Mizar & Ludwig Ludwig: „Zver“ je oslobođena

Zappa Barka, Beograd (24.10.)

---

To se najbolje videlo na Nikovom izrazu lica, kada se od „Gandalfa“ pretvorio u „Sarumana“. Pustio je svoj moćni glas iz grla tako da se cela barka ljuljala, a Dunav talasao u ritmu njegove „operske arije“. S tom razlikom što su melodije ovoga puta otplovile u Crno, umesto u „beloto more“.

Domaćin koncerta bila je Zappa Barka, moje novo omiljeno mesto za svirke. Atraktivna lokacija, pregršt parking mesta u blizini, prostran i zanimljiv enterijer, odlični zvuk i svetlo… više su nego dovoljan razlog za zadovoljstvo kako bendova, tako i publike i predstavnika medija. No, koliko god možemo biti srećni zbog činjenice da je prestonica dobila još jedan relevantan koncertni prostor, toliki je i žal zbog činjenice da je takvih mesta u ostalim velikim gradovima Srbije (Novi Sad, Niš, Kragujevac…) sve manje. Elem, daj šta (i gde) daš…

Atmosfera pred drugi zajednički koncert Mizara i Ludwig Ludwiga pokazala je da dva benda razvijaju ozbiljno partnerstvo i prijateljstvo, pa se uveliko govori i o trećem takvom nastupu na proleće naredne godine, ni manje ni više, nego u Skoplju. Na te najave sam Makedoncima rekao da sasvim sigurno mogu da očekuju bar jedan vagon Kruševljana za tu priliku (uključujući i nas), te da spreme adekvatan doček uz kvalitetnu domaću mastiku, tavče na gravče i ostale specijalitete i đakonije.

Ljubiša Jovanović (a.k.a. Ponoćni vodeničar), poetsko krilo Ludwig Ludwiga, u više navrata je isticao da je za njega i Sašu Ognjanovića velika čast da sviraju kao predgupa Mizaru, te kako su na takvoj prilici veoma zahvalni. I na njihovim licima se videla ta emocija dečaka koji su kao mali gledali u zvezde na nebu, a sada su porasli dovoljno da prstima mogu da ih dohvate. I, za razliku od Kikija Lesendrića i Pilota, Ljubiša će vam reći da verujete u idole, jer neki od njih (poput članova Mizara) i te kako znaju da uzvrate ljubav.

Videlo se to već sa prvim taktovima uvodne pesme „O riđem čoveku“. Veći deo Mizara je u tom trenutku stajao pred binom, fotografisao i snimao rokenrol otelotvorenja Wittgensteina i Beethovena, od kojih se jedan šepurio velelepnim rogovima kakve je i Miloš Žutić imao u filmu „Boj na Kosovu“. Lično, najzanimljiviji momenat kod Ludwig Ludwiga mi je činjenica da su potpuni antipodi u smislu estetike, kreacije i primarnog načina izražavanja, ali ih te razlike mnogo više privlače nego što ih odbijaju, pa sa uspehom sarađuju na potpuno različitim projektima već dugi niz godina.

Ljubišin „modus operandi“ je konstantni ples na granici intelekta i ludila, tradicije i paganstva, konzervativnog i modernog. Odnosno, „na rubu znanosti“, kako glasi naziv popularne TV serije na HRT-u. To je prostor koji otvara širok spektar kontroverznih tema i preispitivanja, uglavnom bez konkretnih odgovora, ali sa gomilom pitanja koja vas mogu dovesti u ozbiljne nedoumice ako ih shvatite ozbiljno. Definitivno ću morati da pitam „vodeničara“ da li mu je Krešimir Mišak bio inspiracija za neke od numera Ludwig Ludwiga.

Sa druge strane, Sašin najveći kvalitet je sposobnost da konkretizuje (Ljubišine) apstraktne ideje, da im formu i specifičan sadržaj, vizualizuje ih i ozvuči. Praktičan umetnik koji više voli da deluje pozadinski, iz drugog plana. Samo mu dajte kontekst, a on će od toga već napraviti nešto smisleno. U suštini, oba Ludwiga deluju sasvim autonomno u skladu sa svojim afinitetima i veštinama, a onda se te dve naizgled nespojive celine hirurški precizno uklapaju u kompleksan darkwave mehanizam na koji ne možete ostati ravnodušni.

Kruševac je oduvek bio glumački grad, ne muzički, ali su Ljubiša i Sale svetionici u njegovom moru (uglavnom) kratkotrajnih i neuspešnih muzičkih projekata. Zbog toga im treba dati šansu, pružiti priliku da nastupaju na velikoj sceni, jer dugo se već vucaraju po malim, alternativnim klubovima. To, u suštini, nije ništa loše, jer alternativa je njihovo srednje ime, ali im je definitivno bio potreban iskorak koji su dobili u saradnji sa Mizarom. Nadam se da će ih to dodatno motivisati na kvalitetan rad, jer umeju da budu pomalo i lenji.

---

M i z a r

Posle Ludwig Ludwiga, došlo je vreme i za Mizar Mizar. Zaista, imalo bi smisla da se bend nazove i ovako, s obzirom da je zvezda iz sazvežđa Veliki medved po kojoj nose ime dvojna. No, da ovaj put zaobiđemo semantičke igre. Od decembra prošle godine bend je intenzivno koncertno prisutan u većim gradovima Balkana (Beograd i Zagreb pre svih) sa jasnim ciljem da se vrati na staze stare slave. Mada, ako mene pitate, njihova slava nije ni stara niti nova, već samo večna.

Mizar je kroz svoju istoriju doživeo pregršt personalnih promena, pre svih na mestu vokala, pa je i logično što je prošao kroz nekoliko „ukazanja“, odnosno feniksovskih vaskrsnuća. Od originalnih članova danas su u bendu osnivač i gitarista Gorazd Čapovski i prvi basista Ilija Stojanovski kao svedoci vremena, ali i žila kucavica organizma kakav će Mizar uvek i biti. Poslednje ukazanje svojom pojavom i doprinosom obeležavaju mladi bubnjar Dragan Teodosiev i Niko Gjorgievski, novi vokal u koži operskog pevača.

I pre nego što svetla uperimo ka njima, mora se istaći genijalna vizija Gorazda Čapovskog koji je dobro znao i osećao šta je to što je Mizaru potrebno kako bi se u svom punom sjaju ponovo ukazao nad balkanskim nebom. Kako takve stvari ne dolaze preko noći, dvojici novopridošlih članova je bio potreban određeni period inkubacije i adaptacije, a čije pune efekte možemo da vidimo upravo sada. Sklon apsolutnom perfekcionizmu, kakav je oduvek i bio, Čapovski i dalje nije u potpunosti zadovoljan. On to jasno i glasno iskazuje i pored činjenice da je ovo bio jedan od najboljih koncerata benda, barem u onoj eri u kojoj ga mi pratimo.

Poput košarkaškog trenera, Čapovski je već na samom početku nastupa imao šta da kaže svojim saborcima, pa je na sceni viđena intenzivna komunikacija među članovima benda. Kao na tajmautu, taj momenat je doneo neku novu energiju, pristup i konsolidaciju. Tako je, nakon sada već tradicionalnog „Psalma 135“ kojim Mizar otvara svoje koncerte, broj obrtaja znatno podignut na „Izrodu“ i „Blood Red Sun“. Gorazd zahteva apsolutni balans između jake energije i prefinjene tehnike, a to je u naredna dva sata od benda i dobio.

 

Za novog bubnjara u bendu grace period gotovo da i ne postoji. On mora momentalno da odgovori zahtevima i uklopi se u traženi ritam, što je Dragan Teodosiev učinio besprekorno. Nije ga sputala činjenica da je najmlađi u bendu, da većini kolega u bendu može da bude sin, a nije ga opteretila ni veličina legendarnog sastava. Svojom svestranošću i prilagodljivošću brzo je stao u istu ravan sa ostalima i daje nemerljiv doprinos zvuku i krvotoku benda. Čuvši ga u Mizaru, Dina Jašari Triju i nekim jazz projektima, slobodno mogu da kažem da je Teodosiev jedan od najtalentovanijih i najboljih mladih bubnjara na prostoru Balkana.

Za razliku od njega, Niko Gjorgievski je dobio izvestan kredit, s obzirom da dolazi iz sasvim drugačijeg backgrounda. Iako su njegovi kapaciteti nesporno veliki, trebalo ga je „istrpeti“ prvih godinu dana. Videlo se to već na prvim prošlogodišnjim nastupima u Skoplju, Beogradu i Zagrebu. Niko je sa prevelikim respektom, tačnije strahopoštovanjem i poniznošću ušao u celu priču, a to ga je u samom startu sputalo da pokaže sve što može i zna. Trebalo mu je vremena da se adaptira na novu vrstu umetničkog izraza.

Nisam baš vičan operi, ali rekao bih da se tamo meri svaki ton i pokret, da je publika znatno tehnički potkovanija i kritički nastrojenija u odnosu na onu koja prati rokenrol. Videlo se i na Nikovim prvim nastupima za Mizar da mu je veoma bitno da ne napravi grešku. Nije uspevao da oslobodi „zver“ u sebi, već je neprestano iskazivao poniznost i zahvalnost za svaku pozitivnu reakciju (čitaj: aplauz) publike. Kao prvog među jednakima, trebalo ga je i adekvatno „simfonijski“ podržati, a čini se da je bend konačno našao model za tako nešto.

Naravno, svaka prehlada ili bili koji drugi zdravstveni problem u velikoj meri utiče na performans operskog pevača. Zbog toga je moje prvo pitanje upućeno Niku pred koncert bilo „kako se osećaš, jesi li zdrav“, s obzirom da je letos u Nišu imao problem sa grlom. On je sa smeškom odgovorio da je dobro, ali i da je dan dan ranije u Zagrebu imao migrenu. No, ni to ga nije sprečilo da oduševi publiku u zagrebačkom Vintage Industrial Baru, a muzičke kritičare natera da napišu kako je to bio koncert godine u Hrvatskoj.

Nakon toga nije imao izbora, morao je da bude makar jednako dobar i u Beogradu. Znao sam kako ume da zablista na „Psalmu“, „Doždotu“ i na „Grozomori“, za koju je i tekst napisao. Međutim, trebalo je otići korak dalje, odnosno dublje u opus Mizara i ostaviti sopstveni pečat u istom. Trebalo je stati rame uz rame sa prethodnim vokalima benda, pre svih mislim na dva Gorana (Tanevskog i Trajkoskog) i jednog Zorana (Tortevskog). Nekim utakmicama košarkaši postave svoj dres podno plafona hale u kojoj sa sebe cede krv i znoj i stvaraju ime. U slučaju Nika Gjorgievskog, ta „utakmica“ je bio koncert u Zappa Barki.

Jednostavno, „zver“ je oslobođena! To se najbolje videlo na Nikovom izrazu lica, kada se od „Gandalfa“ pretvorio u „Sarumana“. Pustio je svoj moćni glas iz grla tako da se cela barka ljuljala, a Dunav talasao u ritmu njegove „operske arije“. S tom razlikom što su melodije ovoga puta otplovile u Crno, umesto u „beloto more“. Kako je samo otpevao „Devojku od bronza“… Ovo je definitivno bio koncert koji je Mizaru i njegovim sledbenicima doneo upravo onakvog Nika kakvog je Gorazd Čapovski i zamislio pre nego što ga je pozvao u bend.

Nakon „Devojke“ više ništa nije bilo isto. Ređali su se potom „Konstantinopol“, „Počesna strelba“, „Gradot e nem“, „Grozomora“, „Istekuvam“ i „Zlatno sonce“, a u svakoj od tih pesama Niko je ostavio svoj lični pečat. No, nikako ne smemo zaboraviti i ostale članove benda. U odnosu na prethodni nastup u niškom klubu Istina Mašina, Mizar je bio jači za Iliju Stojanovskog. Iako je i tada, a i sada u Zappa Barki, Pece Kitanoski bio odličan na basu i popunio sve melodijske pukotine, videlo se koliko Stojanovski znači za bend i koliko topline donosi u njegov zvuk.

Posebnu darkwave notu Mizaru svojim bravurama na klavijaturama daje Aleksandar Ristovski Princ. No, njegova uloga se tu ne završava, s obzirom da kao prateći vokal omekšava Nikov prodoran operski glas i dodaje mu melodičnost. Na kraju, Mizar ne bi bio to što jeste bez specifičnih gitarskih rifova Gorazda Čapovskog koji evociraju kako zvuk, tako i duh Vizantijskog carstva, a to je ključna odlika makedonskog sastava. No, kako smo istakli, Čapovski je mnogo više od pukog gitariste. On je istinski lider, idejni vođa i kapetan broda, sa uvek jasnom vizijom u kom smeru treba ići. Njegov „coaching“ se nastavio i posle koncerta u backstageu, kada je ostatku benda ukazivao na kritične momente i na stvari koje treba ispraviti.

Eh, da, bis… Najpre povratak u mračne devedesete, album „Svjat Dreams“ i numera „Glas“, čija je funkcija bila da pripremi publiku i prizove anđeosku pticu. I ona je zaista doletela, donela nam snagu, očitala snove i vinula nas visoko među zvezde, a Niko ju je ispratio sedeći na bini. Zaista, bio je to spektakularan završetak koncerta uz vanvremenskog „Galeba“. Nakon toga više nije imalo smisla bilo šta reći ili odsvirati. Dovoljno je bilo pogledati u nebo i uočiti usamljenu pticu kako jezdi među zvezdama i proleće pored Mizara, sjajnijeg nego ikada ranije…

Skopje jazz 2025:Bolji tretman ljudskog tela i duše teško je pronaći

Tags: Ludwig Ludwig, Mizar, Zappa Barka