Da slušamo ploče: Bair – 2+2 = 5 (Multimedia Music)

Ima tome gotovo godinu dana od kada je bend Bair objavio svoj album prvenac na kompakt disku. Tiho, skromno, bez neke velike pompe, sa već jednim velikim radijskim hitom kakav je bio “Da li znate šta rade vaša deca”, koji inače zatvara album, na regionalnom tržištu ovosavremenih muzičkih izdanja, svetlost dana krajem prošlog meseca ugledao je jedan, sada već slobodno mogu reći, odličan vinilni album.

Ovih dana grupa Bair je ostvarila svoj san, objavila je long plej ploču, što je samo još jedan dokaz kvaliteta benda i pesama koje su stavili na svoj prvenac. Pored ljubavnih tema, na albumu se nalaze i one angažovane, koje se svojom tematikom mogu nekome sviđati ili ne, ali nesumljivo je da njihov sadržaj odgovara vremenu u kome su nastale. Na žalost ili sreću, to je sasvim drugo pitanje, ali bend je ostavio jedan više nego pristojan otisak svoga postojanja u jednom kolebljivom i turbulentnom dobu. No, na ovim prostorima, vekovima se malo šta menja. Doduše, ponekad malo utihnu nevolje koje nas pritiskaju, ali kao da uzimaju zamah za nove orkanske udare, kako po samim životima, tako i po dušama onih koji ih, kako tako žive, da ne rečem, preživljavaju.

Navijač sam jednog popularnog kluba, ali veoma poštujem i onaj drugi, bez obzira koliko mi je udaljen od srca. Isto važi i za ostale klubove negdašnje velike četvorke sa bivšeg jedinstvenog prostora. U sebi sam duboko poklonik hard, pank roka i sličnog muzičkog opredeljenja, ali poštujem i onaj muzički rad jedne Madone, o kojoj sam čak i pisao nekoliko puta. Isto stoji i sa ostalim delovima kulture iliti umetnosti koja me makar ovlaš dodiruje. Možete nešto voleti ili ne, ali ako ono ima neki nesporni kvalitet, zašto i ne prisustvovati samom događaju. Lično sam zapanjen minimalnom koncertnom aktivnošću benda kakav je Bair. U mom višedecenijskom obitavanju kroz lepu književnost i muziku koju volim, shvatio sam da nesporni kvalitet izađe na videlo kad tad. Ni na koji način ta ljuska kvaliteta se ne može zatreti, prosto rečeno, kao Feniks iz pepela će iznići, i obratno, ne možete kroz nekvalitet i kvantitet izroditi nešto što će ostaviti traga, ako to ne zaslužuje. Na silu se ne stvara bilo koje delo, za njega je neophodno nadahnuće, koje su momci iz benda imali već od singlice koje su izdali pre par godina. No, njihovo koncertno tihovanje je prisutno, a razlozi najmanje leže u njima samima. Barem mislim…

Zahvaljujući pretplati na muzičke striming platforme u današnje vreme veoma lako dolazim do najnovijih muzičkih izdanja, kako stranih, tako i domaćih sa istog ili sličnog govornog područja, ali nisam nešto posebno oduševljen ni izborom izdavača, ni samim izdanjima, pa ni kvalitetom zvuka. Zvuk sa gramofonske ploče je ono na šta na mene ostavlja poseban utisak. Toplota analognog zvuka je nemerljiva u odnosu na bilo koji drugi nosač zvuka, a što je uređaj kvalitetniji i sam zapis sa vinila je bolji. Međutim, sa lošeg uređaja, loš sadržaj sa ploče je još manje kvalitetniji. Kod nekih izvođača, koji su u stanju da usklade svoj tekst, muziku i aranžman, ako pogode trenutak aktuelni u svom bitisanju, mogu svoje pesme prezentovati na bilo koji način, odnosno i uz običan, starinski tranzistor, sasvim je dobar ugođaj. To važi i za Bair.

Sam bend nije imao neku posebnu promociju svog izdanja, više manje se sve to izdešavalo na lokalnom nivou, nekoliko numera se zavrtelo na Radiju 202, što mislim da je apsolutno nedovoljno zbog same sadržine i tematike na debi albumu. Zapitam se, kod koga je veći strah, kod benda ili kod onih koji ih ne pozivaju da održe promociju albuma i koncertni nastup. Puške su pune kod oba aktera, u to ne sumnjam.

Nedavno sam bio na jednoj kafanskoj proslavi gde sam punih šest sati izdržao uz muziku sa kojom nemam nikakvih dodirnih tačaka, bez ikakvih užitaka. Ali sam bio na mestu događaja. Ne pije mi vodu da u koncertnom nastupu od 45 minuta ne mogu da imam vrhunski događaj za nešto što mi se sviđa, odnosno dužina bilo kog nastupa ne može se samo vremenski meriti da bi dobio na kvalitetu. S druge strane, ne mogu da poverujem da tokom raznoraznih Kulturnih leta kroz veliki broj gradova, Bair ne nađe mesto da prikaže šta sve može i zna. Ok, ako i ne zna, neka pokaže da ne zna, neka sve što napisah o albumu “2+2=5” padne u vodu, odnosno neka i njihovo i moje neznanje o muzici i u muzici, izađe na videlo. Ako populus kaže da to ne zavređuje ni tu pažnju malo jaču od pola sata, red je da oni i ne sviraju, a ja da ostavim piskaranje. Bilo bi najpoštenije sa svih strana.

Imače, album otvara otrežnjujuća “1984“, sa skladnim tekstom rađenim po tematici Džordža Orvela i njegovog istoimenog romana, napisanog bezmalo pre osam decenija, sredinom prošlog stoleća. Sledeća  je “Aleksandra“, jetko ljubavna triler balada u rok angažmanu. “Ona Sanja” je treća na albumu, umerenog ritma, govori o zatrulelim snovima, samoći i svim onim emocijama koje se ne daju lečiti. Sledi je “Ovo Više Nije Moj Svet” aluzija na neko, sada već odavno prohujalo vreme, drugu zemlju i drugačije junake. Peta “Noći Su Hladne Bez Tebe” je samo uslovno rečeno ljubavna pesma, sivilno prazno čekanje na lepše i svetlije obojene dane, ne vidi se izlaz iz stagnacije i monotonije. “Državna Firma” je naredni song u ekstra brzom pank rok maniru. Pelinasta parodija na društveno viđenje egzotičnosti (ne)rada u državnom sistemu. “Ugasi TV” je pokušaj borbe protiv novokomponovanog odsjaja frigidnih emocija o lažnom uspehu, pričicama sa šarenog ekrana dizajniranog za ubijanje i ono malo preostalog uma u nama. “Noćas” je sledeća u veoma brzom ritmu, spev o klasičnoj, modernoj sponzoruši, poniženju ljudske vrste, gde se pad esencijalnih vrednosti meri sa obrnuto proporcionalnim novčanim uspehom. “Kaciga” je tema koja govori da put ka suncu može biti različit, ali tragedija je uvek zajednička. Smrt nas pohodi bez obzira da li smo kamikaze ili obična kolaterarna šteta. Prelepa mala storija koja kazuje kolika ljubav majke može biti prema sinu. Ona zna da joj sin ide na poslednji let, ali mu ipak savetuje da stavi kacigu, kako bi ona brinula malo manje. Pretposlednja tema je “Grad“. Umerenog ritma, predstavlja odu svim bezličnim gradovima, ispraznim likovima bez ideja, snova, okruženi svetlima koja skrivaju i ono malo puteva ka istini. Album zatvara, već dobro poznat hit “Da Li Znate Šta Rade Vaša Deca“, o kojoj je već više puta pisano.

Kako stvari sada stoje, najverovatnije ću, ipak jednom, pišući nanovo o bendu Bair, u naslovu napisati Napokon koncert. Sve nadajući se da će me Miloš Milivojević, Ivan Jelenković, Saša Zvezdić i Aleksandar Stanković, razuveriti i da neću biti u prilici da napišem reč “Napokon“, nego samo “Koncert benda Bairu u…”…

KOIKOI predstavljaju singl „Ti imaš mir“ i najavljuju album „O sreći u snovima“ za novembar

Tags: 2+2 = 5, bair