frontmen Beerpartei, vrlo ozbiljne političke partije u Austriji i uskoro ga mnogi vide kao novog predsednika ili premijera države. Da, i Turbobier, već nose epitet “najveće grupe Austrije svih vremena”, iako su stari svega 11 godina. Još uvek tamo nisu napravili svoju fontanu piva, što im je u opisu političkog programa, ali na PRH-u 2.5 su izveli svoje najveće hitove, ali koliko sam primetio, osim njihovih sunarodnika kojih i nije bilo mnogo u publici, publika se uglavnom čuvala za druge izvođače.

Agnostic Frost

Ako preskočimo Zeke, sa njihove 563 pesme u isto toliko minuta, sa glavne bine treba još izdvojiti i nastup Agnostic Fronta koji zvuče, čini mi se bolje nego ikad. “Mirni čovek iz komšiluka” Craig Silverman sa svojim ESP gitarama drži apsolutno sve pod gitarskom kontrolom, a mora jer se ne sme baš previše osloniti na Vinija Stigmu, koji jeste zaštitni znak benda, ali je ipak tu zbog nekih drugih stvari, a i ritam je gitarista. Iako izgleda kao najmlađi, basista Mike Gallo ima impozantan radni staž u AF, i on je uvek standardan, a Danny Lamagna, izgleda dugo traženo lice na mestu bubnjara. Roger Mirret je u ulozi Caspera – dobrog duha, takođe jedan od zaštitnih znakova benda. Kao i u slučaju nastupa na BrakRocku, ja bih i u slučaju nastupa na PRH-u 2.5, samo malo izmenio redosled pesama, a celu set listu možete naći na https://www.setlist.fm/setlist/agnostic-front/2025/festival-grounds-tolmin-slovenia-73464a3d.html, pa kog zanima nek vidi, ali baš su imali sjajan nastup. Blitzkieg Bop na kraju, a Agnostic Frontu su izgleda kao vino, što su stariji, to su bolji.

Zebrahead su imali ja mislim nikad bolji nastup na PRH-u, a sviraju, pa skoro svake godine. Uspeli su da već negde od polovine svog nastupa polovinu svojih fanova dovedu na binu, i tako ih drže do kraja uz pregršt svojih hitova. Setlista vidljiva na https://www.setlist.fm/setlist/zebrahead/2025/festival-grounds-tolmin-slovenia-634402ef.html, i stvarno kapa dole za žurku koju su napravili. Iako je trećeg dana već stigao vidljiv umor i na posetioce beach stage-a, bolji od drugih tog dana bili su Doc Rotten i Rat Boy.

Madball

Slična situacija sa publikom bila je i na glavnoj bini, jednostavno treba preživeti 5 dana ovde, a narod se čuvao za finale. Ipak veoma dobre nastupe pružili su švedski Misconduct, koji su konačno imali dobar zvuk na PRH-u i Madball koji su ponovo razvalili glavnu binu. Tako to jednostavno izgleda kada oni sviraju, a uopšte nije baš tako. Mnogo energije, mnogo pretrčanih kilometara, klasična njujorška priča ispričana od strane višedecenijskog njujorškog hard-core benda. Jeste taj njihov zvuk specifičan, ali nudi simptomatično oslobađanje adrenalina uz aktivno učestvovanje publike. 25 najvećih hitova u sat vremena gimnastike i baš jakog treninga… Kreće lagani kardio uz Heaven&Hell, Can’t Stop Won’t Stop i Hold It Down na početku seta, Freddy je rođeni frontmen, alfa i omega benda, tačno zna šta je potrebno da se narod pokrene, nastavak sledi uz Across Your Face, Face To Face i Born Strong uz gostovanje Therese Vendette iz benda Jawless na sredini nastupa ili možda totalni napad na kraju uz Down By Low, Rew Up i Doc Martin Stomp, između svega začinjeno ostatkom najvećih hitova, a Madball će biti verovatno uvek univerzalni simbol benda koji daje sve od sebe. I to, potpuno zasluženo.

I može biti da je Frank Turner ok lik (ne poznajem lično gospodina), ali ja i dalje mislim da je on na manifestacijama kao što je Punk Rock Holiday potpuno zalutao. Srećom, zato se otišlo ranije na spavanje.

Poslednji dan PRH 2.5 festivala, 8.8.2025. doneo nam je na beach stage-u odličan nastup benda Urethane, uz gostovanje Steve Cabbalera, skate legende, dok su na glavnoj bini glavnu reč vodili The Last Gang, meni uvek osećaj kao da gledam Distillers. Žao mi je što sam propustio nastup australijskog benda Bodyjar jer sam u to vreme bio u Hitnoj zbog otekline od zuba, ali o mojim zdravstvenim problemima na PRH 2.5 bi se mogla knjiga napisati…

Jaya The Cat

Srećom, vratili smo se na nastup headlinera pre headlinera. Meni su Jaya The Cat apsolutni carevi i uvek diskretni heroji PRH 2.5 festivala. Svojom pomalo atipičnom reggae-punk/rock svirkom i pesmama koje opisuju život od početka do kraja, i pozitivne i negativne strane, sjajnim kvalitetom živog izvođenja (sjajan zvuk) i odnosa prema publici kao i povratnim fidbekom. Set lista impozantna, i Wine Stained Futon, Nobody’s Fault, Hello Hangover, Amsterdam, Internacional, El Camino, Good Morning, Huddersfield Rain, Wearing Shirts Is For Suckers, Closing Time, Forward, čuvena Fake Carreras i Mistake – Rebel na kraju. Previše subjektivno i nezahvalno je opisati atmosferu na njihovim koncertima, a neposrednost Geoff Legadeca čini da on bude primljen svuda na najbolji mogući način, bilo da se radi o Bostonu, Amsterdamu, Sofiji ili Tolminu. Stvarno svaka čast, jedan od najjačih nastupa na festivalu. Turbonegro su veliki bend, toliko veliki da imaju svoje još popularnije Turbojugend klubove po celoj Evropi i još uvek nije sasvim jasna tajna njihovog uspeha u potpunosti, ali se znalo za posvećenost bivšeg kontraverznog pevača Hank von Helvete (Hans-Erik Dyvik Husby) – vokal (1993–2009, koji je umro 2021.). Istorija kaže da je prvi klub Turbojugend St. Pauli, nastao kao parodija na heavy metal fan klubove što je bila glavna misija “Jugend” organizacije, ali se ubrzo sve pretvorilo u daleko ozbiljniju priču.

Kao što znate, džins jakne su prepoznatljiviji znak Turbojugenda, na leđima sa velikim prišivačem Turbonegro loga i imenom lokalnog grada: Turbojugend Oslo, Turbojugend Tokyo, Turbojugend London itd. Jakna se tretira skoro kao uniforma, a mnogi kažu da je to “najveći fan klub na svetu”. Turbojugend funkcioniše kao globalna mreža prijateljstava i ispada da je Turbojugend subkultura sa sopstvenim ritualima, humorom i identitetom, gde preovlađuje sarkazam i parodija pop kulture, baš kao i muzički izraz benda. Turbojugend World Meeting u Hamburgu je najpoznatiji događaj koji se održava svake godine od kraja 1990-ih, na koji dolaze članovi iz celog sveta.

Reunion benda Turbonegro bio je 2011. posle dvogodišnje pauze, kada je osnivač benda, basista Happy-Tom (Thomas Seltzer) uzeo za pevača člana britanskog Turbojugenda Anthony Madsen-Sylvestera (The Duke of Nothing), ali da li zbog novog pevača, ili ne znam čega, počev od tada, pa sve do današnjih dana Turbonegro nikad nisu dosegli dane svoje zvezdane slave, kao što su u prošlosti imali. Možda se to meni i čini, ali nije bilo mnogo Turbojugend članova zajednice u Tolminu, pa je njihov nastup bio prilično mlak, ili su se ljudi već prethodno istrošili ili umorili, sam je finiš festivala, pojedinci jedva gledaju i to ne kriju. Četrnaest pesama, sve sami hitovi, ali jednostavno izgleda da je sudbina svih headlinera, posle 5 dana festivala, na kraju ista… Sutradan, povratak kući, starom dobrom “bugarskom vezom”, i Yavor Yordanov ovoga puta u ulozi kamermana na odmoru, kao najbolji mogući izbor za dolazak do Paraćina, a red bi bio da se već i okumimo…

Organizacija festivala Punk Rock Holiday odavno je prava umetnost za sebe. U prošlosti uvek je po nešto sitno falilo, neka karika koja je nedostajala, ali se uglavnom sve rešavalo u hodu. Ovog puta još veći stepen organizacije i apsolutno sve je bilo na svom mestu. Infrastruktura okolo i na festivalu, prateći program u vidu štandova sa merčom-majicama, duksevima, pločama, cd-ovima, štandovi sa ručno rađenim umetničkim predmetima, Barber Shop, štandovi sa prodajnim predmetima od ekoloških materijala, štandovi sa orijentalnom vegetarijanskom i običnom hranom, štand American Socks-a, skejt rampa… Acoustic Stage, after party žurke, kamp, najbolja moguća organizacija svega i apsolutno sve na svom mestu.

Ni najmanja greška nije bila ni na glavnoj bini gde su tonski tehničari imali pune ruke posla svih 5 dana, koliko puta su samo namestili i promenili binsku opremu, bubnjeve, promenili kablove, mikrofone, monitore. Vrlo slična priča i na beach stage-u, svakodnevno baš mnogo posla. Video snimatelji i fotografi kao olimpijci, treba uhvatiti pravi kadar, odvojiti slike i pravovremeno objaviti… Provereno znam da sve najbolje o obezbeđenju PRH-a govore i preko okeana, ljudima svaka čast, a tu su uvek spremni i članovi Crvenog krsta, videlo se na kraju da i oni najbolje crowdsurfuju. Da sve ide u daljem najboljem smeru u Tolminu govorio je red od par stotina metara, formiran za kupovinu papirnih karata u prvoj pretprodaji (najjeftinije moguće karte), letos na festivalu, nešto kasnije su rasprodate karte od 175 e i 196e, a u ponedeljak 1.9.2025. je počev od 10h u svega 20 minuta prodato 2000 kompleta ulaznica za PRH 2.6 po ceni od 215e u trenutnoj pretprodaji, i koliko sam obavešten, ostalo je još samo 250 karata koje će ubrzo biti razgrabljene, pa vam toplo preporučujem da već koliko odmah odete na sajt http://punkrockholiday.mojekarte.si/ i proverite kakvo je trenutno stanje sa kartama, pošto nema toga baš još puno, i ako hoćete, pridružite nam se u jedinstvenom veoma teško opisivom događaju, univerzalnom parčetu raja i oazi najboljeg mogućeg raspoloženja pod nazivom Punk Rock Holiday 2.6. Pamtim da je poslednjih 10 izdanja festival bio rasprodat, ali se ne sećam baš ovolike brzine…

To je to! Ja sam odavno pronašao svoju nirvanu, vreme je za vas! Vidimo se ponovo dogodine u Tolminu! Punk Rock Holiday 2.6 čeka na nas!

Bojanova galerija: Blind Guardian & Kryn

Tags: Punk Rock Holiday 2.5, Slovenja, Tolmin