In Memoriam: Dejan Gvozden (1970 – 2025): Svetionik nad mutnim vodama
Kakva divna metafora za Dejana Gvozdena… Čoveka od dva metra, i fizički građenog tako da drugima osvetljava put, najavljuje olujne vetrove, nemirne vode i sve drugo što dolazi, a opet dovoljno stamenog i stabilnog da ga nikakva nevremena ne mogu poremetiti. Barem smo u to svi želeli da verujemo…
Izuzev detinjstva, stvarnost je za moju i nama bliske generacije oduvek bila mučna, teška, depresivna i siva. Taman što smo malkice stasali, život je počeo da nas šamara sa svih strana. Rat, sankcije, nemaština… A tek smo napunili petnaestak godina. Zapravo, uopšte mi nije jasno kako smo prebrodili sve te izazove preživljavanja. Sad se svega sećam… I kada vratim film unazad, shvatam da smo, ipak, imali te neke svetionike koji su nas usmeravali, ohrabrivali i davali nadu.
Svetionik. Kakva divna metafora za Dejana Gvozdena… Čoveka od dva metra, i fizički građenog tako da drugima osvetljava put, najavljuje olujne vetrove, nemirne vode i sve drugo što dolazi, a opet dovoljno stamenog i stabilnog da ga nikakva nevremena ne mogu poremetiti. Barem smo u to svi želeli da verujemo… Bistre glave i dalekovidosti, emotivno ogoljenog do koske, pa vam uvek sve nekako lakše padne kad vidite Dejana, vazda velikog dečaka širokog osmeha i blagog, umilnog glasa. Momka koji je i najdublju depresiju umeo da pretvori u optimizam.
Nesumnjivo, Kristali su bend koji je obeležio jednu epohu, naročito drugu polovinu devedesetih i dvehiljadite, kada su nas čupali iz opšteg društveno-političkog ludila i gurali u svoju dolinu ljubavi. Kada god bih pomislio da nešto ne mogu da izguram do kraja, uvek bi mi se javio Gvozdenov terapeutski glas i šaputao „ustani, kreni, još samo malo“. Pa, ti nemoj, ako te nije sramota. A šta je tek pesma „O, kako si lepa“ značila za naše ljubavne živote… I momačke i devojačke!
Ne pamtim razgovor sa Dejanom koji je bio do koske ozbiljan, u kome jedan drugoga nismo nasmejali, posle koga ne bih osetio izuzetan naboj pozitivne energije. Kada bih želeo da se našalim sa njim, rekao bih mu da liči na Thoma Yorkea iz Radioheada (iz faze sa dugom kosom i bradom), a on bi mi odgovorio „Do I look like a creep?“. I o bolesti je govorio kroz šalu, sa osmehom, uveravajući da to nije ništa strašno. I ja sam mu poverovao. Ali, danas ne mogu da verujem da više nije među nama.
Na kraju nam je ostao „samo bluz“, i to onaj Balaševićev „bluz mutne vode“, jer drugačije nikada nisu ni tekle na ovim prostorima. No, bluz u ovom slučaju nije nikakva uteha, iako mu je to u prirodi. U poslednjem razgovoru Gvozden mi je rekao: „To je moj san, hoću da saznam što više o muzici pre nego što prestanem da postojim“. Verujem da je svoj san u dobroj meri i ostvario. Šteta je samo što muzika nije saznala više o njemu, jer toliko toga ima da se kaže o Dejanu. Velikom dečaku sa drugoga sveta, u koji se sada i vratio. Čoveku koji je toliko ljubavi dao svima, ali je i sam bio neverovatno voljen. I koji, zapravo, ne ide nigde, već se, jednostavno, menja. Ali, ljubav i istina zauvek ostaju.
Dejan Gvozden (Kristali): Kad pravim muziku, ne razmišljam o parama
