Roberta Flack “Chapter two”: Vokal, klavir i još mnogo toga i nakon 55
Između dva imena stoji i Kleopatra. Ne znam ima li veze sa antičkom lepoticom i moćnicom, ali je svakako njen doživljaj muzičkog nadahnuća i umeća reprezentovanja vokalnih interpretacija podstrek za sve one koji žele da se bave umetnošću što muzika se zove. Od Gospoda dar i marljivost uvek odišu jednim dahom, taj spoj neumitno do uspeha vodi. Uz malo sreće i mnogo odricanja. Roberta je upamćena po vanserijskom hitu koji i dan danas ima svojih novih obrada “Killing me softly with his song”, međutim i pre te numere imala je i te kako sjajna izvođenja.
Svirajući na klaviru, nežno i krhko, nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Bila je zvezda svog vremena, ali nije se tako ponašala. Sedamdesetih godina prošlog stoleća gorela je na sceni, ali je uvek bila lako komunikativna i sa običnim svetom, gde god se pojavljivala.
Baveći se dobrotvornim radom krajem šezdesetih godina dvadesetog veka, pukim slučajem, zapazili su je na koncertu na kome je skupljala pomoć za dečju biblioteku. Tako je počelo, kao sve u životu, manje više slučajno. Njen prvi album još uvek je bio u nekakvom stilskom traženju između soula, džeza i američkog folka, ali First Take već je naslućivao u kom pravcu Roberta može ići. Specifičan glas, odlično sviranje na klaviru, simpatična nonšalantnost i precizna scenska umerena atraktivnost, nudili su joj slobodu izražavanja koja tek nadolazi. A pristigla je sa drugim albumom Chapter Two.
Chapter Two je snimljen u saradnji sa tadašnjim vrsnim muzičarima i objavljen 1970. godine. Roberta je autor svih pesama. Album otvara Reverend Lee, mala simpatična storija o lepom i snažnom svešteniku koga u snu pohodi satanina kćerka, on se bori sa unutrašnjim demonima ujedno iskušavajući i sopstvenu veru. Možemo ovo posmatrati i kao satirični doprinos borbi za seksualnu revoluciju sedamdesetih godina 20. veka, ali ne sme se zaboraviti da se sve to dešavalo pre 55 godina, da su pogledi na svet bili mnogo drugačiji i krući no sada. Tema umerenog ritma koja je omogućila Roberti da lagano pusti glas i kroz mešavinu soula i džez muzike, pokaže da bez problema njen vokal može sve, pa i u snu provocirati sveštenika na jedan simpatičan način.
Sledeća je Do What You Gotta Do, lagana ljubavna pesma, otpevana na onaj način kroz koji samo žena može iskazati koliko je zaljubljena i voli, čak i onda kada je svesna da ljubavnik odlazi za svojom slobodom. Tiha tema, izuzetno povoljna za večernja drugovanja ljubavnika, uz dve čaše crnog vina i sjajni, ali baš sjajno neopisivi glas Roberte, koja svoju slobodu stavlja u drugi plan dok prebira nežno po dirkama klavira. Treća tema je Just Like Woman, tipična ženska referenca, bol na kišnom danu, slomljeno srce i tiha nada da će bar prijateljstvo ostati između bivših ljubavnika. Melanholična… i opet tako umirujući, a tako snažni glas ocrtava svaku tugu u malenom stihu žene koja pati. Voli i tuguje. Još jedna za zaljubljene.
Prvu stranu albuma zatvara Let It Be Me. Tiha, nežna, potpomognuta samo klavirom i gudačima, daje taj nekakav srebrnasti sjaj vokalu kao da lebdi iznad klavirskih dirki. Tekst zbori o ljubavi žene koja je pronašla svog suparnjaka, čoveka za ceo život, želeći samo jedno – da bude voljena do kraja života, samo ona.
Drugu stranu albuma otvara Gone Awey, koja predstavlja još jednu nežnu temu kroz koju Roberta prigušeno priznaje da je nehotično povredila partnera, da se kaje, ali da ga i dalje voli. Klavir povremeno, onako iz drugog plana, opasno nežno opeče po duši. U odnosu na ostale, ova pesma je čak i malo brža. U središnjem delu je i poprilično raspevana, a i uzdah solo gitare oplemenjuje celu stvar koja biva nešto jača, rigidnija, no opet sve u lako prepoznatljivom stilu gospođe Flack.
Sledi Until Its Time for You To Go – melanholična tema, depresivno raspevana, koja sažima ljubav prema voljenom muškarcu, svesna da ni on ni ona nisu anđeli, da su samo to što zaista i jesu, muškarac i žena. Svesna je da će kraj kad tad stići njihovu ljubav, duboku vezu između dvoje ljubavnika, a dok se to ne desi, njen ljubljeni muškarac će biti tu, uz nju. Klavir kao da posebnu vezu gradi između ljubavnika. Petominutna numera koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
The Impossible Dream je pretposlednja na albumu, još jedna tiha tema koja uz klavir i gudače ostavlja mogućnost da vokal zaleprša put mirne noći. Žena, prekrivena ožiljcima, bori se kroz san da dosegne tu daleku zvezdu vodilju. Njen nemoguć san je samo još jedan vapaj smrvljenog ženskog srca koje voli, hrabro se nosi sa svim tegobama, a zna da ne može pobediti.
Album zatvara Business Goes on as Usual, pevajući da je sve isto, ide nekakvim tokom, osim što nove nedaće i boli stvara. Sve biva normalno, ali brat joj je preminuo, tragično u tuđoj zemlji sa revolverom u ruci, da je za nju nova moda samo crna odeća. Još jedan spev o tragičnom ratu u Vijetnamu krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kao da ima ratova koji nisu tragični, kao da ima apsolutnih pobednika i onih drugih, poraženih, kolika je cena smrti i je li uopšte merljiva. Zaista prava stvar, gde gudački instrumenti poseban treptaj tuge daju, urušavajući posebnu dubinu bola protkanu teškim osećanjima i za nepoznate ljude. Tema koja s pravom okončava album, meni lično posebno draga jer je kroz sjajan tekst omogućila svu virtuoznost vokala Roberte koja će, ipak, tek sledećim albumima, muzički pokoriti svet.
Chapter Two je odličan album, iz koga se mnogo toga da naučiti, nazreti, a fenomenalni vokali i njihova melanholičnost u pojedinim trenucima, povremeno me podsećaju na još jednu sjajnu pevačicu, ali koja je došla mnogo godina kasnije, Shade. Niko me neće ubediti da nije slušala Robertu Flack, naravno od nje podosta toga je i izučila.
Robertin glas je izuzetno topao, stilizovano nežan, ali ujedno moćan da orobi emocije u vama, da vas privuče da odslušate i poslednju notu u temi koju pratite. Međutim, njeni vokali uvek deluju otmeno i sveže, bez ikakvog napora rasprskani po instrumentima koji je prate, nenametljivo i tiho, ali opet, toliko snažno na momente da vas sve do oblaka uznose. Njeni tonaliteti između soula, džeza i roka/bluza odaju senzibilite Robertinog glasa, tako da uz jednu Aretu Frenklin može gordo stajati kao jedan od najboljih vokala koji je američka muzika uopšte dala. Naravno, da Amerika ima i svojih prednosti, ne previše, ali i tamo je oduvek tiho gorelo nebo i umirala nežno zvezda kroz jutarne sunčane zrake. I tamo smrt i život vekovima se nadmeću.
Roberta Flack je izdala ukupno 17 studijskih albuma, prvi 1969. godine, a poslednji 2012. godine. Umrla je u 88. godini života, 24. februara ove godine.
Ako ste zaljubljeni, ili se nosite mišlju da to postanete, Chapter Two je, i posle punih 55 godina od izlaska, pravi album uz koji će vaše emocije lagano četrdesetak minuta bolno ugodno treperiti uz nadolazeću nadu i strepnju.
