Gordi “Pakleni trio” napunio 45 godina
Zlatka Manojlovića starije generacije pamte po dva izuzetna hita, to su “Šošana” (sa grupom Dah), sa etno elementima, i “Jednoj ženi“, prelepoj instrumentalnoj baladi. Zlatko je 1977. oformio bend Gordi i sa njim izdao ukupno pet albuma. U početku je to bio sastav koji je svirao progresivni rok. Naravno, bilo je tu i jakih hard rok motiva, ali ono što je usledilo, stiglo je sa četvrtim albumom jednostavnog naziva “Pakleni trio“
Zaista, naslov izdanja je i te kako odgovarao. Reč je o hevi metal albumu, gde je Zlatko, pored odličnih, povremeno i zamršenih, kratkih, ali izdašnih naleta solo gitare i glas podigao u najboljim izdanjima britanskih hevi metal bendova 
popularnih u ono vreme.
Kada je reč o vremenu, govorimo o 1981. godini, znači pre tačno 45 godina. Britki i jezgrovito nadahnuti hevi metal diše svih 31 minuta, koliko traje album sa devet pesama. Tekstovi su ljubavni, sa, interesantno, seksualnim efektima u završnoj temi. Krotka, efektna, na momente sporadična ljubav, kao da nudi žestoki eliksir rađanja sledeće ljubavi.
Album otvara žestoka pesma, a bubnjevi me podsećaju na najbolja izdanja Motorheda, neverovatno brz ritam cepa Vaseljenu na više delova – Tebi ne treba niko bio je hit, ali ne toliko kao numera Igraj, luduj koja je obeležila, ne samo taj album, nego i vreme u kome je nastala. To je oda jedne mladosti koja početkom osamdesetih godina prošlog stoleća stidljivo gradi neke sasvim druge odnose. Bukti žestoka svirka, olujni ritam u najboljem izdanju prosipa se niz komplikovanih solaža koje Zlatko sa lakoćom niže.
Naivna Venera je mala storija o propaloj lepotici i njenom stradanju u muškom okruženju. Čvrst zvuk i paranoičan ritmički prelaz daju posebnu nonšalantnost središnjem delu songa. Odličan i pitak solo kao da nadimaju temu do eksplozivnosti.
Sledeća na albumu je Strašna riba iz daleka. Pričica o mladoj ženskoj osobi sumnjivog morala, beskarakternoj i ušminkanoj. Visok Zlatkov glas prepokriva pomenuti doživljaj sve dok se ne zarola raketni ritam iz njegove gitare, moćno, svemirski brzo i nadahnuto.
Prvu stranu albuma zatvara San. Odmah da kažem da je muzika više nego korektna, ali da je sam tekst poprilično banalan. Kratka, brza i dinamična koja traje tek desetak sekundi iznad dva minuta.
Drugu stranu albuma otvara Put do Pakla, prava hevi metal pesma. Koračajući kroz predvorja teških opijata, brišući ritam iznad koga se izdiže moćna solo deonica na gitari, slovi o začecima teške borbe mladih sa svim onim iskušenjima koja zadiru u put mladosti. Trodelna solo deonica kao da valja buru iznad mirnih morskih talasa. Za razliku od pređašnje, sjajan tekst.
Sledeća je Volim, još jedan očaravajuće jednostavan ritam, sa efektnim prekidima koji mu daju posebnu draž, dok gitara neumitno nameće svoj opori iskaz u solo deonici koja kao da vibrira na nekom uspavanom oblaku, sve dok se vokal lagano ne spusti na sigurnu nizinu.
Ona je žena je pretposlednji song na albumu. Seksualna napetost na jedan suvisli način je uokvirena u samoj temi. Da, početak me je neodoljivo podsetio na Parplovsko uvođenje u samu stvar i svirku na način kako je to radio Riči Blekmur. Sve ostalo je u Zlatkovom stilu. No, i sam svršetak vuče na “Ružičaste Dubine”.
Ona i ja zatvara četvrti, i po meni, daleko najbolji album benda Gordi i njihovog frontmena Zlatka Manojlovića. U teškometalnom uvodu kao da će se ući u metal baladu, ali ne, posle prvih taktova stvar već vuče na očvrsli rok i dobija teškometalni zamajac. Ljubavna pesma u ramu klasičnog metala, sa još jednim seksualnim efektima, dobila je interesantan doživljaj u troipominutnom nastupu benda.
Pored Zlatka Manojlovića na gitari i prvom vokalu, na bas gitari je svirao Slobodan Svrdlan, a na bubnjevima Čedomir Petrović. Producent albuma je bio sam Zlatko Manojlović, a izdao ga je preko zagrebačkog Jugotona, dok je dizajn prepušten Jugoslavu Vlahoviću.
Iskreno, kao i sve u životu, uvek može bolje, ali se mora imati u vidu da je ovaj album bio jedan od pionirskih pokušaja da se uvede hevi metal na ove prostore, na onaj pravi način, čelično tvrd i opor. Izbegnuta je meka gitara, rifovi su bili jednostavni, ali zarazni, vokal je pokušao da liči što “engleskije”, ali je zaista bio i savremen za ono doba gde je je Novi talas već hvatao zamah.
Pamtim da je Zlatko Manojlović jednom prilikom rekao da se zove Džon i da dolazi sa Ostrva ili Amerike, svi bi ga mnogo više cenili kao stvaraoca, ovako, jednostavno, mnogi ga nisu razumeli. Jeste on sa grupom Dah imao sjajan početak, da je instrumental Jednoj ženi, inače više pukim slučajem nastao, ali je Zlatko pokazao da je muzičar koji može svirati sve, a da je svakako i u metal sesiji nalazio sebe.
Sam album Pakleni trio je bukvar svakog hevimetalca, nezaobilazno štivo koje su mnogi bendovi islušavali i pokušali dostići pomenuti nivo. Nekima je, možda, to i pošlo za notama…
