Na takvoj jednoj stranici dnevnika Hus, idejni vođa Parnog Valjka, pre četrdeset i kusur godina napisao je jednu od najlepših rok balada na ovim prostorima. Numera se nalazi na trećem albumu navedene grupe. Sam album odrađen je u duhu Stounsa, naravno na naš prihvatljivi način. Album ih je vinuo u same vrhove rokenrola tadašnje države, a “Stranica dnevnika” je njihov prvi mega hit. Na svim ondašnjim žurkama pesma se i po više puta puštala sa ploča.

Noć, kiša, zatvorena vrata, prohujala ljubav i težnja povratka istoj, moto su pesme. Mogu li sećanja biti jača od ljubavi, upornost od prošlosti, a nada od sadašnjosti, ili je to tek fini konac istkan na rubu zaborava. Može li se jače voleti drugi u sebi ili je to tek praznina u nama kada se zavaravamo da smo nekome nešto značili, da smo bili voljeni bar onoliko koliko smo drugima pružali u vrtlogu neuzvraćene strasti. A možda smo samo stali na pola te stranice u dnevniku neke devojke, koja će kasnije uspeti, a možda i neće, no to se tada ne može znati. A u tome je i veličina života i njegovog iskazivanja svake životne radosti ili tuge.

Ispod svake planine pruža se dolina, nije uvek zelena, niti plodna, ali daje nadu za sve putokaze uskim stazama kojima se korača ka umišljenim blagodetima ovozemaljskih snova. A kada sve prođe, kada zgasnu svetla pozornice i modnih pista, kada tišina okuje prazninu u duši, a samoća tiho pokuca na vrata, šta onda… Samo sećanja.

I opet kiša, noć i tuga, vetar koji skapava na mislima ostavljenih u dugoj i ispraznoj tmini. Predivan bluz, divan tekst i prepoznatljiv vokal, prošaran kratkim solo uzdahom gitare, gde se u daljini itekako oseća uticaj i Stounsa i Iglsa, ali je sličnost data u pozitivnom kontekstu. Tema je obojena strašću i žalom za trenucima kojih više nema.

Ako ikada ogledalo i kaže istinu o izgledu koji napušta brže no što se želi, a nema te ruke da stisne drugu, da ispreplete prste i da podršku, ostaće samo želja za sećanjima, jer vremenom i ona uminu.

Imao je Valjak posle i bolje i priznatije pesme no što je gore opisana, imao je smislenije i bogatije zvukom obojene vinile, a o kasnijoj produkciji i angažovanijoj svirci i da ne pišem, ali nekako dva najrokerskija albuma su, po meni, “Gradske priče” i sledeći – “Vruće igre“. Na oba se nalazi po jedna prekrasna balada, na ovom drugom to je “Hvala ti“. Oba albuma su tako jednostavno urađena, pogotovo “Gradske priče“, onako sirovo, snažno, a opet i muzički veoma rečito. Za nijansu njemu dajem prednost. Možda zato što je prvi. A možda i ne…

Ako sam bar na trenutak privukao vašu pažnju i otvorio znatiželjne puteve ka nekim starim songovima, dok iščitavate ovaj tekst, odslušajte “Stranicu dnevnika“, možda baš i vaše ime leži ispisano na nekoj stranici…

Valjak i dalje traje, gazi i oživljava prošlost kroz svežu krv mladog pevača koji je nasledio Akija, koji više nego pristojno interpretira i pređašnje numere pomenutog benda, no sve je to lepo produkcijski utegnuto, ali za nekoga ko pamti nastup Valjka od pre 45 godina na košarkaškom igralištu Palanačke gimnazije, pred par stotina duša, skromnim ozvučenjem i siromašnim svetlosnima efektima, ali dušom velikom kao svemir, to nije To. Zato je “Stranica dnevnika” i danas u meni kao neko rezantno sećanje na tinejdžerske dane i doživotnu ljubav usađenu ka muzici.

Gradske priče

Smak: “Šumadijski bluz” – ponos, prkos i tuga (u prolazu 55 godina)