Ljubav i Bes: Među svojima
K9 Station (19. i 20.09.2025.)
Kao da ste na isto mesto doveli nekoliko stotina ljudi koji se svi redom poznaju, poštuju i vole. Iako sam od svih okupljenih poznavao možda nekih dvadesetak ljudi, sve vreme sam imao osećaj da baš tu i pripadam. I to mi je centralni utisak sa ovog događaja.
Ako ste do sada prisustvovali makar jednom muzičkom festivalu, sasvim sigurno imate predstavu o tome koliko je truda, entuzijazma, upornosti, znanja, kreativnosti i novca (i još mnogo čega) potrebno da bi se jedan takav događaj sa uspehom realizovao. Ili, ipak, nemate? Mnogi od nas vide samo onaj završni proizvod, odnosno vrh ledenog brega, a šta se sve ispod vode krije… Uskoro ćemo detaljnije i o tome.
U poslednjih nekoliko godina festivali u Srbiji baš i nisu „na ceni“, pre svega zbog brojnih političkih i finansijskih kontroverzi. Teško je ostati operisan od politike ukoliko ste organizator nekog festivala, jer to determiniše i količinu novca koja se dobija iz budžetskih sredstava. Nedavno su Nišvillu uskraćena sredstva iz republičke kase, a nešto ranije je pod udar vlasti došao i EXIT, pa je dalja sudbina ova dva festivala u Srbiji krajnje neizvesna. Sa druge strane, Gitarijada i Beer Fest, kao politički podobni događaji, odavno ne liče ni na šta. Naročito je tako bilo ove godine, kada su ih brojni bendovi bojkotovali.
Naravno, postoji i put kojim se ređe ide, a on podrazumeva da se u potpunosti pouzdate „u se i u svoje kljuse“. To će vam u velikoj meri vezati ruke i ograničiti domet, ali će vam, svakako, omogućiti čistu savest i miran san. No, ako imate dobru ideju, a uz nju i upornost, znanje, neophodnu opremu i iskustvo, na kraju ni uspeh neće izostati. Zbog finansijskih limita možda nećete biti u prilici da dovedete neka velika imena, ali će bendovi koji budu došli na vaš festival to učiniti sa velikom radošću i zadovoljstvom. Baš kao i sama publika.
Festival „Ljubav i Bes“ mi već 2-3 godine stoji na „bucket listi“, ali bi se uvek neke privatne obaveze isprečile i odvele me na drugu stranu. No, ove godine sam raspored za septembar fiksirao još polovinom leta. Okvirni program festivala je odavno bio poznat, pa sam imao vremena i da se adekvatno „upoznam“ sa većinom bendova. Organizatori festivala strogo vode računa o tome da lineup bude žanrovski i generacijski šarolik, pa svako od posetilaca može da nađe nešto po svom ukusu, ali i da otkrije nešto novo što će ga prijatno iznenaditi.
Prazan televizijski studio Kanala 9 zaista deluje kao svojevrsno „ostrvo slobode“ u Novom Sadu. Dovoljno blizu grada da imate osećaj da ste u urbanoj sredini, a opet i dovoljno daleko da buka i „izlivi ljubavi i besa“ nikome ne smetaju. Sa druge strane, dovoljno je i van „zvaničnih tokova i uticaja“ koji bi mogli da budu ometajući faktor. Prostor je mračan, dobro izolovan i akustičan, što ostavlja pregršt mogućnosti da se zvuk i svetlo nameste kako treba. Ekipa koja stoji iza festivala dugo je u tim poslovima, poseduje dobru opremu i „zna znanje“, pa su svi tehničko-logistički preduslovi za kvalitetan muzički događaj ispunjeni.
Geografski prostor u kome živimo u velikoj meri nas određuje kao ljude. Stoga, nimalo nije čudno što su ljubav i bes dominantne emocije na ovom području. Ljubav nam je nekako imanentna, a reklo bi se da su za bes odgovorne neke više sile. Organizatori festivala su to sjajno prepoznali, pa su mu nadenuli originalno, prepoznatljivo, lako pamtljivo i zvučno ime. A to znači i da bendovi koji nastupaju na „Ljubavi i Besu“ treba da zadovolje određene kriterijume, odnosno da budu dovoljno emotivni i ljuti kako bi bili uvršteni u lineup.
Nije baš realno očekivati potpuni balans između ovih suprotstavljenih emocija, pa je bes ove godine bio nešto dominantniji. Što je, opet, sasvim normalno ako se ima u vidu kroz kakve rolerkostere kao čovečanstvo prolazimo u poslednjih nekoliko godina: koronavirus, ratni sukobi u Ukrajini, Siriji i Gazi, Tramp, Putin, uspon desničarskih partija širom sveta, tragedija u Novom Sadu, opšti pad životnog standarda i kvaliteta života… Kao rezultat svega toga, i bendovi i publika su imali potrebu za pražnjenjem, što smo na ovom festivalu mogli i da vidimo.
No, to je izgledalo kao eksperiment u dobro kontrolisanim uslovima, što će reći da je sve prošlo bez ijednog incidenta, razbijene flaše, rasprave, teške reči ili mrkog pogleda. Bez ijednog pripadnika obezbeđenja, jer za njih nije ni bilo posla. Kao da ste na isto mesto doveli nekoliko stotina ljudi koji se svi redom poznaju, poštuju i vole. Iako sam od svih okupljenih poznavao možda nekih dvadesetak ljudi, sve vreme sam imao osećaj da sam među svojima, da baš tu i pripadam. I to mi je centralni utisak sa ovog događaja.
Da prozborimo i koju reč o izvođačima. Zagrebački sastavi She Loves Pablo i Plastika su otkazali svoje nastupe na „Ljubavi i Besu“ jer su se bojali dolaska u Srbiju u ovom trenutku, pa su ih odmenile domaće mlade nade Prozak i Isabel. Upravo ti bendovi su i otvorili festival svojim nastupima. Prozak je beogradski post-punk sastav sa izuzetno dobrom energijom i žustrinom (čitaj: besom). Vidi se da momci imaju izuzetan svirački potencijal i da su još u procesu traženja svog muzičkog izraza. Za ovu fazu funkcionisanja benda to zvuči više nego pristojno, a prave stvari od Prozaka tek treba očekivati.
Jedno od najprijatnijih iznenađenja za mene bio je pančevački post-metal bend Isabel. Iako taj zvuk baš i nije „my cup of tea“, sve izgleda nekako skladno i dobro upakovano u njihovoj interpretaciji. Ima u toj muzici mračnjaštva, čak i nekih obrisa zlokobnosti, ali daleko je to od depresivnog i destruktivnog. Štaviše, primetno je da postoji i određena doza optimizma u pesmama Isabela. A kada se na to doda i sjajan scenski nastup, te stilska upeglanost članova benda, sasvim je jasno da ovi momci dobro znaju šta rade. I to rade veoma dobro, što je potvrdila i reakcija publike.
Usledio je nastup banjalučkog sastava Revolt, koji je Novosađanima predstavio energični rap-metal-core. Ako je neko bio „besan“ te prve večeri, onda je to definitivno bio ovaj bend. Bespoštedno i beskompromisno su pržili sve vreme, terajući mladež na konstantno skakanje, jurnjavu i šutke pred binom. Možda je to bilo malkice tekstualno nedorečeno, ali je svakako bila svirka na turbo pogon. Isterivanje đavola je uspešno obavljeno, a radna temperatura u studiju Kanala 9 je podignuta na maksimum.
Dakle, sve je bilo spremno da „štafetu“ preuzme Smrt Razuma, hardcore čedo iz hrvatsko-srpskog „mješovitog braka“. I odmah su krenuli agresivno i energično, društveno angažovano i politički nekorektno. Sve vreme su plesali na ivici depresije i pesimizma, ali bi nam, baš kao i Pandorina kutija, na kraju uvek ostavili zrno nade. I dobro je dogod je tako, ne treba dozvoliti da nas bes u potpunosti preplavi, a to definitivno nije stil ovog benda. Iako sa ozbiljnim oštećenjima, Razum je na kraju, ipak, preživeo.
Ne znam šta bih novo mogao da napišem o sjajnom sastavu KaliKamo, posle brojnih propraćenih nastupa, sumiranih utisaka i napisanih tekstova. Možda još samo ovo… Da im želim da zaista budu ta „psihološka bomba koja će odjedanput da pukne i izvede milion ljudi na ulice“. Oni su savršeni balans ljubavi i besa, sa adekvatnom merom svih neophodnih činilaca na svojim nastupima. Za mene lično ovaj je bio možda i najbolji do sada, a posebne zasluge za to ovaj put idu svestranom Ognjenu Zečeviću Egolessu. Jednostavno, čovek svira sve što vidi…
Nije nimalo lako nastupati posle ovakvih aždaja, pogotovo ako ste „solo bambino“ kao što je to Worm Man. No, banatski demon buke i galame je našao način da zadrži pažnju najupornijih posetilaca prve večeri Ljubavi i Besa, pa ih je prodrmao elektrošokovima, distorziranim glasom i ekscentričnim scenskim nastupom. Šteta je što elektronika nekako uvek dođe na kraju programa, u noćnom ili „after“ modu. Kada je nešto originalno, to zaslužuje i malo veću pažnju publike, a to je definitivno slučaj i sa maskiranim (anti)junakom iz Opova.
Drugo veče festivala započelo je nastupom sastava Spasibo, ruskog benda sa prebivalištem u Beogradu. Nije to punk, a nije ni metal, možda nešto između post-punka ili post-metala. Ali, da zaobiđemo žanrovske odrednice. Spasibo zvuči potpuno nekonvencionalno u odnosu na druge ruske bendove koje sam čuo do sada. Za razliku od njih, nisu nimalo hermetični i jednolični, već su u njihovom sviranju prisutne velike i konstantne amplitude, energija na bini je odlična, a imaju i veoma dobar scenski nastup. Samo neka potraju i biće to veoma dobra priča.
Jedno od veoma prijatnih iznenađenja bio je i Milovan, novosadski bend za koji se može reći da je još u povoju. Nemaju album niti spot, imaju tek nekoliko pesama, pa je njihov nastup trajao nepunih pola sata. No, ono što su prezentovali na sceni bilo je više nego upečatljivo. Ženski vokal zvuči kao u legendarnim Boyama, a muzički to podseća na nekadašnji beogradski garažni sastav Gangbangers. Bila je to kombinacija koja je mnogima savršeno legla, pa već sada možemo da vam preporučimo da obratite pažnju na ovaj sjajni bend, jer za njih će se tek čuti.
Koncentrovani, stopostotni bes viđen je tokom nastupa beogradskog sastava Ukor. Sirova energija i totalni hardcore su pred binu privukli mladež željnu buke, skakanja i dobre šutke, a oni stariji su se iskusno povukli ka šanku, pa tako i mi. Kao što smo već naveli, na festivalu je bilo za svakoga ponešto, a ovo je bio momenat za najmlađu publiku. Iako „podivljala“, omladina je pokazala i da je lepo vaspitana, pa su se klinci izvinjavali svaki put kada bi tokom jurnjave pred binom slučajno zakačili nekog od starijih ko u tome nije želeo da učestvuje.
Španski bend Juventud Infinita najavljen je kao čista ezoterija. Žanrovski ga svrstavaju u hardcore punk, momci iz Barselone za sebe kažu da su „ukusna mešavina besa, brzine i melodije“, a mi bismo dodali i kreativnog ludila. U svemu je prednjačio pevač i frontmen benda Cristian, koji je često uskakao u masu, dozvoljavao joj da ga nosi naokolo, vitlao mikrofonom i valjao se po podu tokom pevanja. Publika mu se u tome svesrdno pridružila, pa je na bini, ali i pred njom, viđen totalni haos. Znali smo da Španci umeju da budu energični, ali baš toliko… Cristian nam je na to odgovorio da je on poreklom iz Argentine, a i da navija za River Plate. Sve je bilo više nego jasno…
Ono što je većina starijih ljubitelja punka sa nestrpljenjem čekala bio je Loš Primjer, jedan od najdugovečnijih punk sastava iz Hrvatske. Dugo nisam čuo i video uživo ove momke iz Slavonske Požege, koji su se Novosađanima predstavili u sjajnom svetlu i uz više nego aktuelan novi singl „Uzmi slobode“. Iza Fileta i ekipe je veliko iskustvo, što im omogućava da pomire sirovu energiju i melodičnost, punk i heavy metal, ali i starije i mlađe naraštaje. Definitivno, jedan od najboljih punk koncerata kojima sam prisustvovao ove godine. I, usudiću se da kažem: Loš Primjer je ono što smo svi očekivali da će Hladno Pivo biti i ostati.
Velika je čast i odgovornost zatvoriti festival, odnosno svirati poslednji. Ta (ne)zahvalna dužnost pripala je sastavu Искра, sjajnom elektro četvercu iz Skoplja. Oni su predstavili fantastičan plesni spoj arhaične i futurističke elektronske muzike, a sve vreme sam imao utisak da je producent popularni robot R2D2 iz serijala „Ratovi zvezda“. Niko od preostalih posetilaca festivala nije ostao ravnodušan na te melodije, pa je svako od nas „igrao svoju igru“ pod prigušenim svetlima. Definitivno, Искра je još jedan jak adut izuzetno kvalitetne makedonske darkwave scene.
Summa summarum, ovo su bila dva dana veoma kvalitetnog programa. Čuo sam mnogo dobre muzike, upoznao pregršt sjajnih novih ljudi, te imao lepe i zanimljive momente sa onim starim. Da ne zaboravim „prateći program“, od koga bih izdvojio fenomenalnu Siminu dunjevaču, kao i odlične vege kobasice iz „Šestice“. I, uopšte, sjajnu domaćinsku atmosferu, koja je zaštitni znak „Ljubavi i Besa“. Na kraju, svima bih toplo preporučio da pomno prate projekte u kojima na bilo koji način učestvuje Milan Čekrdžin Cef, prva violina ovog festivala. Jednostavno, čovek zna šta radi i tu nema greške.
