Kako (je) rokenrol menja(o) „Evroviziju” (II deo)
Zagrebavši fenomen ukrštaja evrovizijskog cirkusa i alternativnijih pravaca, nastavljamo prelazeći na bonus iz zvanične konkurencije, odnosno, zanimljive numere koje su možda ostale u sećanju kao pozitivni primeri ili, u najmanju ruku, ne zvuče loše – sa posebnim akcentom na, uslovno rečeno, efektu Lordi, kao po mnogo čemu prekretničkoj pojavi
Vanilla Ninja – Cool Vibes (Švajcarska, 2005)
Ove devojke je jedno vreme bilo nemoguće zaobići na muzičkom kanalu „Viva”. Bile su pozerke, tako sam bar mislila kao tinejdžerka (ni sada nije bolji utisak), u istom košu sa Avril Lavinj i LaFee – ali, daj šta daš. Kao i danas, prilika da se na „Evroviziji” čuje nešto iole žešće sama po sebi je vredela pažnje. Pesma u suštini nije loša i pored slabašne glasovne interpretacije i pretežnog manekenisanja ostalih članica sa instrumentima. Opisala bih je kao rok sa gotik primesama prema tadašnjoj modi, a zanimljivo je da grupa dolazi iz Estonije, iako su se (nakon dva neuspeha na kvalifikacijama u otadžbini) pojavile ispred Švajcarske. Još nešto, podrazumeva se da bih svojoj ćerki jednoga dana uvek pre pustila grupu Vanilla Ninja nego Bili Ajliš, jer je mnogo bolja osnova i veće su šanse da joj sledeća slušalačka faza bude nešto poput Nightwish ili Within Temptation.
The Ark – The Worrying Kind (Švedska, 2007)
Te godine je pobedila Marija Šerifović i stvarno ne mogu da se setim bilo koje druge numere osim „Molitve”, toliko je, narodski rečeno, iskakala iz frižidera. Tek naknadno sam otkrila ovaj neozbiljno-simpatični omaž glam rock zvuku sedamdesetih (T-Rex, pre svega) i naročito Dejvidu Li Rotu. Onaj metalskiji, ozloglašeniji stil pod istim imenom, ali iz osamdesetih, dolazi na red veoma brzo.
Rasmussen – Higher Ground (Danska, 2018)
U svoje vreme, idealan soundtrack za seriju „Vikinzi”. Inače, Rasmusen nije bend (kao što se možda na prvi pogled čini) već prezime pevača, koji predvodi jedan ’80s tribjut i ređe nego što bi bilo dobro objavi ponešto autorsko. Meni zaista najzanimljiviji predstavnik i apsolutni favorit iz te godine.
* Što se konačne liste tiče, posle ovako dugog uvoda nije mi pošlo za rukom da izvedem rangiranje kojim se ne bih ogrešila o nekog izvođača. Zato sam se opredelila za hronološki redosled kao najpošteniji. Ima tu zaista svega i svačega, a izbor je pretežno objektivan sa nezanemarljivim udelom ličnih simpatija. Dakle, ovako je rokenrol u pravom smislu začinio „Evroviziju” iz moje mladosti i, korak po korak, pripremio je za ono čemu smo svedočili 2021. godine.
Athena – For real (Turska, 2004)
Početak svega za nas klince, a povratak starijima koji su dobro pamtili učešća pre sankcija. Sećam se da su sve moje fensi drugarice otkidale na Sakisa Ruvasa, neko se dosetio da nam na velikom odmoru preko razglasa ispira mozak precenjenim i kilavim „Lanetom”, a drugovi iz dve susedne klupe su tvrdili kako je Ruslana baš dobra riba (možda, ali pesma je bila i ostala besmisleno divljačko podvriskivanje). Jedina stvar koju sam mogla da podnesem bila je ova, nekakav ska kome je uspelo da se prošvercuje na rođendane uz spomenuti šund.
Wig Wam – In my dreams (Norveška, 2005)
Do danas mi je među omiljenim evrovizijskim kandidatima. Zanemarimo li smešan imidž i u velikoj meri parodirano ponašanje/pozu losanđeleskih bendova od pre tri decenije (i kusur), pesma je sjajan, zarazan i poletan glam rock.
Lordi – Hard Rock Hallelujah (Finska, 2006)
… A onda se, svega godinu dana kasnije, situacija razvila u neslućenom smeru. Nisam sigurna mogu li dovoljno dobro da dočaram ljudima koji ne prate niti vole ovaj žanr, ali pokušaću, koliko je pobeda grupe Lordi bila velika stvar ili šok, zavisi na kojoj ste strani. Zamislite prozivke na svakom koraku hodnika ili školskog dvorišta, svakoga dana, poglede kakve su verovatno imali članovi porote u Salemu, živopisne nadimke: sektašica, narkomanka, klošarka, Drakulina žena, čupavo čudovište, veštica i tome slično. I sad zamislite da na popularnoj smotri gde su te godine, odlično se sećam, nade većine polagane u Grkinju da ponovi uspeh (bila je tu i Severina sa užasnim varijacijama dalmatinskih plesova i poštapalica), negde pred ponoć ubedljivo (najveći broj osvojenih glasova do tada) sve potuku finski metalci maskirani u čudovišta. Upravo je scenski deo sa kostimima nekako preterano zasenio pobedničku pesmu, pa se famoznog jutra posle činilo da je malo ko zaista poslušao. A dobra je, fazonska i himnična. U svakom slučaju, bilo je to veče velike pobede. Je li im tamo uopšte mesto, da li su se prodali, zapravo uopšte nije važno:
NEŠTO se promenilo, postavivši i ostajući u pravom smislu istorijski preokret.
Sutradan u školi, na času engleskog kod naše divne profesorke uvek raspoložene da razmatra i teme šire od lekcija, vladao je tajac. I, šta kažete na ONO?: po običaju nije se trudila da sputa nevericu koju su delili i ostali, pretežno devojčice (još ne mogavši da prežale Elenu Ristesku). Sedim u prvoj klupi, kez mi sam od sebe beži negde iza uha, ali se svojski trudim, mada znam da mi je izraz očiju kao u češirske mačke. Konačno se oglašavam: Mislim da je baš super! Zapravo, melodija podseća na Alisa Kupera. Profesorka odgovara: Nisam ni sumnjala da će TEBI da se svidi…Realno, sve i da nije, rekla bih isto. Sve do pre par dana mislila sam da je to prkosno-ponosno osećanje povodom nekog muzičkog iskoraka nestalo negde u dubinama zaborava. Dok se istorija nije ponovila, ali o tome u trećem delu feljtona.
Teräsbetoni – Missä miehet ratsastaa (Finska, 2008)
Sledeće godine se, kao što znamo, Marija Šerfović u Helsinkiju izborila da Srbija ugosti „Evroviziju”. Još jedno proleće dalje, inače moje prvo beogradsko, brucoško, pokretni vašar se zaustavio u Srbiji. Ulice su preplavili stranci, pa smo se najbolja drugarica i ja, radi što boljeg uklapanja u opštu atmosferu, pretvarale da smo takođe gosti i hodale centrom razgovarajući na engleskom. Stanovale smo kod jedne prestoničke babe (namerno koristim grublji izraz, nije to bila neka od finih bakica), sa čijeg televizora u zajedničkoj dnevnoj sobi ispratismo, parkirane na kauču, sve tri večeri takmičenja. Još pamtim kako smo (namerno) skandalizovale gazdaricu, tim pre što joj se uopšte nije dopadao naš ukus, a ni bilo šta drugo. Malo nategnuto se „oduševismo” Litvancem koji je ispod veštačkog punog Meseca izveo trominutnu operetu. Ali, povodom Finaca stvarno nismo imale razloga da bilo šta preuveličavamo. I nismo imale drugih favorita. Kad zagrebem ispod imidža a la Manowar, tek posle toliko godina shvatam koliko je pesma solidna. Izvođenje na finskom jeziku samo joj dodaje oštrinu i čini da zvuči moćno.
maNga – We could be the same (Turska, 2010)
Ako se ne varam, godina one „male” Nemice koja peva o satelitu. Odmah iza spomenute prvoplasirane numere, možda i najmediokritetskije na toj poziciji u novom veku, našla se pesma koju ni dan-danas ne mogu da prežalim, a izgleda nisam u manjini. Sigurno bih je stavila na prvo ili drugo mesto, da je kriterijum isključivo dopadanje. Odlična stvar, melodični blaži rock sa efektnim primesama prepoznatljivog zvuka podneblja.
Eldrine – One more day (Gruzija, 2011)
Od ovog razdoblja mi „Evrovizija” više nije bila toliko u vidokrugu, a ni zanimljiva, ali čini mi se da nisam mnogo propustila. Pošto se ostatak liste mora nečim popuniti, izdvojila bih bend koji se pomalo anahrono deklariše kao Nu metal, vraćajući se stilu čiji su vrhunac popularnosti promašili za deceniju (muško-ženski vokali, brutalniji zvuk). Kao bleda kopija grupe Evanescence, ostvaruju zanimljiv dodir tradicije i zapadnjačkog zvuka, ali haljina pevačice je ipak bolja od svega.
Max Jason Mai – Don’t close your eyes (Slovačka, 2012)
Ponovo primer pesme koja uopšte nije zaslužila loš plasman, ali ako je za utehu, test vremena danas prolazi mnogo lagodnije i sa višom ocenom nego takmaci, ne samo iz te godine. Posebno je zanimljivo što je reč o slovačkom roku.
Kaliopi – Crno i belo (FYR Makedonija, 2012)
Kada kažem „bolje od drugih”, ne mislim na izuzetak sa istog izdanja festivala. Povodom ove pesme su reakcije većinom nepodeljeno dobre, što se donekle dalo očekivati, znajući kakav je Kaliopi vokal. A tek obrt iza prvog refrena… Ponovljenim, kasnijim učešćem nije uspela da ostavi ni približan utisak, možda jer joj daleko bolje leže energičnije stvari poput ove.
